Krugman: Tramp nije slučajnost

Povezani članci

• Bankrot velike američke First Republic banke
• Fantazije o granicama
• Njemačka odgovorila Netanyahuu: Mi smo krivi za Holokaust
• Brexit – uzrok ili simptom krize?
• Udarac Salvinijevom pohodu na premijersku poziciju
• U izraelskom pritvoru 26 palestinskih novinara

Republikanski establišment koji je užasnuti usponom Donalda Trampa (Trump) možda bi na trenutak trebalo da se zamisli i priseti gafa koji se čuo širom sveta – ključnih teza koje Marko (Marco) Rubio (kandidat republikanskog establišmenta) ne prestaje da ponavlja, čime se izlaže pogubnom podsmehu mnogih i zato je njegova kampanja u nepovratnom padu.

Jedna od njegovih tvrdnji je: “Hajde da se otarasimo fikcije da Barak (Barack) Obama ne zna šta radi. On tačno zna šta čini”, podseća Pol (Paul) Krugman u “Njujork tajmsu (The New York Times).

To znači da republikanci smatraju da sve loše u SAD što se desilo za vreme Obaminog predsednikovanja – naročito navodno opadanje značaja zemlje u svetu – jesu rezutat sračunatog nastojanja da se ona podrije.

Drugim rečima, favorit republikanskog establišmenta za predsedničkog kandidata – čiju je sliku magazin “Tajm (the Time) objavio svojevremeno na naslovnoj strani sa natpisom “Spasilac republikanaca” – sračunato podstiče paranoični stil u američkoj politici. Rubio sugeriše, doduše stidljivo, da je aktuelni predsednik izdajnik.

Sada je republikanski establišment šokiran usponom kandidata koji se u osnovi služi istim pravilima igre, ali bez stidljivosti, postavši najozbiljniji kandidat za predsedničku nominaciju.

Krugman smatra da je proces koga naziva “trampizmom” počeo odavno, kada su konzervativci među republikancima – ideološki “ratnici” desnice – preuzeli ključnu ulogu u Republikanskoj partiji. Niko kome je bilo stalo da karijere u ovoj partiji nije se usuđivao da dovede u pitanje bilo koji aspekt dominantne ideologije plašeći se ekskomunikacije iz stranke.

Ta republikanska ortodoksija i dalje dominira tako da svi takmaci za nominaciju, uključujući Trampa, poslušno predlažu veliko smanjenje poreza za bogate iako mnogi birači, među njima i znatan broj republikanaca, žele zapravo da se oni povećaju u odnosu na sadašnje stanje.

“Međutim, kako partija u ‘ropstvu’ u osnovi nepopularne ideologije može da dobije izbore? Samozavaravanje može da pomogne. No, demagogija i okretanje tribalizmu pomaže još više. Rasistička bučna politika i sugerisanje da je politika Demokratske partije ‘neaamerička’, ako ne i izdajnička, nisu počele sada već su integralni deo republikanske strategije”, ističe Krugman.

Lideri republikanaca su tokom Obaminog mandata koristili takvu taktiku u 11 slučajeva. Komentator “Njujork tajsma” podseća da je to činjeno i u vreme kada je Bil Klinton (Bfill Clinton) bio predsednik.

Republikanski establišment je izbegavao da direktno zalepi etiketu Obami da je “kenijski islamistički ateističko socijalistički prijatelj terorista” – mada su izjave Marka Rubia dosta podsećale na ovu kvalifikaciju – ali su prećutno ohrabrivali one koji su to javno činili prihvatajući njihovu podršku. Sada plaćaju cenu takve politike.

Ključna polazište ove srategije republikanskog establišmenta je da se birači mogu beskočano obmanjivati, odnosno da se ubede da glasaju za ovu partiju zbog gneva prema pomenutim liderima demokrata (Klinton i Obama).

Nakon toga će ignorisati biračku bazu i nastaviti svoju istinsku politiku u interesu bogataša-plutokrata. Sada se pojavio Tramp koji je je “režanje pasa” pretvorio u njihov “prodoran lavež” uveravajući bazu da će sve što je obećao zaista i ostvariti, za razliku od drugih političara. “Tako republikanski establišment uništava ‘čudovište’ koje je sam stvorio”, smatra Krugman.

Situacija se prilično razlikuje u suparničkom taboru.

Neki ljudi porede Trampa i Bernija (Bernija) Sandersa, rivala Hilari Klinton (Hillary Clinton) za predsedničkog kandidata Demokratske stranke. Međutim, iako obojica upućuju ozbiljan izazov svojim partijskim establišmentima, poenta je u tome što se ti establišmenti razlikuju.

Demokratska partija je, kao što ističu pojedini teoretičari, više “koalicija društvenih grupa” – od onih koje su fokusirane na pomoć u planiranju porodice do sindikata učitelja – nego ideološki monolit. Dakle, teško se može porediti sa setom institucija koje se zalažu za ideološku čistotu Republikanske partije.

Zaista, Sandersov pokret koji zahteva političku čistotu, prezirući kompromis i polumere, ne liči toliko na Trampovu pobunu koliko po svojoj beskompromisnosti na ideologije koje dominiraju u Republikanskoj partiji a koje su postale establišment kojem Tramp upućuje izazov.

“Vidimo ružne znake iz tog pokreta koji su dugo bili uobičajena procedura u delovanju desnice: žestoki lični napadi na svakoga ko dovodi u pitanje principe takve kampanje, jačanje demagogije. Pogledajte poruke na tviteru kampanje Sandersa i Klintona da biste shvatili šta pod tim mislim”, ističe Krugman.

“Ta žestina je bila predodređena da izmakne kontroli establišmenta pre ili kasnije. Donald Tramp nije slučajnost. Njegova partija je dobila što je zaslužila”, zaključuje Krugman.

Dragan Štavljanin– Radio Slobodna Evropa