Gubi li EU tlo pod nogama zbog Syrize?

Povezani članci

• Inflacija u Turskoj blizu 60 odsto, pritisak na novi Erdoganov ekonomski tim
• Ešton: Nastavak rada na smirivanju tenzija između Rusije i Ukrajine
• Knjiga razotkrivanja Donalda Trumpa: „Dugoročna opasnost za zemlju“
• Naprijed u prošlost
• U Njemačkoj na snazi novi lockdown: Poznato je koliko će koštati i ko će najviše izgubiti
• Ovako Obama i Romney zamišljaju Ameriku

Šta god bi Vlada Grčke u ovom trenutku odlučila, koliko god bi radikalizirala poziciju ili poklekla pred pritiscima, Grčku bi gurnula još dublje u krizu.

Piše: Filip Balunović- Al Jazeera

Neposredno pre izbora u Grčkoj, ranije ove godine, u delovima levih krugova razmišljalo se na sledeći način: Jedino nepovoljnije po levicu od toga da Siriza ne osvoji apsolutnu nadpolovičnu većinu ili ne dođe na vlast, u ovom trenutku bila bi apsolutna nadpolovična pobeda Sirize i njen dolazak na vlast.

Ovih dana, kada se ne samo u Briselu i Berlinu, već i unutar Sirize vode debate oko trenutnih pregovora na relaciji grčka Vlada – Troika (trojka međunarodnih vjerovnika, op. ured.), značajno je napomenuti da je ishod pregovora Vlade sa kreditorima i finansijskim i političkim institucijama Evropske unije, možda i od presudne važnosti za budućnost Evrope.

Nadanja koja su u trenucima kada je bilo izvesno da će Siriza doći na vlast u Grčkoj bila velika, istovremeno su bila “poništena” pitanjem: Šta će biti ako Siriza ne uspe da promeni stvari? Svi su već videli da socijaldemokratski “treći put” ne funkcioniše, odnosno da ne može ili ne želi da sačuva društvo od pogubnih mera desno – birokratizovane političke elite. Ovo je pogotovo slučaj na periferiji Evrope, kojoj pripada Grčka a, boga mi, i čitav naš region. Dakle, ako Siriza “omane”, šta nam preostaje? Ostaju nam, kako stoje stvari, Zlatna zora, Pegida i Nacionalni front.

Dva su moguća scenarija prema kojima Siriza može da izneveri birače, ali i značajan deo evropske javnosti koji je ulagao nade u Sirizu.

Jedan je da potpuno poklekne pred zahtevima “troike” i nastavi politiku PASOK-a i Nove Demokratije, koja je Grčku dovela do situacije u kojoj njen spoljni dug iznosi 472 milijarde eura, odnosno 178 posto BDP-a (prema standardima koji važe u evrozoni, taj dug ne bi trebalo da iznosi više od 60 posto BDP-a).

Ovakav ishod izrugao bi se grčkim biračima, koji su se nadali da će trend konstantnog urušavanja grčke ekonomije prestati (25 posto pada u odnosu na 2010). Nastavak poslušnosti spram instrukcija spolja, značio bi i zanemarivanje činjenice da danas u Grčkoj 40 posto dece živi ispod granice siromaštva, kao i nastavak trenda pada životnog standarda koji je, pod težinom mera štednje, između 2008. i 2012. godine, primera radi, pao za 22,6  posto – što je u Evropi zabeleženo jedino u slučajevima ratnog stanja.

Drugi scenario, prema kom bi Siriza mogla da “posrne” zbog pritisaka, jeste da nastupi mnogo oštrije nego do sada, raskine sve aranžmane sa Evropskom unijom i, potencijalno, uvede zemlju u još veću neizvesnost. U tom slučaju, ona bi od EU morala da se okrene prema nekom drugom. U opticaju su Erdoganova Turska i Putinova Rusija. Šta bi dalje bilo, niko ne zna, ali možemo da nagađamo.

Unutrašnja debata

Zbog ovakvog stanja stvari, poslednjih sedmica vodi se i otvorena debata između premijera Ciprasa i ministra finansija Varufakisa sa jedne i takozvane “leve platforme” unutar Sirize sa druge strane. U poslednjem autorskom tekstu u Le Monde Diplomatiqueu, Cipras je između ostalog napisao da se “nada dogovoru koji bi kombinovao poštovanje mandata koji je dobio od grčkog naroda i poštovanje pravila i odluka onih koji upravljaju evrozonom”.

Ubrzo je stigao odgovor Statisa Kouvelakisa, jednog od vodećih lica “leve platforme” unutar Sirize, koji je izrazio strepnju zbog sve očiglednijeg Ciprasovog okretanja ka pravdanju poznate politike “nepromenljivosti birokratske racionalnosti i njenog autističnog karaktera, koji može samo odvesti u samouništenje i nesagledivi gubitak snage i nade”.

Koju god stranu ovde da zauzmete, bićete  pomalo u pravu i pomalo u krivu. Neki od najistaknutijih ekonomista koji zauzimaju poziciju “leve platforme” poput Kostasa Lapavicasa ili Johna Miliosa, zagovaraju izlazak iz evrozone, Cipras i Varufakis i dalje “kupuju vreme”.

“Leva platforma” odgovara da je još ispočetka bilo suludo očekivati da pregovorima bilo šta može biti postignuto. Napominju još i da oni sa druge strane pregovaračkog stola vrlo eksplicitno teže ka tome da potpuno “uguše” grčku ekonomiju i da onda Vladu takve, dotučene države, primoraju na punu implementaciju ekonomskih mera – koje su već produbile krizu u Grčkoj u prethodnim godinama. Ovo, dakako, ne samo da ima smisla, već je, može se reći, potpuno istinito. Međutim, Cipras i Varufakis i dalje čini mi se, pokušavaju ne toliko da ubeđuju kreditore u bilo šta, koliko da ubede ostatak naroda unutar EU-a da je Grčka simptom bolesti koja zahvata čitavu Uniju i da Grčka ne može sama zaustaviti “zarazu”.

Grčka ne smije ostati sama

Šta god bi grčka Vlada u ovom trenutku odlučila, prelomila, koliko god bi radikalizovala poziciju ili potuno suprotno – poklekla pred pritiscima, Grčku bi na ovaj ili onaj način gurnula još dublje u krizu. Mislim da su naravno, Cipras i Varufakis svesni toga da “Leva platforma” ima pravo, ali da usamljena Grčka nema gotovo nikakve šanse za uspeh u bilo kom scenariju. Jedina nada, jeste da se grčki simptom zaista shvati kao snoviđenje koje ukazuje na to kako će izgledati budućnost Evropske unije nastavi li se ovim putem.

Niko ne zna, a opet možemo samo da nagađamo, kako bi se stvari u prethodnih nekoliko meseci odvijale da su izbori u Španiji bili bliže grčkim izborima, pa da su se nakon eventualne pobede Podemosa, unutar EU-a našle dve, a ne jedna autentično leva vlada. Da li bi onda više pregovaračke moći bilo u rukama dve vlade i da li bi i u tom slučaju već sve unapred bilo izgubljeno?

Mišljenja sam da situacija ne bi bila ista, jer bi, primera radi, efekat izlaska samo Grčke iz evrozone itekako osetile i druge (pogotovo manje) članice EU-a. Prema takvom scenariju, veliki broj zemalja ostao bi bez potraživanja u iznosu od oko 102 milijarde evra. Zamislimo šta bi bilo da Grčka i Španija zajedno nastupe sa mogućnošću neprihvatanja otplate svojih dugova, koji su uzgred, u velikoj meri potpuno nelegitimni i direktni su rezultat nametnutih mera EU-a u prethodnim godinama? U tom kontekstu, važno je ukazati na tri stvari u zaključku.

Najpre, oko spora unutar Sirize. Debata koja se trenutno odvija unutar Sirize, zaista je ogledalo demokratičnosti autentične leve ideje. Sa druge strane, ukoliko preraste u sukob većih razmera, samo će pomoći u “lomljenju kičme” grčkoj Vladi. Stoga je važno da debata ne preraste u nešto što bi oslabilo grčku poziciju još više – ukoliko je to uopšte moguće.

Drugo, važno je ukazati na potpunu nesposobnost evropskih birokrata da uvide kuda guraju ne samo Grčku, već i čitavu Evropu ovakvim pristupom prema grčkom pitanju. Ne shvataju da ne “lome kičmu” samo Grčkoj, već i sami sebi izmiču tlo pod nogama. Da su demokrate, kao što se predstavljaju, oni bi se nadali talasu demokratizacije po ugledu na političku praksu grčke Sirize. Ovako, oni igraju na kartu da uguše jedinu oazu istinske demokratske prakse, čime svesno ili nesvesno, podstiču neofašizam kao odgovor na neuspeh najpre ideološkog centra, a onda i levice. Čini se kao da politikom prema Sirizi Evropska unija (ponovo) eksperimentiše i poigrava se sa dolaskom radikalne desnice na vlast, a ne govorim samo o Grčkoj.

Kao treće, i zasigurno najvažnije, valja napomenuti da je leva vlada u Grčkoj bila samo nova evropska šansa. Ona je važna utoliko što može da pokrene proces demokratizacije u čitavoj Evropi. Ukoliko se to ne dogodi, slomiće joj kičmu. Ako njoj slome kičmu, grčki simptom postaće evropska stvarnost, a onda se nemojte začuditi ako posvedočimo nekoj novoj/staroj eri. Šta bi to tačno moglo da bude i kako bi tačno izgledalo, niko ne zna. Ipak, možemo da nagađamo…