Kina ne želi sudbinu SSSR-a

Povezani članci

• OSCE predlaže Lukašenku posredovanje
• Pjongjang i Washington nastavljaju pregovore
• FBI u pretresu Trumpovog imanja pronašao 90 praznih fascikli sa oznakama povjerljivosti
• Proruski pobunjenici proterani iz državnih zgrada u Marjupolju
• UN: Više od 8.500 djece korišteno kao vojnici u 2020.
• Sjeverna Koreja ispalila neindetificirani projektil

Kako je propao Sovjetski Savez? Da li je njegov krah uzrokovan slabošću Komunističke partije, pogrešnim procenama tadašnjeg lidera Mihaila Gorbačova, željom građana za većom demokratizacijom i boljim životom, šovinističkom politikom vlasti u odnosu na nacionalne manjine, uticajem zapadne propagande…

Piše: Slobodan Samardžija

Odgovora ima koliko i onih koji se tako ozbiljnim pitanjem bave. Kako god bilo, kinesko rukovodstvo nije spremno da upadne u istu grešku. S pravom, jer situacija u najmnogoljudnijoj zemlji sa jednom od najbrže razvijajućih ekonomija sveta, daleko je od okolnosti u kojima se našao SSSR pred svoj kraj.

Kako je preneo američki list „Volstrit džornal”, nedavno je članovima Komunističke partije Kine u jednoj severnoj provinciji prikazana filmska dokumentarna serija od šest delova „Sećanje na raspad Komunističke partije i Sovjetskog Saveza”. Cilj prikazivanja serije bio je da lokalno rukovodstvo na pravi način shvati prave uzroke raspada SSSR-a, kao i posledice koje je taj raspad izazvao, i kakav je uticaj imao na globalne promene.

Jačanje partijske organizacije i svih njenih delova, deo su kampanje koju je poveo aktuelni šef države Si Đinping koji se zalaže za jačanje Lenjinskog političkog obrasca u Kini, a ne ograničavanje uticaja i punomoćja partije.

Na stranu to što pojedini partijski analitičari film ocenjuju kao nedovoljno objektivan, pa čak i ideološki nedorečen, on je pokrenuo široke rasprave o sudbini SSSR-a, a sve u okviru spekulacija o budućnosti same Kine. A ta budućnost, kako se rezonuje u Pekingu, mogla bi biti ugrožena klasičnim američkim metodama svrgavanja vlasti putem, takozvanih mirnih revolucija, širenjem zapadnih ideja kroz „slobodne” medije, pop kulturu i naučne krugove.

U tom smislu Centralni komitet KPK najavio je stvaranje novog „Komiteta za nacionalnu bezbednost”, koji bi bio pandan američkom Savetu za nacionalnu bezbednost i sovjetskom KGB-u (Komitetu državne bezbednosti) i dao bi samom predsedniku Kine dodatna ovlašćenja.

Problem Kine mogao bi se definisati kao neproporcionalnost između brzo razvijajuće ekonomije i zastarelog političkog sistema. Da li u Pekingu imaju pravi odgovor na ovaj problem, za sada, je teško proceniti. Jasno je, međutim, da Si nastoji da jednopartijski sistem prilagodi tom burnom ekonomskom razvoju, jer dobro zna šta se desilo sa ruskom i ostalim sovjetskim ekonomijama po raspadu SSSR-a.

On smatra da njegova zemlja ima adute kojima bi mogla da prevaziđe takve opasnosti, a to su, pre svega, ubrzano poboljšanje kvaliteta života prosečnog Kineza, potražnja za kineskim proizvodima širom sveta i tehnološki napredak vidljiv na svakom koraku.

Ipak, sumnje ostaju. Mnogo je delova ove mnogoljudne zemlje u kojima se i ne sanja kakav život vode žitelji, na primer, u Šangaju. Na takvim prostorima seljaci i danas ustaju sa prvim petlovima i rmbače do večeri ne bi li njihovim sunarodnicima po velikim gradovima obezbedili osnovne potrebe za život.

Zato i ne čudi veliki priliv seoskog stanovništva u gradove, kao ni uspešni pokušaji pojedinih preduzetnika da sopstvenu budućnost grade na saradnji sa ruskim dalekoistočnim partnerima. Puno je primera zakupa ruske zemlje od Kineza, ali i dobiti koju iz svega toga ostvaruju. Ruski dalekoistočni prostor najslabije je naseljen deo najveće države na svetu i upravo tu svoju šansu vide kineske komšije. Vide je i – koriste.

Kako podseća „Volstrit džornal”, SSSR je do kraja pedesetih godina prošlog veka bio izvor duhovne i materijalne pomoći Kini. Stvar je „pukla” 1959, kada je Peking na Moskvu počeo da gleda kao na suparnika u borbi za vodeću poziciju u komunističkom svetu.

Osamdesetih godina promene koje je uveo tadašnji sovjetski lider Mihail Gorbačov, privukle su pažnju kineske javnosti. A onda se (1989) desio incident na najvećem pekinškom trgu Tjenanmen i stvari su ponovo krenule putem stroge partijske kontrole.

Od tada i SSSR i Kina su prošle kroz mnoge promene, pad životnog standarda, kroz lokalne pobune i ratove, ali i period naglog povratka u sam vrh globalne moći – vojne i političke.

Film o raspadu SSSR uzbudio je duhove u najmnogoljudnijoj državi. Činovnički aparat posebno se našao u delikatnoj situaciji. Jer Kini nije potrebna tajkunizacija koja je u vreme vladavine Borisa Jeljcina, urušila Rusiju. Ona je stvorila dvostruki obrazac u kojem paralelno funkcionišu i kapitalistički i socijalistički sistem, pa se čak i dopunjuju. Uostalom, rezultati takvog vođenja zemlje su vidljivi. Narušiti postojeću harmoniju bilo bi slično najvećoj geopolitičkoj katastrofi 20. veka, kako je ruski predsednik Vladimir Putin nazvao raspad SSSR-a.

Ovo, naravno, ne znači da u Kini ne postoji korupcija, da neme pokušaja sklapanja poslova „ispod žita”, poreskih mešetarenja… Upravo stoga film „Sećanje na raspad Komunističke partije i Sovjetskog Saveza” za ovu zemlju ima i te kako važan poučan značaj.

politika.rs