Nadežda Tolokonikova: Otvorite vrata, skinite epolete, osetite s nama miris slobode

Autor/ica 19.8.2012. u 14:59

Povezani članci

U suštini, nisu pevačice Pussy Riota te kojima se ovde sudi. Da je to slučaj, ono što se dešava bilo bi potpuno beznačajno. Čitav sistem Ruske federacije je taj kojem se sudi i koji, na njegovu žalost, u potpunosti uživa da ističe sopstvenu okrutnost prema ljudima, svoju indiferentnost prema njihovoj časti i dostojanstvu, ono najgore što se do danas dogodilo u ruskoj istoriji. Na moju veliku žalost, ovo lažno suđenje je blizu standardima staljinističkih trojki. Dakle, mi imamo svog istražitelja, advokata i sudiju. I onda, šta više, ono što svo troje rade i kažu određeno je političkim zahtevom za represijom. Koga okriviti za performans u hramu Hrista spasitelja i za to što je protiv nas pokrenut politički proces nakon koncerta? Kriv je autoritarni politčki sistem. Ono što Pussy Riot radi je opozicijska umetnost ili politika koja se naslanja na forme koje je umetnost ustanovila. U svakom slučaju, to je oblik građanske akcije u okolnostima kada su osnovna ljudska prava, građanske i političke slobode ugušene od strane korporativnog državnog sistema.

Mnogi ljudi, kojima je od smene milenijuma neumorno i metodično uterivan strah u kosti uništavanjem sloboda, pobunili su se.

Mi smo tragale za autentičnim genijem i jednostavnošću i pronašle smo ih u našim pank performansima. Strast, otvorenost i naivnost superiorne su u odnosu na licemerje, podmuklost i veštačku pristojnost koja prikriva zločine. Državni lideri stoje sa svetačkim izrazima na licu u crkvi, ali njihovi gresi su daleko veći od naših. Mi smo održale naše političke pank koncerte zato što ruskim državnim sistemom dominira rigidnost, zatvorenosti i kasta. I politika koja se sprovodi služi jedino sužavanju korporativnih interesa do mere kada nam je muka čak i od ruskog vazduha.

Mi smo apsolutno nesrećne – i bile smo primorane na politički život – zbog upotrebe prinudnih, siledžijskih mera za upravljanje društvenim procesima, što su okolnosti u kojima su najvažnije političke insitucije disciplinarne državne strukture – bezbednosne agencije, vojska, policija, specijalne snage i prateća sredstva za obezbeđivanje političke stabilnosti: zatvori, preventivni pritvor i mehanizmi za čvrstu kontrolu javnog ponašanja. A nismo srećne ni zbog prinudne građanske pasivnosti većeg dela stanovništva ili potpune dominacije izvršnih struktura nad zakonodavstvom i sudstvom. Sem toga, mi smo iskreno ljute zbog niskog nivoa na strahu zasnovane političke kulture, koju konstantno i smišljeno održava državni sistem i njegovi pomagači. Pogledajte šta patrijarh Kiril ima da kaže: „Pravoslavci ne idu na mitinge.“ Mi smo ljute zbog užasne slabosti horizontalnih odnosa unutar društva. Mi ne volimo način na koji državni sistem lako manipuliše javnim mnenjem posredstvom čvrste kontrole nad preovlađujućom većinom medijskih kuća. Savršeni primer je neviđeno besramna kampanja protiv Pussy Riota, zasnovana na izvrtanju činjenica i reči, koja se pojavila u gotovo svim ruskim medijima, sem šačice nezavisnih medija koji postoje u ovom političkom sistemu.

Pa ipak, sada mogu da izjavim – uprkos činjenici da se trenutno nalazimo u autoritarnim političkim okolnostima – da vidim kako ovaj politčki sistem do određene mere propada što se tiče tri članice Pussy Riot, zato što se ono na šta sistem računa, na žalost po taj sistem, nije dogovdilo. Rusija kao celina nas ne osuđuje. Svakoga dana sve više ljudi nam veruje i veruje u nas, i smatra da bi trebalo da budemo na slobodi a ne iza rešetaka. Ja to mogu da to mogu da zaključim na osnovu ljudi sa kojima se viđam. Ja sam videla sa ljudima koji predstavljaju sistem, koji rade za relevantne agencije. Ja vidim ljude koji su u zatvoru. I svakoga dana sve više i više je ljudi koji nas podržavaju, koji se nadaju u naš uspeh i posebno u naše oslobađanje, koji kažu da je naš politički čin opravdan. Ljudi nam kažu, „U početku, mi nismo bili sigurni da ste to mogle da uradite“, ali svakoga dana sve više je ljudi koji kažu, „Vreme nam pokazuje da je vaš politički gest bio ispravan. Vi ste razotkrile rak u ovom političkom sistemu i zadale udarac gnezdu zmija otrovnica, koje su se obrušile na vas.“ Ti ljudi pokušavaju da nam olakšaju život na svaki mogući način i mi smo im puno zahvalne zbog toga…

Mi smo zahvalne svima onima koji su nam, pošto su i sami slobodni, javno pružili podršku. Ogroman ih je broj, znam to. Ja znam da je veliki broj pravoslavaca stao na našu strnu. Oni se mole za nas izvan sudnice, za članice Pussy Riota koje su zatvorene. Mi smo videle knjižice koje dele pravoslavni u kojima su molitve za one koji su u zatvoru. To pokazuje da ne postoji unifikovana grupa pravoslavnih vernika kao što se tužioc upinje da kaže. Tako nešto ne postoji. Sve više vernika i vernica počinje da brani Pussy Riot. Oni ne misle da ono što smo uradile zaslužuje još pet meseci pritvora, a još manje tri godine zatvora što bi tužilac voleo. I svakoga dana, sve više ljudi shvata da ako ovaj politički sistem do te mere organizovano deluje protiv tri devojke zbog performansa od 30 sekundi u hramu Hrista spasitelja, to znači da se sistem boji istine i boji se naše iskrenosti i direktnosti. Mi se nismo pretvarale, ni za sekundu, ni na tren tokom ovog suđenja, ali druga strana se previše pretvara i to ljudi mogu da vide. Ljudi mogu da osete istinu. Istina stvarno ima nekakvu ontološku, egzistencijalnu superiornost nad lažima i to je zapisano u Bibliji, posebno u Starnom zavetu. Na kraju, istina uvek trijumfuje nad pokvarenošću, podmuklošću i laži. I sa svakom danom koji prođe, istina je sve više i više trijumfalna čak ako smo i dalje iza rešetaka i verovatno ćemo ovde biti još puno duže.

Juče (7. avgusta) Madonna je imala koncert. Ona se pojavila sa natpisom Pussy Riot na svojim leđima. Sve više ljudi može da vidi da nas ovde drže nezakonito i na osnovu potpuno lažne optužbe – mene je to potpuno zapanjilo. Ja sam zapanjena jer istina zaista trijumfuje nad lažima čak iako smo fizički u kavezu. Mi smo slobodnije od ljudi koji sede sa druge strane u ime tužilaštva zato što mi možemo da kažemo sve što poželimo, i mi to činimo, ali oni koji sede tamo govore samo ono što im politička cenzura dopušta da kažu. Oni ne mogu da izgovaraju reči poput „pank molitve“ ili „Device Marija, oteraj Putina!“. Oni ne mogu da izgovore stihove naše pank molitve koji se tiču političkog sistema. Možda oni misle da ne bi bilo loše da nas pošalju u zatvor zato što smo ustale protiv Putina i njegovog sistema ali oni ne mogu to da kažu zato što im ni to nije dozvoljeno. Njihova usta su zašivena. Na žalost, oni su obične lutke na koncu. Ja se nadam da oni to shvataju i da će takođe krenuti putem slobode, istine i iskrenosti zato što one superiorne u odnosu na učmalost, veštačku pristojnost i licemerje. Učmalost i potraga za istinom su uvek suprotstavljene jedna drugoj i, u ovom slučaju, na ovom suđenju, mi možemo da vidimo ljude koji pokušavaju da pronađu istinu i ljude koji pokušavaju da porobe oni koji žele da do istine dođu.

Ljudi su bića koja uvek čine greške. Oni nisu savršeni. Oni teže mudrosti ali nikada je zapravo ne poseduju. Upravo zato je nastala filozofija, baš zato su filozofi ljudi koji vole mudrost i streme ka njoj, ali nikada je zapravo ne poseduju i to je ono što ih tera da delaju i misle i, na kraju, da žive tako kako žive. Upravo to nas je navelo da odemo u hram Hrista spasitelja, i ja mislim da hrišćanstvo, kako ga ja shvatam na osnovu proučavanja starog i novog zaveta, podržava potragu za istinom i konstantno prevazilaženje sebe, prevazilaženje onoga što si nekada bila/o. Hrist se nije bez razloga držio sa prostitutkama. On je rekao: „Ja pomažem onima koji su zalutali i opraštam im“, ali iz nekog razloga ja ne mogu da vidim to u našem sudskom procesu, koji se održava pod barjakom hrišćanstva. Ja mislim da tužilac prkosi hrišćanstvu. Advokat ne želi da ima bilo šta sa oštećenim strankama. Evo kako ja to shvatam: Pre dva dana, adokat Taratukin je održao govor u kom je zatražio od svih da shvate da on ne gaji simpatije prema ljudima koje predstavlja. To znači da mu etički nije komotno da predstavlja ljude koji žele da pošalju tri članice Pussy Riota u zatvor. Zašto oni to žele da urade, ja ne znam. Možda je to njihovo pravo. Advokat je bio postiđen, i povici „Sramota! Dželati!“ doprli su do njega, što nam pokazuje da istina i dobrota uvek trijumfuju nad lažima i zlom.

Ja mislim da neke veće sile upravljaju govorima njihovih advokata kada, iznova i iznova, greše kada kažu i kada nas nazivaju „oštećenim strankama“. Gotovo svi advokati to rade, uključujući advokatkinju Pavlovu koja je veoma negativno nastrojena prema nama. Ipak, neke više sile je navode da o nama govori kao o „oštećenim strankama“. Ne o onima koje brani, već o nama.

Ja ljudima ne bih lepila etikete. Ja ne mislim da ovde postoje dobitnici i gubitnici, oštećene stranke ili optuženici. Nama je samo potrebno da ostvarimo kontakt, da uspostavimo dijalog i da zajedno tragamo za istinom, da zajedno tragamo za mudrošću, da zajedno budemo filozofi, umesto da stigmatizujemo i etiketiramo ljude. To je jedna od najgorih stvari koje ljudi mogu da urade i Hrist je to osudio.

Mi smo tokom ovog suđenja bile izložene zlostavljanju. Ko bi mogao da pomisli da će jedna osoba i državni sistem koji ona kontroliše biti u stanju da u više navrata počini sasvim bezrazložno zlo? Ko bi pomislio da istorija i Staljinov Veliki teror, posebno, koji se desio ne tako davno, uopšte neće biti poučavana? To vas tera da poželite da se rasplačete kad vidite kako se metodi srednjevekovne inkvizicije izvode od strane policije i pravosudnog sistema Ruske federacije, koja je naša zemlja. Od trenutka našeg hapšenja, ipak, mi više ne možemo da lijemo suze. Mi smo zaboravili kako da plačemo. Na našim pank koncertima mi smo vikale što jače možemo o velikim nedelima vlasti i sada smo ostale bez svog glasa.

Čitavo ovo suđenje odbija da nas čuje. Stvarno da nas čuje, što uključuje razumevanje i, sem toga, razmišljanje. Ja mislim da svaka osoba želi da postigne mudrost, da bude filozof, ne samo ljudi koji su igrom slučaja studirali filozofiju. To je ništa. Formalno obrazovanje samo po sebi nije ništa i advokatkinja Pavlova nas stalno optužuje da nismo dovoljno dobro obrazovane. Ja mislim pak da je najvažnija stvar želja da se zna i da se razume, i to je nešto što ljudi mogu da rade sami izvan obrazovnih ustanova, i da sjaj akademskih diploma ne znači ništa u ovom slučaju. Neko može da ima ogromi fond znanja i uprkos svemu tome da ne bude čovek. Pitagora je govorio o tome da se učenjem mnogih stvari ne uči razumevanje.

Mi smo, na žalost, moram to da kažem, dekor i elementi mrtve prirode, tela, dovedena u sudnicu. Ako naše obraćanje, nakon višednevnog ispitivanja, govorenja i vođenja bitke bude uzeto u razmatranje, ono će neminovno biti odbačeno.

Sud, sa druge strane – nažalost po nas i našu zemlju – sluša tužioca koji stalno nekažnjeno izvrće naše komentare i izjave u nameri da ih neutrališe. Nema pokušaja da se prikrije ovo kršenje osnovnih principa krivičnog postupka, i čak se ni trudi da to sakrije.

30. jula, prvog dana suđenja, mi smo iznele svoj odgovor na optužbe. Pre toga mi smo bile u zatvoru, u pritvoru. Mi tamo ništa ne možemo da radimo. Mi ne možemo da dajemo izjave. Mi ne možemo da snimamo filmove. Mi tamo nemamo internet. Mi čak ne možemo našem advokatu da damo parče papira zato što je i to zabranjeno. Prva šansa da govorimo ukazala nam se 30 jula. Dokument koji smo napisale pročaitao je advokat odbrane Volkov zato što je sud glatko odbio da dopusti optuženicama da govore. Mi smo pozvale na ostvarivanje kontakta i dijaloga umesto konflikta i suprotstavljanja. Mi smo pružile ruku onima koji, iz nekog razloga, pretpostavljaju da smo mi njihovi neprijatelji. Odgovorili su nam podsmevanjem i pljuvanjem u našu ispruženu ruku. „Vi ste neiskrene“, rekli su nam. I s dobrim razlogom. Ne sudite na osnovu sopstvenih standarda. Mi smo uvek bile iskrene u onome što smo govorile, rekavši tačno ono što mislimo, iz detinje naivnosti, svakako, ali nije nam žao zbog bilo čega što smo rekle, čak i tog dana. Nas su vređali ali mi ne nameravamo da odgovorimo zlom. Mi smo u očajničkom škripcu ali ne očajavamo. Mi smo progonjene ali ne i zaboravljene. Lako je poniziti i slomiti ljude koji su otvoreni, ali kada sam slaba, ja sam tada jaka.

Poslušajte nas umesto onoga što Arkadije Mamontov govori o nama. Ne uvrćite i ne izvrćite sve što kažemo. Dopustite nam da uđemo u dijalog i ostvarimo kontakt sa zemljom, koja je naša takođe, ne samo Putinova i patrijarhova.

Poput Solženjicina, ja verujem da na kraju, reči će uništiti beton. Solženjicin je napisao: „Svet je iskreniji od betona, dakle reči nisu trice. Jednom kada se plemeniti ljudi mobilišu, njihove reči će uništiti beton.“ Kaća, Maša i ja smo u zatvoru ali ja ne smatram da smo poražene. Baš kao što ni disidentni nisu bili poraženi. Dakle disidenti nisu bili gubitnici. Nestali u psihijatrijskim bolnicama i zatvorima, oni su presudili režimu.

Tadašnja vizuelna umetnost nije znala za pobednike i gubitnike. Pesnici Oberiu su ostali umetnici do samog kraja, što je nemoguće objasniti ili razumeti pošto su zbrisani 1937. Vedenski je napisao: „Mi volimo ono što se ne može razumeti, Ono što ne može biti objašnjeno prijatelj je naš.“ Sudeći prema zvaničnom izveštaju, Aleksandar Vedenski je umro 20. decembra 1941. Mi ne znamo zbog čega, da li od dizenterije u vozu nakon hapšenja ili od stražarskog metka. Bilo je to negde na železničkoj pruzi između Voronježa i Kazana.

Pussy Riot su učenice Vedenskog i njegove naslednice. Njegov princip „lošeg ritma“ je i naš. On je napisao: „Dešava se da vam dva ritma padnu na pamet, dobar i loš i ja ću odabrati loš. Biće to pravi izbor.“ Ono što ne može biti objašnjeno naš je prijatelj. Elitističke, sofistikovane okupacije Oberiu pesnika, njihova potraga za smislom na ivici razuma ostvarena je na kraju po cenu njihovog života, pošto su nestali u besmislenom Velikom teroru koji je nemoguće objasniti. Po cenu svojih života, Oberiu pesnici su nenamerno pokazali da je njihov osećaj za besmisao i nelogičnost, kao neuralgična tačka tog perioda, bio ispravan, istovremeno uzdižući umetnost na nivo istorije. Cena učešća u stvaranju istorije ljudima je uvek bila zapanjujuće visoka. Ali upravo je u tom učešću sama draž ljudske egzistencije. Biti siromašan ali obogatiti mnoge, nemati ništa ali posedovati sve. Veruje se da su OBEIRU disidenti mrtvi, ali oni žive. Oni su progonjeni ali oni ne umiru.

Da li se sećate zašto je mladom Dostojevskom dosuđena smrtna kazna? Sva njegova krivica se sastoja la u tome što se zainteresovao za teorije socijalista, i na satancima prijateljskog kružoka slobodnih mislilaca koji su petkom okupljali kod Petruševskog, i diskutovali o delima Šarla Furijea (Charles Fourier) i Žorža Sanda (George Sand). Na jednom od poslednjih sastanaka, on je na glas čitao Gogoljevo pismo Belinskom, koje je bilo prepuno, sudeći prema sudu, obratite pažnju, detinjastih fraza protiv pravoslavne crkve i vrhovnih vlasti. Nakon svih priprema za izvršenje smrtne kazne i nakokn deset užasnih i neverovatno zastršujućih minuta iščekivanja smrti, kao što je sam Dostojevski opisao, stiglo je saopštenje da mu je kazna smanjena na četiri godine teškog rada nakon čega ga je čekalo služenje vojnog roka.

Sokrat je bio optužen da je svojim filozofskim raspravama kvario mladež i zato što nije priznavao atinske bogove. Sokrat je bio povezan sa unutrašnjim božanskim glasom i ni u kom slučaju nije bio bogoborac, što je u više navrata sam rekao. Šta je to imalo veze, ipak, kada je naljutio uticajne građane sa svojim kritičkim, dijalektičkim mišljenjem lišenim predrasuda? Sokrat je osuđen na smrt i, pošto je odbio da pobegne, kako su mu predlagali njegovi učenici, hladnokrvno je ispio pehar sa otrovom, i umro.

Da li ste zaboravili okolnosti pod kojima je Stefan, sledbenik apostola, skončao svoj život na zemlji? „Onda su oni tajno nagovorili ljude da kažu, ‘Mi smo ga čuli da huli protiv Mojsija i Boga.’ I oni podigoše narod, starešine i pisare, i oni dođoše po njega, uhvatiše ga i odvedoše do saveta. I oni podmestiše lažne svedoke koji rekoše, ‘Ovaj čovek neprestano priča protiv ovog svetog mesta, i Zakona.’“ Proglasili su ga krivim i pogubili kamenovanjem.

Takođe, nadam se da se svi dobro sećate šta su Jevreji rekli Isusu: „Mi te ne kamenujemo zbog dobrog dela, već zbog bogohuljenja.“ I na kraju vredi se podsetiti ovog opisa Hrista: „On je opsednut demonom i sišao s uma.“

Ptretpostavlja da kada bi vođe, carevi, starešine, predsednici i premijeri, narod i sudije stvarno razumeli šta znači: „Ja želim milost a ne žrtvu“, oni ne bi osudili nevine. Naši lideri i dalje samo žure da što pre osude i da ne pokažu ni trunku milosti. Uzgred, zahvaljujemo se Dmitriju Anatolieviču Medvedevu za njegov poslednji sjajni aforizam. Tokom svog mandata, on je istakao parolu: „Sloboda je bolja od neslobode“, stoga, shodno dobro odabranoj Medvedevljevoj izreci, Putinov treći mandat ima dobre šanse da bude poznat po novom aforizmu: „Zatvor je bolji od kamenovanja“.

Molim vas da pažljivo razmislite o sledećoj misli Monetnja (Montaigne) koju je izneo u svojim „Esejima“ iz 16. veka. On je napisao: „Vi previše cenite svoja mišljenja ako zbog njih spaljujete žive ljude.“ Da li vredi optuživati ljude i stavljati ih u zatvor na osnovu totalno neosnovanih pretpostavki optužbe?

Pošto su prave činjenice takve da mi nikada nismo bile, i nismo, motivisane verskom mržnjom i neprijateljstvom, ništa drugo ne preostaje onima koji nas optužuju nego da pribegnu upotrebi lažnih svedoka. Jedna od njih, Motilda Ivaščenko, postidela se i nije se pojavila na sudu. Lažne dokaze su izneli [Vsevolod] Troicki, [Igor] Ponkin i gospođa [Vere] Abramenkova. I ne postoji bilo kakav dokaz za mržnju ili neprijateljstvo u tom takozvanom ispitvanju od strane suda, i moram da kažem neprihvatljivim dokazima, s obzirom na činjenicu da se ne radi o naučnom, rigoroznom, niti objektivnom tekstu već je po sredi prljavo, bezvredni lažljivi komad papira iz doba srednjevekovne inkvizicije. Drugih dokaza, koji kako tako potvrđuju te motive, nema.

Tužilac odbija da iznese odlomke iz teksta intervjua sa Pussy Riot zato što su oni glavni dokaz za odsustvo ovog motiva.

Po ko zna koji put, navešću taj odlomak. Ja mislim da je to važno. To je iz intervjua za „Ruski reporter“, koji smo dale dan nakon koncerta u hramu Hrista spasitelja, u kome kažemo da poštujemo sve religije a posebno pravoslavnu crkvu. Zato smo bile potresene jer je velika, sjajna, hrišćanska filozofija upotrebljena na tako otrcan način. Mi smo veoma ljute zato što se kvari nešto što je divno.“ To nas još uvek ljuti i za nas je veoma bolno da to gledamo.

Neiskazivanje bilo kakve mržnje ili neprijateljstva sa naše strane potvrđeno je od strane svih svedoka koje je odbrana ispitala. A dokaz su i naše ličnosti. Povrh svih drugih izjava koje se tiču ličnosti, volela bih da uzmete u obzir nalaze psihijatrijskih i psiholoških testova kojima u pritvoru, po naredbi istražitelja, bila podvrgnuta. Ekspertski nalazi glase: vrednosti kojima sam posvećena u svom životu su pravda, uzajamno poštovanje, humanost, jednakost i sloboda. To je rekao ekspert, neko ko me ne poznaje i istražitelj Rančenko bi verovatno mnogo više voleo da je on napisao nešto drugo. Izgleda, ipak, da ima više ljudi koji žive i vrednuju istinu, i što se toga tiče Biblija je u pravu.

Na kraju, htela bih da citiram pesmu Pussy Riota zato što su se, ma kako to čudno moglo da izgleda, sve naše pesme pokazale proročanskim, uključujući onu koja kaže: „Šef KGB-a, njihov glavni svetac, sprovešće demonstrante u zatvor“. To se odnosi na nas. A sada bih htela da citiram, ipak, sledeći stih:

„Otvorite vrata, skinite epolete,

osetite s nama miris slobode.“

Svih

(Aplauz)

Preveo Sabo Tabi

Kontrapunkt