Kako se Evropa okreće desničarskim strankama

Povezani članci

• U požaru u bolnici u Indiji 19 osoba poginulo
• Evropske fondacije udružuju se protiv populista
• Amerika se povlači iz Afganistana u narednih 18 mjeseci
• Hoće li Putin okupirati naslovnice i naredne godine
• Ukrajina: Depardje na “crnoj listi” umetnika
• Kako je Mekejn zadužio Crnu Goru

Foto: Reuters (RFE/RL Graphics)

Poslednjih godina, evropske radikalne desnice imale su izuzetan stepen uspeha. U 2017. godini krajnje desni kandidati ostvarili su njihove najbolje rezultate na predsedničkim izborima u Austriji i Francuskoj, piše Foreign Affairs. Nakon parlamentarnih izbora u Italiji u martu ove godine, radikalna desnica Liga postala je najveća stranka u konzervativnoj koaliciji.

Radikalno-desničarske stranke formirale su koalicione vlade u Austriji i Norveškoj, a u Danskoj, Danska narodna partija trenutno podržava centralno desničarku manjinsku vladu. U međuvremenu, u Nemačkoj i Holandiji, radikalno-desničarske stranke su ostvarile značajne uspehe na parlamentarnim izborima 2017. godine.

Ove izborne pobede izazvale su zabrinutost, što je navelo mnoge posmatrače da postave pitanje da li radikalno-desničarske stranke stiču novi i bez presedana uticaj u evropskoj politici. Ipak, ove stranke već su dugo u evropskim stranačkim sistemima: u Francuskoj je Nacionalni front osvojio 35 mesta na parlamentarnim izborima 1986. godine, a Austrijska stranka za slobodu (FPÖ) je bila deo vladajuće koalicije od 2000. do 2005. godine. Štaviše, radikalno-desničarske stranke već decenijama imaju uticaj na pitanja kao što su imigracija i nacionalni identitet.

Kako ističu autori teksta Markus Vagner (Markus Wagner) i Tomas Majer (Thomas Meyer), u izveštaju objavljenom u političkim studijama iz 2017. godine, odlučili su da izmere kako se ideologija evropskih partija promenila tokom poslednjih decenija.

“Koristeći podatke iz projekta Manifesto, koji propituje naglasak na različitim pitanjima u izbornim programima stranaka, razmotrili smo promene pozicija političkih stranaka u 17 zapadnoevropskih zemalja između 1980. i 2014. godine. Analiza se fokusirala na to kako su se glavni partijski stavovi razvijali po temama – kao što su imigracija, zakon i red i nacionalizam – koji dele partije duž liberalno-autoritarne ose, a ne tradicionalne ekonomske levo desne osovine”.

Stavovi “liberala” imaju tendenciju da ostvare više lične slobode u vezi sa pitanjima kao što su istospolni brakovi, abortus, imigracija i multikulturalizam, dok “autoritarne” pozicije favoriziraju jak moralni autoritet, tradicionalni način života i kulturnu homogenost. U svakoj zemlji, pogledali smo platforme glavnih centara levice i desnog centra, kao i stranaka o radikalnom pravu.

Liberalno-autoritarna pitanja formiraju ideološko jezgro radikalno-desničarskih partija. Stoga, navode autori teksta, možemo mnogo naučiti o tome da li i koliko krajnja desnica menja politički diskurs u Evropi gledajući na istaknutost ovih pitanja u glavnim partijskim programima i stav koji partije zauzimaju prema njima.

“Naši zaključci su bili zapanjujući: tradicionalne stranke i levice i desnice postale su mnogo autoritarnije od 1980. godine. U stvari, po liberalno-autoritarnim pitanjima prosečna centralno levo orjentisana stranka danas je isto što je bila prosečna radikalno-desničarska partija u ranim osamdesetim. Prema ovim pitanjima, 40 od 53 vodeće stranke u studiji su se pomerile desno tokom posmatranog perioda”, pišu Vagner i Majer za Foreign affairs.

Međutim, pomeranje centra u desno, ne znači da su se mejnstrim i radikalni desničari ujedinili ili da je radikalna desnica ublažila svoje stavove na prihvatljivom nivou. Umesto toga, radikalni desničari su se orjentisali još više desno, udaljavajući se vremenom od mejnstrima. Radikalna desnica je na taj način postala prepoznatljiva, dok je partijski sistem u celini prešao na desno.

Uzrok ovakvog prelaska na autoritarno pravo ostaje otvoreno pitanje. Delimično je to odgovor na promenu vremena, pri čemu migracija postaje politizovana tema u Evropi zahvaljujući događajima kao što su 11. septembar i izbeglička kriza koja proizlazi iz ratova na Balkanu i na Bliskom istoku.

Ali ne treba potcenjivati snagu i spremnost stranaka izvan mejnstrima da postavljaju nove, prethodno depolitizirane teme na dnevni red – i stvaraju nove izazove za uspostavljene partije, navodi se u tekstu.​

Desničarski populizam oživljava

Independent je nedavno pisao kako desničarski populizam oživljava u Evropi, što su potvrdili i nedavno održani izbori u Italiji.

Podsećaju kako se ponovo vratio bivši premijer Silvijo Berluskoni (Silvio Berlusconi), ali i kako on nije jedina loša vest. Naime, njegovi sledbenici, lideri druge dve vodeće anti – EU populističke desničarske stranke takođe su ostvarili značajan uspeh na izborima u Italiji.

List dalje navodi da je nakon prošlogodišnje pobede Emanuela Makrona (Emmanuela Macrona) na predsedničkim izborima u Francuskoj; ponovnog izbora Angele Merkelza kancelarku Nemačke i poraza ili barem zadržavanja ekstremno desnih elemenata na izbornim trkama u Austriji i Holandiji, postojala jednostavna pretpostavka da se struja okrenula protiv populističkih, antiimigrantskih i anti-EU snaga.

Zapravo, u većini zemalja članica Evropske unije, krajnja desnica uživa popularnost što je pre nekoliko godina bila nezamislivo.

Širom kontinenta, u gotovo svakoj zemlji, čini se bez obzira na tradiciju ili izborni sistem, partijski sistemi se cepaju i nove populističke stranke (desničari, levičari, separatisti i centristi) čine sve kako bi urušile dosadašnji sistem.

Šta donose izbori u Mađarskoj

Desnica će prvi test imati na izborima u Mađarskoj ovog vikenda. Kako smo pisali ranije u izbornom okrugu Budimpešta 1, koji se nalazi u srcu mađarske prestonice, većina birača na opštim izborima 8. aprila neće podržati partiju Viktora Orbana, desničarski nastrojenog premijera. Ipak, kako stvari stoje, Orbanova partija – Fides, zadržaće vlast i veliku većinu u parlamentu, piše The New York Times.

List dodaje i da je to zbog toga što mađarske male opozicione liberalne stranke, koje zajedno čine većinu u ovakvim mestima, odbijaju da se udruže oko jednog kandidata.

Dnevnik prenosi i analizu grupe Common Country, koja je pozivala opoziciju na ujedinjenje, a koja pokazuje da bi jako dobro koordinisana opozicija mogla da ugrozi postojeću većinu, ali da će ovako razjedinjena opozicija najverovatnije omogućiti Fidesu da osvoji dve trećine mesta u parlamentu, čak i ako dobije manje od polovine glasova.

Istraživanje te agencije pokazuje da bi liberalne stranke, ako bi izašle zajedno, na primer u izbornoj jedinici Budimpešta 1, dobile 54 posto glasova, u odnosu na Fidesovih 36 odsto, čak i bez uključivanja Jobbika, desničarske opozicione stranke. Ali većina stranaka se sukobljava oko toga ko će biti lider te koalicije, što dovodi do dodatnih problema. Takođe, mali broj partija želi da se udruži sa Jobbikom, čiji je vođa Gabor Vona nedavno pokušao da imidž pokreta promeni u umereni.

Istovremeno, državni mediji su skoro prestali da pružaju medijski prostor opoziciji, dok su Orbanovi saveznici počeli da kupuju privatne medijske kuće kako bi smanjili vidljivost opozicije unutar nezavisnog sektora. Sve regionalne novine sada su pod kontrolom privrednika koji podržavaju Orbana, navodi The New York Times.

RSE