Izrael ne želi mir

Povezani članci

• Pogrešna procena
• Jesu li gospodarski izgledi Evrope bolji nego što se pretpostavlja?
• SAD otkazao sastanak s Rusijom o Siriji
• Brexit, dvije godine stajanja u mjestu
• UN zabrinut ponašanjem Sjeverne Koreje
• Turska smanjuje izdvajanja u budžet Vijeća Evrope

Tel Aviv 12.3.2023, foto: Reuters

Izrael ne želi mir. Nikada. Motivi se menjaju, ali cilj je uvek isti: raspirivanje, paljenje, eskalacija. Istorija nas uči da kada Izrael želi mir on ga i postiže. Kada želi eskalaciju, gle čuda, ona se i dogodi. Ko sve nije upozoravao na talas nasilja kome prisustvujemo, ko sve nije opominjao da se on bliži? A ko, s druge strane, nije učinio ništa da ga spreči, već ga je prizivao? I opet ćemo plakati nad svojom gorkom sudbinom, zbog raketnih i terorističkih napada, zbog nasilja suseda i naših uzaludnih mučeničkih žrtava. Ali i ovoga puta je to moglo da se izbegne.

Kada Izrael ne želi mir on tačno zna šta želi. Četiri, pet raketiranja iranskih ciljeva u Siriji, još jedno ugožavanje sirijskog suvereniteta i iranskih snaga sa potpunom svešću da će stići odgovor. Niko ne zna šta je cilj ovih napada, kakva je korist od njih i koliku cenu ćemo platiti za njih. Nemamo nikakve informacije, niti se u javnosti o tome raspravlja. Vlada od nas zahteva slepo poverenje. A posledice su već tu.

Kada Izrael ne želi mir on šalje bande najamnika u policijskoj uniformi na muslimanska sveta mesta za vreme praznika. Kada Izrael ne želi mir on šalje svoje vojnike da brutalno tuku vernike, da sateruju stotine ljudi sa lisicama na tepihe džamije kako bi bili poniženi pred kamerama i celim arapskim svetom. Ne postoji musliman, ne postoji čovek koji može ostati ravnodušan prema jezivim slikama iz Al Akse. Naravno, mogu se širiti priče o sakupljanju neprijatelja u džamiji, ali istina je da su mladi ljudi prosto želeli da u petak uveče tokom Ramazana budu u svojoj svetoj džamiji. To je njihovo pravo, a Al Aksa je jedno od poslednjih mesta palestinskog suvereniteta. Tući okupljene vernike ne znači želeti mir, već njihovu smrt. Podstrekavanje na nasilje je i ubistvo izraelskog studenta medicine iz beduinskog grada Hure na kapijama džamije sa 12 ispaljenih metaka, posle čega je širena neubedljiva priča o okolnostima njegove pogibije.

Ne želeti mir znači nebrojeno puta omogućiti stotinama nasilnih naseljenika da upadaju u palestinske varoši, puštati ih da pale, uništavaju i tuku koliko god im se prohte, pred vojnicima koji to gledaju bez pokušaja da zaštite Palestince. Ne izvesti na sud ove divljake je takođe način da se spreči mir, po svaku cenu.

Država koja ne želi mir neprekidno proliva krv svojih okupiranih podanika. U poslednjim mesecima skoro da nije bilo nedelje bez palestinskih žrtava, dok nije prevršena svaka mera, a onda su se nebesa otvorila: šta nam to rade, životinje, gaze mirne šetače po Tel Avivu i pucaju po Jordanskoj dolini. Ne želeti mir znači slati neumerene oružane snage posle svakog terorističkog napada u izbeglička naselja i gradove, izvrtati naglavačke živote njihovih stanovnika, rušiti kuće terorista i hapsiti hiljade ljudi. Držati ih mesecima bez suđenja je isto provereni put za narušavanje mira.

Blokirati Gazu, besprimereno bombardovati Siriju i surovo ugnjetavati Palestince – da li je još nešto potrebno da bi se započeo rat? Menjaju se samo motivi, a cilj ostaje isti. Sada je u pitanju krvoločna radikalna desnica u vladi, koja zapada u ekstazu svaki put kada se prospe palestinska krv i koja se nada da će doći do rata Goga i Magoga, a nakon toga i priželjkivane druge Nakbe. Uz nju je i ova druga, Bibijeva desnica, koja hoće da zaustavi proteste na ulicama izraelskih gradova, što je najlakše učiniti pomoću još jednog krvavog pira. A nakon svega se uvek može reći da su Arapi krivi za sve.

Haaretz

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net