ENG
Indija je najveća demokratska država na svetu. To je takođe jedna od najnestabilnijih demokratija, zemlja u kojoj se drugačije mišljenje suzbija, a unutrašnje podele podstiču. Manjkavosti indijske demokratije, reklo bi se, nikada nisu bili očiglednije.
Prošlogodišnjim povratkom na vlast nacionalističke Indijske narodne partije (BJP) pod vođstvom premijera Narendre Modija politički život u zemlji je polarizovaon. Modi očigledno veruje da je dobio mandat za sprovođenje izrazito reakcionarih politika. Ukidanje specijalnog statusa za Džamu i Kašmir uz uvođenje vojne uprave, usvajanje Zakona o izmenama i dopunama zakona o državljanstvu (CAA) koji otvoreno diskriminiše muslimane, i organizovano nasilje na ulicama i univerzitetskim kampusima za zastrašivanje onih koji misle drugačije to jasno pokazuju. Ipak, opozicione snage su poslednjih sedmica dobile novi glas. Milioni izlaze na ulice u znak protesta, uprkos nasilju, organizovanom i neorganizovanom.
Novi talas protesta tumači se pre svega kao proizvod lokalnih političkih borbi. Neki od povoda za proteste jedinstveni su za Indiju, ali mnogi imaju i širi kontekst. Izborni uspeh Indijske narodne partije pripremili su trendovi koji su već dobro poznati širom sveta: otpor prema liberalnim elitama, implozija starog poretka (koji je u Indiji predstavljala Kongresna partija), bes zbog nejednakosti i efekata globalizacije, uspon radikalnog nacionalizma i produbljivanje verskih podela.
U decenijama posle sticanja nezavisnosti 1947, Kongresna partija, koja je bila na čelu borbe za oslobođenje od britanske uprave, vladala je Indijom gotovo kao porodičnim kraljevstvom. Na tronu su se smenjivale dve dinastije: Nehru i Gandhi. Nezadovoljstvo širokih masa nije se moglo čuti sve do 90-ih godina. Bes usmeren na Kongresnu partiju konačno je dobio glas u nacionalističkoj Indijskoj narodnoj partiji, utemeljenoj na filozofiji indijstva (Hindutva) ili induskog šovinizma.
Politika ekonomske liberalizacije započeta 90-ih godina prošlog veka donela je ekonomski rast. Od 2005. do 2015. više od 270 miliona Indijaca je izašlo iz siromaštva. Ali plodovi tog rasta velikim delom su ostali koncentrisani u rukama malog broja ljudi. U Indiji je 1980. godine 1% najbogatijih sticao 6% nacionalnog dohotka – danas je taj procenat porastao na 22. Istih 1% poseduje više od polovine bogatstva u zemlji, dok siromašnija polovina stanovništva poseduje svega 4,1 odsto.
Indijska narodna partija je iskoristila nezadovoljstvo izazvano velikim disparitetima, predstavljajući se kao zaštitnik građana u borbi protiv kosmopolitske elite, i preusmerila bes masa u šovinističku mržnju.
Kongresna partija je i sama pokazivala spremnost da koristi nacionalne i verske podele za sticanje političkih poena, pre nego što je Indijska narodna partija osvojila vlast. Kao što primećuje istoričar Dilip Simeon, do preokreta je došlo 1984, kada je ubijena premijerka Indira Gandhi u atentatu koji su organizovala dvojica Sika iz njenog obezbeđenja kao osvetu za napad vojske na Zlatni hram u Amricaru.
Posle atentata usledili su pogromi, a mnoge su organizovali pripadnici Kongresne partije. Ubijeno je najmanje 3.000 Sika. Talas nasilja, konstatuje Simeon, „postavio je nove standarde normalizacije brutalnosti i bezakonja u političkom životu zemlje“ i doprineo usponu Indijske narodne partije.
Tri decenije kasnije, mnogi od političara iz Kongresne partije nastavljaju da zastupaju ono što je član parlamenta Shashi Tharror opisao kao „dijetalnu verziju Hundutva šovinizma“. Ali umesto da zadobiju podršku, time su samo ojačali pozicije Indijske narodne partije. Kome treba dijetalna verzija ako drugi nude „pravu stvar“?
Sukobi u Indiji otvaraju mnoga pitanja o stanju demokratije u ovoj zemlji i sadrže korisne lekcije za ostatak sveta. Situacija u Indiji potvrđuje da je ključno političko pitanje današnjice ko će dati konačni oblik snažnom nezadovoljstvu širokih masa.
Udaljavanje od starog poretka je globalna pojava, bilo da taj poredak predstavljaju korumpirani pokreti za oslobođenje u Indiji i Južnoj Africi ili posustale konzervativne i socijaldemokratske partije u Evropi. Opozicioni pokreti koji daju glas nezadovoljnima često koriste verske i etničke podele, kao što je slučaj u Indiji i Turskoj, ili neprijateljstvo prema migrantima i muslimanima, što je slučaj na većem delu zapada. Tamo gde bi trebalo da stoje progresivni nacionalni pokreti obično nema nikoga. Zato masovno protivljenje novom zakonu o državljanstvu i protesti protiv nasilja vladajuće partije u Indiji deluju ohrabrujuće.
Primer Indije treba da posluži i kao upozorenje protiv ideje da se podrška koju uživaju reakcionarni populisti može preoteti prihvatanjem njihovih neliberalnih načela. Najveća pretnja za Indijsku narodnu partiju nisu pokušaji podilaženja šovinističkim sentimentima, već masovni protesti protiv diskriminatornih zakona i šovinističkog nasilja. To je korisna lekcija za političare na zapadu koji bi mogli pasti u iskušenje da uspon desničarskih populista pokušaju da zaustave tako što će prihvatiti još oštriju retoriku protiv migranata ili muslimana. Ako želimo da zaustavimo politike daljeg produbljivanja podela, moramo se odupreti takvim iskušenjima.
Preveo Đorđe Tomić
