ENG
Astravec, Belorusija – Mikalaj Ulaševič je učestvovao na lokalnim izborima u julu 2016, kada ga je jedan meštanin upozorio na veliku nesreću koja se dogodila u nuklearnoj elektrani u izgradnji blizu njegovog grada na severozapadu Belorusije, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Ulaševič je dobio informaciju da je radnicima s nekoliko metara visine ispao reaktorski sud od 330 tona, dok su pokušavali da ga postave. Zvaničnici su pokušali da zataškaju nesreću.
“Svi su, ili skoro svi, znali za nesreću, ali se niko nije usudio da to kaže javno”, priseća se Ulaševič u svojoj kući u blizini sela Varnjani, iz koje se, na horizontu, vide tornjevi za hlađenje koji su deo nuklearnih postrojenja.
“Biće na prvoj liniji udara.”
Kao član opozicione Ujedinjene građanske partije i izraziti kritičar autoritarnog predsednika Aleksandra Lukašenka, Ulaševič je svoju kampanju zasnovao na obećanju da će okončati sporni projekat, koji finansira filijala ruske državne kompanije Rosatom.
Dve nedelje nakon što je saznao za incident, odlučio je da ga podeli sa građanima. U Fejsbuk (Facebook) postu u kom se bavio bezbednošću projekta, on je upitao da li su beloruski zvaničnici o incidentu obavestili Međunarondu agenciju za atomsku energiju i susednu Litvaniju, čiji glavni grad Viljnus se nalazi 40 kilometara od postrojenja Astravec.
Mala baltička država je verovatno već znala za to. Otkako je predsedničkim dekretom iz 2008. godine, uz ruski kredit od 10 milijardi dolara, projekat započet, Litvanija sa zebnjom iščekuje završetak radova. Nakon najave da će postrojenje početi sa radom narednih meseci, njihova kampanja da osujete te planove dostiže vrhunac.
“Ovo je pretnja za našu nacionalnu bezednost, javno zdravlje i životnu sredinu”, rekao je u intervjuu za RSE litvanski ministar energetike Zigimantis Vajciunas. “Ključno pitanje je izbor lokacije, na šta je uticala politika, odnosno geopolitika.”
Naučene lekcije?
Istočna Evropa zna da nuklearna energija može, u isto vreme, biti i kletva i blagoslov. Eksplozija četvrtog reaktora u Černobilju u aprilu 1986. u Ukrajini, južno od Belorusije, imala je katastrofalne posledice, jer su zagađeni oblaci nosili radioaktivne čestice po čitavoj regiji. Sovjetski lideri ograničili su pristup informacijama u vezi sa nesrećom i reagovali su vrlo sporo, zadržavajuči evakuaciju stanovništva 36 sati. Nuklearna katastrofa u Fukušimi, najsmrtonosnija od Černobilja, koja se dogodila u Japanu 2011. godine, pogoršala je strah od nuklearne energije, i podsetila da je nuklearna energija “mač sa dve oštrice”.
Belorusija je, zbog svog položaja u odnosu na Černobilj, kao i smera u kom je vetar duvao, osetila najveće posledice. Beloruski planovi za izgradnju nuklearnih postrojenja, objavljeni osamdesetih godina, odloženi su jer je sovjetsko vođstvo, ali i čitavo društvo, bilo zatečeno posledicama černobiljske tragedije. Kritičari upozoravaju da je odluka Belorusije da nastavi sa planom izgradnje nuklearne elektrane blizu Astraveca dokaz da država nije ništa naučila iz svoje prošlosti.
“Lekcija iz Černobilja od pre 30 godina još uvek nije naučena”, smatra Vajciunas.
Sovjetski Savez je, tri godine pre katastrofe u Ukrajini, otvorio u Litvaniji, blizu granice sa Belorusijom, nuklearnu elektranu koja je imala isti tip RBMK reaktora kao i ona u Černobilju. Upravo su na tom mestu snimani neki od delova HBO serije o nuklearnoj katastrofi. Litvanija se saglasila da tu nuklearnu elektranu zatvori, što je bio jedan od uslova za prijem u EU. Poslednji reaktor ugašen je u decembru 2009. godine.
Međutim, u poslednjoj deceniji, dizajn nuklearnih reaktora je značajno napredovao, pre svega što se tiče prevencije nesreća i opšte sigurnosti. Beloruska nuklearna elektrana, kako je zvanični naziv projekta, nije kopija Černobilja ili Fukušime.
Postrojenje blizu Astraveca će imati treću generaciju reaktora sa vodom pod pritiskom koji se razlikuje od onih u Japanu i Ukrajini, i opremljeno je bezbednosnim merama koje imaju za cilj da spreče nesreće kakve su se tamo dogodile. To podrazumeva ne samo tzv. “pasivni zaštitni sistem” koji dovodi do automatskog isključivanja, već i uređaj koji se ugrađuje u betonsku jamu ispod reaktora tako da, u slučaju pregrevanja, zadržava otopljeno nuklearno gorivo i praktično onemogućava dospevanje radijacije u životnu sredinu.
Isti ruski VVER tip reaktora, koji će biti korišćen u Astravecu, koristi se i u drugim državama, uključujući Finsku, gde Rosatom – koji je izrastao u najvećeg svetskog snabdevača nuklearnih reaktora – gradi još jednu nuklearnu elektranu u okviru svojih globalnih nastojanja da postavi 30 reaktora preko ugovora vrednih više od 100 milijardi dolara.
Geopolitička igra
Dok su finski regulatori nametnuli stroge bezbednosne kriterijume pre odobravanja projekta, Litvanija tvrdi da Belorusija pušta u rad prvi reaktor bez završetka svih neophodnih faza “stres testova”. To su testovi EU za procenu rizika i bezbednosti nuklearne elektrane da izdrži oštećenja prilikom eventualnih katastrofa.
Zagovornici projekta kažu da, s obzirom na to da Belorusija nije članica EU, nije u obavezi da prođe kroz stres testove, ali da je dobrovoljno sprovela sve druge neophodne testove. Postrojenje u Astravecu posetili su brojni eksperti iz međunarodnih organizacija, uključujući Međunarodnu agenciju za atomsku energiju.
Ono što ljuti Litvaniju je tajnovitost Minska, a ne tehnologija koja će biti korišćena. Takođe, vlasti u Viljnusu brine i blizina postrojenja naseljenim mestima u Litvaniji, kao i istorija seizmičkih aktivnosti u toj regiji. Savet Evrope je u rezoluciji iz 2017. pozvao Belorusiju da obustavi izgradnju nuklearne elektrane, zbog “nedovoljnog poštovanja međunarodnih standarda nuklearne bezbednosti” i “značajnih incidenata koji su se dogodili tokom izgradnje elektrane”, što pokazuje da je izgrađena na “nestabilnom tlu”.
“Bezbednost ne zavisi samo od dizajna, već i od mesta i tla na kom je izgrađena”, kaže zamenik za radioaktivnu bezbednost iz litvanskog tela za regulaciju nuklearne energije Darius Lukaučkaš. “Morate da odgovorite na tri pitanja: gde je elektrana, koja vrsta objekta je u pitanju i kako je on izgrađen.”
Elektrana se nalazi 140 kilometara od Minska na granici Belorusije i Evropske unije. Viljnus sumnja da je ta lokacija izabrana kao deo plana Kremlja da zadrži dominaciju na evropskom energetskom tržištu i poveća zavisnost kontinenta od snabdevanja energentima iz Rusije. Dok Rusija ubrzava kampanju za čvršću integraciju s Belorusijom pod uslovima Moskve, susedi takođe strahuju da će Minsk biti izložen ruskim geopolitičkim ćudima kada elektrana bude gotova.
Uprava nuklearne eletrane u Astravecu to negira. “Svaka tvrdnja da Belorusija gradi nuklearnu elektranu ovde iz inata ili da bi nekoga ugrozila, bilo to Litvaniju, EU ili nekog drugog, pogrešna je i uvek je bila”, rekao je portparol nuklearne elektrane Eduard Svirid. On tvrdi da je lokacija blizu litvanske granice izabrana nakon nekoliko prethodnih iskopavanja na istoku zemlje koja su pokazala da tlo u tom delu sadrži previše kamena od kog se pravi kreda i da je izloženo prevelikim seizmičkim aktivnostima.
Svirid se sa novinarom RSE-a sreo u centru za posetioce, na nekih 15 kilometara od samog postrojenja, gde je preko tačskrin ekrana i modela reaktora pokazao mere predostrožnosti koje je uprava obećala. Kazao je i da se organizuje četiri ili pet novinarskih poseta svake godine, te da je postrojenje bilo “nezapamćeno otvoreno za medije i javnost”.
U odgovorima koje je Rosatom dostavio Radio Slobodnoj Evropi tvrdi se da je “praktično nemoguće prikriti bilo kakvo događanje na postrojenju, jer posmatrači konstatno nadgledaju ključne radove”.
“Posvećeni smo najvišim standardima transparentnosti i uvek smo državnom regulatoru, međunarodnim posmatračima, kao i drugim uključenim stranama davali sve informacije koje su tražili o dizajnu i napretku projekta”, navodi se u odgovoru.
‘Kost u grlu’
Međutim, pristup samoj elektrani i njenoj okolini striktno je kontrolisan. Obezbeđenje zaustavlja ljude koji fotografišu, a ponekad čak i privremeno zadržava novinare. Dva beloruska novinara tvrde da su ih dva policajca u civilu pratila i odvela u policijsku stanicu na ispitivanje, kada su 2013. pokušala da, zajedno sa Ulaševičem i drugim opozicionim političarima, posete postrojenje. Tokom nedavne posete obezbeđenje elektrane privremeno je zadržalo i novinara RSE-a i tražilo da obriše sve fotografije koje je uslikao. Svirid je stao u odbranu obezbeđenja, tvrdeći da su fotografije mogle doći u ruke terorista.
Lukašenko je, takođe, grčevito branio projekat i klevetao one koji ga kritikuju. Obraćajući se studentima u gradu Hrodna 2013. godine, predsednik je kritičare nazvao “plaćeničkom petom kolonom”. Rekao je da je Astravec, uz još jedno postrojenje u Kaljingradu “kost u grlu za Evropsku uniju i baltičke zemlje”, zato što će “biti primorani da kupuju električnu energiju od Rusije i Belorusije”.
Litvanija je pokušavala da osujeti ove planove. U aprilu 2017. je objavila da će bojkotovati uvoz i transport električne energije iz Belorusije, kako bi umanjila ekonomske izglede budućeg postrojenja. Međutim, imajući u vidu da se litvanski energetski sistem oslanja na Rusiju i Belorusiju, najava Litvanije da će se okrenuti evropskoj mreži zahtevaće bar još nekoliko godina.
Dok do toga ne dođe, litvanska vlada se sprema za potencijalnu katastrofu. Vlada je kupila tablete joda u vrednosti od 900.000 evra, za slučaj da dođe do radiaktivnog curenja koje bi pogodilo oko 2,8 miliona Litvanaca, što je trećina stanovništva. Takođe, vlada organizuje treninge po čitavoj zemlji kako bi bila spremna za evakuaciju stanovništva ukoliko se “nezamislivo” desi.
“Zavisi od jačine vetra, ali bismo u slučaju katastrofe imali samo nekoliko sati da donesemo odluku, i, na primer, evakuišemo stanovništvo, pre nego što curenje stigne do litvanske granice”, kaže Lukaučkaš iz tela za regulaciju nuklearne energiju, koje je samo jedno od državnih tela uključenih u vežbe.
Sumnjiva tajna
Ankete javnog mnjenja pokazuju da su Belorusi podeljeni po pitanju koristi od eksploatacije nuklearne energije i izgradnje elektrane Astravec. Prema anketi iz 2018, koju je sproveo državni Institut za sociologiju, najveću podršku izgradnja Astraveca imala je upravo u regiji u kojoj će nuklearna elektrana i biti izgrađena, gde je 71 odsto ispitanika podržalo projekat. Treba imati u vidu da je, u državi u kojoj postoji jaka kontrola, teško odrediti preciznost ovih anketa.
Neprestani dolazak radnika iz Rusije i drugih delova Belorusije će, prema očekivanjima, udvostručiti populaciju grada u narednih pet godina, na oko 22.000 stanovnika. Na obodima grada niču i nova stambena naselja. Aktivna kampanja vlasti u Astrovecu od 2008. takođe je pomogla da javno mnjenje bude na strani projekta.
Ali za Ulaševiča, koji je po struci geolog i jedan od glasnih kritičara, najopasnija je tajnovitost koja prati projekat. Kada je reaktorski sud ispušten u julu 2016. godine, beloruske vlasti su tek nakon njegovog Fejsbuk posta priznale da je do nesreće došlo i da će oštećeni sud biti zamenjen. (Svirid je tvrdio da oklop reaktora nije ispušten, već da je način na koji je transportovan doveo do toga da jedan kraj udari u zemlju.)
Na putu od kuće u Varnjaju do nuklearne elektrane, Ulaševič je skrenuo pažnju na vojnu konstrukciju, blizu beloruske zapadne granice, za koju Litvanija sumnja da je izgrađena kako bi štitila strateško postrojenje, ali i kao simbol rastućih tenzija između EU i Rusije, koja gaji bliske vojne veze sa Belorusijom i predvodi vojni savez u kojem je i manji zapadni sused. Uprkos otopljavanju veza Brisela i Belorusije, čime Lukašenko pokušava da balansira između Moskve i Zapada, veze sa Rusijom su ostale snažne.
“Ovo je vojno-politički, a ne ekonomski projekat”, kaže Ulaševič. “Ovakve stanice za praćenje i vojne baze niču kao pečurke nakon kiše”.
U Viljnusu priznaju da nemaju način da zaustave pokretanje elektrane ili nateraju dobro naoružanu Belorusiju da učini ustupke na svojoj suverenoj teritoriji. Međutim, Vajciunas se nada da će glasna krtika iz Litvanije ohrabriti druge države i kompanije da bojkotuju projekat.
“Kada se černobiljska katastrofa dogodila, problem nije bila sama nesreća, već što niko o njoj nije govorio”, kaže Vajciunas.
“Mi se toga plašimo”, dodaje. “Ne možete verovati državi koja ne želi da razgovara sa vama.”
