Jao

Povezani članci

• Podele već na početku COP26
• Okupljanje za mir: Afganistanke izazvale talibane
• Šefica MMF nezadovoljna finansijskom industrijom
• Šok bombama zauzeta još jedna ukrajinska vojna baza na Krimu
• Smanjuje se prednost Clinton dok FBI istražuje e-mailove
• Dvadeset godina američkog ‘vječnog rata’ u Afganistanu

Biolozi vole skraćenice, ali ih često nespretno koriste. Nešto što jednoj grupi istraživača može da deluje kao dobra skraćenica kolegama iz srodnih oblasti ima loše asocijacije. Genetičari koji izučavaju vinsku mušicu doveli su ovaj kapric do apsurda: skraćenica MAD označava „Majke Anti-Dekapentaplegija“. „Dekapentaplegija“ se odnosi na mutiranu mušicu kod koje se nepravilno formira 15 (deka-penta) važnih struktura iz kojih dalje nastaju noge, krila, antene itd. „Majke anti-[nešto]“ je šala koja je možda bila smešna 1995. S druge strane, imunolozi su skloni neumoljivo dosadnom rečniku. Informacione molekule između belih krvnih zrnaca smo nazvali „interleukini“ i svima im dodelili po prirodni broj. Zvuči logično, ali sad smo stigli do IL38 i skoro je nemoguće setiti se šta svaki od njih radi. Da ne ispadnu najgori, molekularni epidemiolozi su smislili nazive kao što je B.1.1.7. To je varijanta virusa Sars-CoV-2 koja sada dominira pandemijom u Ujedinjenom Kraljevstvu (kao i u Irskoj, Danskoj, Izraelu, a uskoro u Nemačkoj i većem delu sveta). Varijanta koja je predominantna u Južnoj Africi je B.1.351, ili ako vam se više sviđa 20H/501Y.V2. Makar je u Brazilu onome što bi bilo B.1.1.28.P1 dozvoljeno da se otarasi svoje kabaste titule i bude samo običan P1.

Ako biolozi mogu da se zbune, kako li je tek široj javnosti i političarima. Nazivi se teško pamte i izgovaraju, pa mi u Ujedinjenom Kraljevstvu varijantu virusa iz Kenta zovemo B.1.1.7. Ostatak sveta je zove UK varijanta ili „britanski virus“. Međutim, toponimi u virusologiji lako postaju problematični: Tramp je često govorio o „vuhanskom virusu“, „kineskom virusu“ pa i o „Kung-flu“.

Kada je 14. decembra ministar zdravlja Mat Hankok obznanio pojavu nove varijante, mnogi su bili sumnjičavi. Da li je to bio samo izgovor za visok nivo zaraze posle novembarskog karantina? I pre toga su se javljale varijante, pa niko nije brinuo. Naučnici su često objašnjavali nesporazume u vezi sa otkrićem nekog novog soja korona virusa, jer se uvek radilo o samo nekoliko biološki beznačajnih mutacija u virusu koje omogućavaju da se lakše prati njegovo širenje. U takvoj situaciji je čak bilo korisno imati nazive koji se teško pamte (slovo tačka, nešto tačka, još nešto). Ipak, teško da je ministar zdravlja izmislio varijantu koja se lakše prenosi; sva je prilika da je pokušavao da ubedi svoje kolege iz vlade da su restriktivne mere još uvek nužne.

Virus koji se lakše prenosi je naravno propast. To smo u teoriji znali u decembru, a u praksi otkrili u januaru. Trebalo je odmah proglasiti mere za sprečavanje širenja. Umesto toga, dobili smo umereno jačanje sistema karantina i skraćenje godišnjih odmora. „Boris Džonson se bori protiv eksperata da spase Božić!“, trubili su tabloidi. Mir na zemlji i dobra volja među svim ljudima žrtvovani su za par dana šopinga.

Nekontrolisano širenje epidemije – kao što smo znali unapred – vodilo je još većem broju zaraženih, hospitalizacija i smrti nego prošlog proleća. Deca su puštena u škole na jedan dan pre nego što je ponovo proglašeno neophodno zatvaranje. Hvale je vredno nastojanje da se škole otvore gde je to moguće; obrazovanje dece je osiromašeno učenjem samo na daljinu, a kod njih teži oblici bolesti ionako nisu česti. Međutim, deca vrlo efikasno šire virus među sobom i prenose ga na potencijalno ranjivije odrasle. Jedan jedini dan u školi neće ništa značiti za njihovo obrazovanje, ali će uzrokovati mnogo smrti.

Nove smrti se mogu sprečiti vakcinom. Visoko delotvorne vakcine proizvođača Moderna i BioNTech/Pfizer, kao i sam virus SARS-CoV-2, sastoje se od informacione RNK, iste one koja od DNK u ćelijskom nukleusu prenosi genetske poruke do ribozoma u ćeliji, molekularnih mašina koje dekodiraju poruke i prave proteine. Sve vakcine teže da generišu imunski odgovor na virusni protein nazvan šiljak, oštricu umotanu u šećer, koji virusu služi da se probije u naše ćelije.

Proteine opisujemo nizovima slova, gde svako slovo predstavlja različitu aminokiselinu. Svaka ima drugačija hemijska svojstva, a mnoge se mogu dodatno modifikovati (na primer, sa šećerima). Šiljak čini niz od 1.273 aminokiseline složene u čvrsto zapakovan protein i mogu se naći u različitim sklopovima kako bi šiljak ostvario svoju biološku svrhu: da se zabode, kao nož skakavac, u spoljašnju membranu ćelije i pocepa je. Strukturni biolozi na institutu „Fransis Krik“ katalogizovali su 10 različitih oblika koje šiljak zauzima da bi postigao svoj cilj – komplikovan i fascinantan posao. Međutim, to antitelima daje više šansi da se zakače za šiljak tako da mu poremete plan: ako biste hteli da sprečite nekoga da vas ubode skakavcem, možete mu istupiti oštricu, zaglaviti mehanizam ili izvaditi oprugu. A možete uraditi i sva tri postupka, za svaki slučaj. Dobra vakcina izaziva upravo takav odgovor: antitela se vezuju za više različitih mesta u šiljku, pa ako se i pojavi nova varijanta, ona i dalje neće biti opasna.

Varijanta iz Kenta, B.1.1.7, ima 8 promena u kodu aminokiselina u šiljku. Te promene predstavljamo navodeći slovo za aminokiselinu u izvornoj varijanti iz Vuhana, njenu brojčanu poziciju u proteinu i slovo za novu aminokiselinu. N501Y, na primer, znači da je na poziciji 501 asparaginska kiselina (N) zamenjena tirozinom (Y). To pomaže varijanti iz Kenta da se bolje zakači za ćeliju i verovatno se delom i zbog toga brže širi. Srećom, još uvek je vrlo podložna vakcinama koje su sve zasnovane na vuhanskom soju. Recimo, kao da je to skakavac sa oštrijim sečivom – ali sečivo se i dalje može istupiti, a ako mu zaglavite mehanizam, on ostaje zaglavljen.

I varijanta koja cirkuliše u Južnoj Africi (B.1.351) i izolat P1 iz Brazila stekli su E484K – što je promena na poziciji 484 iz glutaminske kiseline (E) u lizin (K). To je promena iz kiseline u bazu, iz visoko negativnog naelektrisanja u visoko pozitivno naelektrisanje. Antitela se lepe na proteine delom i prema svom naelektrisanju: suprotnosti se privlače, pa će antitelo koje se zalepi na šiljak blizu pozicije 484 verovatno imati pozitivnu aminokiselinu na svom vezujućem interfejsu da bi se vezalo za E u vuhanskom šiljku. Ako naiđe na pozitivan K, antitelo će se odbiti. Zaista izgleda da ova konkretna mutacija slabi vezivanje antitela i smanjuje delotvornost vakcina. U jednoj studiji iz Južne Afrike, vakcina Oxford/AstraZeneca nije pokazala ubedljiv zaštitni efekat protiv varijante B.1.351. Mada je studija bila suženog opsega i sa vrlo širokom marginom greške, južnoafričke vlasti se sada okreću drugim vakcinama za koje ima više dokaza o delotvornosti. Verovatno je, međutim, da će sve vakcine i dalje generisati nešto korisnog imuniteta preko antitela koja se kače za druge delove šiljka, kao i druge oblike imuniteta koji se ne oslanja na antitela.

Nekoliko je primera varijante iz Kenta koja je stekla i E484K mutaciju. Pojedini virusolozi počeli su da nazivaju varijante prema mutacijama u šiljku: N501Y je poznata kao „Neli“, a E484K kao „Eeek“. Ove mutacije se javljaju među mnogim različitim replikovanim nizovima, što je fenomen poznat kao konvergentna mutacija. To se dešava kada mutacija donese neku selektivnu prednost, pa je to signal da u varijantama ima nečeg bitno drugačijeg. Biologija virusa mnogo je komplikovanija od varijanti u šiljku. Sasvim je moguće da ćemo vremenom viđati varijante sa mutacijama u drugim genima koje donose drugačiju vrstu selektivne prednosti: na primer, mogle bi omogućiti virusu da bolje antagonizuje imunski sistem. Međutim, ono što je zaista od kritične važnosti za čovečanstvo u sledećoj etapi pandemije jeste koliko dobro vakcine štite od novih varijanti. To znači da su varijante šiljka glavna stvar na koju moramo obratiti pažnju.

Imamo mnogo visoko delotvornih vakcina. Uprkos svim neuspesima u suzbijanju pandemije u UK, program vakcinacije tu je među najboljima u svetu. Operativna grupa za vakcinaciju koju vodi Kejt Bingam, počela je s radom znatno pre nego što se znalo hoće li vakcine uopšte biti delotvorne. Ona dolazi iz biotehnološkog preduzetništva, što se pokazalo značajnim za skok berzanskih opklada na biološke proizvode čija je delotvornost još bila neizvesna. Državni zdravstveni sistem i mnoštvo neplaćenih volontera koji učestvuju u realizaciji programa vakcinacije, obavljaju izvanredan posao. Više od 90% ljudi starijih od 70 godina dobilo je prvu injekciju, što je prevazišlo sva očekivanja. Proračunato kockanje države da pomeri primenu druge doze Pfizer vakcine sa tri na 12 nedelja, verovatno je takođe dobra procena. Postoji teoretski rizik da će to odlaganje ići na ruku generisanju mutanta otpornog na vakcine, ali studija nedavno objavljena u časopisu Lancet koja analizira podatke iz Izraela, sugeriše da već prva doza od 15. dana primanja stvara 85% zaštite od simptomatskog oboljevanja. Sajmon Stivens, šef engleskog NHS, citirao je Čerčila kada se okrenuo premijeru s molbom: „Dajte nam alat… završićemo posao.“

Moramo završiti posao. Najveći rizik po uspeh programa vakcinacije jeste prerano popuštanje restrikcija. Varijante E484K (Eeek!) već izazivaju zabrinutost kao mutanti koji delimično izmiču imunskom odgovoru. Međutim, ažurirane vakcine koje ciljaju Neli i Eeek biće dostupne do jeseni, postojeće su već delotvorne, a mala je verovatnoća da bi virus mogao da evoluira tako da potpuno izmakne vakcini: bilo bi potrebno da se istovremeno razvije mnoštvo mutacija koje blokiraju više različitih antitela. Svaki put kad se neko zarazi, postoji mala šansa da se takav set mutacija desi, što se poredi s kupovinom loza za lutriju. Pobeda na lutriji nije sreća ako ste kupili 30 miliona lozova. Zato bi trebalo da primenimo vrlo opreznu strategiju i sprečimo nekontrolisano širenje među mlađim ljudima, čak i ako smo stare i osetljive već vakcinisali. Delotvorni režim testiranja, mada nije svemoguć, može biti od pomoći u normalizaciji rada škola i ekonomije sve dok znatna većina odraslih ne bude vakcinisana.

Kako bi mogao da izgleda kraj pandemije? Dve su glavne mogućnosti. Prva, verovatnija, jeste da Sars-CoV-2 postane endemski korona virus kojim se zimi zarazi veliki broj ljudi. Vakcinisani ili oni koji su virus već preležali mogli bi se ponovo zaraziti ali, pošto su u određenoj meri imuni, njihove zaraze će biti blage, slično kao kod 4 sezonska korona virusa s kojima živimo decenijama. Nevakcinisani i oni malobrojni koji nemaju sreće sa imunskom zaštitom, mogu se teško razboleti. Periodičan buster biće potreban starijima, kao i ljudima sa određenim zdravstvenim stanjima i medicinskim radnicima. Sezonski korona virusi uglavnom se vraćaju u dvogodišnjim ciklusima, pa bi se moglo desiti da buster bude potreban svake druge godine.

Drugi, poželjniji ishod bio bi da se prema Sars-CoV-2 odnosimo kao prema virusu velikih boginja i pokušamo da ga iskorenimo što je potpunije moguće. Viđao sam netačne komentare da je to nemoguće, jer virus velikih boginja ne mutira tako brzo kao Sars-CoV-2. A u stvari virus velikih boginja po prirodi mutira brže, samo ima sve više grešaka kako se replikuje jer, za razliku od korona virusa, ne ispravlja greške. Pravi razlog za gotovo potpunu eliminaciju velikih boginja leži u tome što je ekvivalent šiljka u tom virusu više ograničen strukturama koje mora da formira, kao i različitim tipovima neutrališućih antitela indukovanih vakcinom. Skoro potpuna eliminacija virusa Sars-CoV-2 možda je moguća sa ažuriranim, visoko delotvornim vakcinama koje sprečavaju širenje i virusa i svake varijante. Bolja tehnologija razvoja vakcina mogla bi nam omogućiti da usmerimo snažan odgovor antitela na delove šiljka bez kojih virus ne može; alternativno, mogla bi se razviti vakcina koja pokriva široki raspon različitih varijanti u šiljku, toliko širok da virus ne stigne da evoluira tako da ih sve izbegne.

U bilo kom slučaju, trebalo bi da podržimo globalni poduhvat u suzbijanju virusa i sprovođenju vakcinacije u područjima sa malo resursa podjednako kao i u razvijenim ekonomijama. Za to može biti dovoljan i argument prosvećenog ličnog interesa ali, posle toliko patnje i smrti, ni nešto iskrenog altruizma ne bi škodilo.

Autor je šef grupe kliničkih naučnika na Institutu Fransis Krik za biomedicinska istraživanja u Londonu.

Rupert Beale, London Review of Books 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net