Gotovo je

Autor/ica 👤IAN MCEWAN 17.2.2020. u 08:09

Povezani članci

Foto: Toby Melville/Reuters

Gotovo je. Na propast osuđeni pregovori koje je započela Theresa May, a okončao Boris Johnson, doneli su ostvarenje najbesmislenijeg mazohističkog sna koji su stanovnici ovih ostrva ikada sanjali. Ostatak sveta, izuzimajući predsednike Trumpa i Putina, gledao nas je u čudu i neverici. Na poslednjim izborima većina je glasala za partije koje su predlagale drugi referendum. Nažalost, partijski lideri nisu uspeli da pronađu zajednički jezik. Vreme je da spakujemo cirkus, možda uz zvonjavu crkvenih zvona i pripremimo se za mučno decenijsko bauljanje nazad ka nečemu što će bar malo ličiti na svet u kom smo do juče živeli, svet dobrih trgovinskih sporazuma, razvijene saradnje u domenima bezbednosti, zdravstvene zaštite, nauke i hiljada drugih korisnih aranžmana.

Izvesno je da ćemo se dugo pitati šta se dogodilo. Pokušajmo da na čas zanemarimo laži vođa kampanje za izlazak, sumnjive tokove novca, umešanost Rusije, bezubu izbornu komisiju. Pokušajmo da umesto toga ispitamo čarobni prah koji su upotrebili. Kako se uopšte moglo dogoditi da se o pitanju od tako velikog državnog, ekonomskog i kulturnog značaja odluka donosi prostom, a ne nekom superkvalifikovanom većinom? Parlamentarni dokument (vidi Saopštenje 07212) objavljen u vreme donošenja Zakona o referendumu 2015. ukazuje na moguće objašnjenje: referendum je trebalo da bude samo savetodavan, da „omogući biračima da iznesu stav“. Kako je ovaj „savetodavni“ postupak proizveo „obavezujuću“ odluku? Tako što su nas populisti s levice i desnice zaslepili bacajući nam u oči čarobni prah.

Bili smo svedoci poražavajućeg saučesništva vlade i opozicije. Corbyn je otvorio vrata ka izlazu iz Evrope, da bi Johnson kroz njih prošao. Svi oni koji su otišli dovoljno daleko ulevo tamo su se sreli i zagrlili s desničarima pristiglim iz suprotnog smera.

Šta smo u tom slepilu naučili? Da oni kojima postojeće stanje ne odgovara nemaju razloga da glasaju za njega; da je beskrajni haos u parlamentu bio posledica loše formulisanog pitanja sa samo dva moguća odgovora, iako se na pitanje moglo odgovoriti na više načina; da je dugo građena ekologija EU duboko uticala na floru i pejzaž naše zemlje i da će posledice čupanja tih novih biljaka biti pogubne; da je ono što smo nekad nazivali tvrdim brexitom u međuvremenu postalo meka verzija izlaska u poređenju sa razlazom bez ikakvog sporazuma, koji se još razmatra kao mogućnost; da će svaki oblik razlaza, prema procenama same vlade, nužno dovesti do pada ekonomskih parametara; da smo veoma talentovani za ogorčene i brojne podele – mladi protiv starih, gradovi protiv provincije, školovani protiv neškolovanih, Škotska i Severna Irska protiv Engleske i Velsa; da svi prošli, sadašnji i budući međunarodni trgovinski ugovori i sporazumi uvek podrazumevaju neki oblik kompromisa i odricanja od dela suvereniteta, kao i potpis na Pariskom sporazumu ili članstvo u NATO, uostalom, i da je zato slogan „Povratimo kontrolu“ bio najispraznije i najciničnije obećanje sezone.

Iznenadili smo sami sebe. Da je neko pre samo nekoliko godina tražio da nabrojimo šta su najveći problemi u zemlji – nejednakost, propadanje zdravstva, neravnoteža severa i juga, kriminal, terorizam, mere štednje, stambena kriza i tako dalje – pitanje je da li bi nekome palo na pamet da na spisak doda članstvo u EU. Kako smo samo bili ushićeni 2012, posle uspešne organizacije Olimpijskih igara. Niko nije razmišljao o Briselu. Kao što je primetio Guy Verhovstadt, sve je počelo „unutrašnjim sukobima“ u partiji torijevaca koji je trajao decenijama. Kada su nas najzad uvukli u svoje sporove i tražili da izaberemo stranu, doživeli smo kolektivni nervni slom; onda je dovoljan broj ljudi poželeo da se reši stresa tako što ćemo „brexit privesti kraju“ po kratkom postupku. Premijer je to ponovio toliko puta da se činilo neuljudnim pitati ga zašto.

U prvim danima referendumske kampanje saznali smo da je goruće pitanje „na našem pragu“ migracija; takođe smo otkrili da je Britanija, a ne Evropska unija, donela odluku da dopusti neograničenu migraciju iz novih zemalja članica pre isteka roka od 7 godina; Britanija je odlučila da migrantima iz EU dozvoli da u zemlji ostanu duže od 6 meseci čak i ako nemaju posao; Britanija je uspešno vodila kampanju za širenje EU na istok; Britanija je dopustila da se migracija iz zemalja izvan EU nastavi (a zašto ne bi?) dok je migracija iz EU opadala. Takođe smo saznali da je Britanija, a ne EU, odabrala bordo umesto patriotski plave za boju naših pasoša. Mada, kad bolje pogledam, moj stari pasoš je gotovo crn.

Britanskoj državi ne manjka istorijskih nepravdi, ali zanemarljivo mali deo njih prouzročila je Evropska unija. Nije Brisel tražio da zaboravimo postindustrijske gradove u Midlandsu i na severu zemlje; nisu tražili ni zamrzavanje plata, isplate milionskih bonusa direktorima propalih kompanija, ili da interese deoničara pretpostavimo javnom interesu; nisu nam oni upropastili zdravstveni sistem, socijalne službe i Sure Start, zatvorili 600 policijskih stanica i dopustili propadanje državnih škola.

Kampanja za brexit imala je zadatak da birače uveri u suprotno. To su uspeli da učine sa 37 odsto biračkog tela. I to je bilo dovoljno da promene tok naše zajedničke sudbine za bar jednu generaciju. Uveravanje glasača da je uzrok svih nevolja neka spoljna neprijateljska sila jedan je od najstarijih populističkih trikova. Ono što je Trocki bio za Staljina, Amerika za mule u Iranu, a Gülen za Erdoğana, to je Brisel bio za nas.

Vlasnici investicionih fondova, plutokratski donatori, polaznici Itona i vlasnici novina – svi odreda su prihvatili ulogu boraca protiv elita. Još čarobnog praha. Tvrdnja da je problem Severne Irske rešen je opasna laž. Ali videli smo kako je argumentovano rezonovanje polako gubilo čar. Impuls koji stoji iza brexita uključuje snažne elemente ideologije krvi i tla i imperijalne nostalgije. Takve jezive čežnje, naravno, lebde visoko iznad sveta prostih činjenica.

Dobili smo novi žargon. „Član 50“, „olakšana trgovina“, „optimizovana proizvodnja“, „logistička kontrola“ – koliko smo samo puta čuli sve te fraze. Naučili smo i šta bi mogla biti „nevidljiva granica“ u Irskoj. Pre nego što je sve počelo, gotovo niko nije znao u čemu je razlika između carinske unije i jedinstvenog tržišta. Tri godine kasnije, skoro ništa se nije promenilo. Prošlogodišnje istraživanje pokazuje da mnogi misle da „ispadanje“ znači isto što i ostanak. Kad bi samo tako bilo.

Lideri brexita i lideri opozicije požurili su s početkom odbrojavanja roka od dve godine koji predviđa član 50. Uplašili su se da bi neki od onih koji su glasali za izlazak mogli da se predomisle, da bi mnogi koji nisu ni izašli na prvi referendum sada glasali 2:1 za ostanak, da su mladi glasači većinom naklonjeni EU. Generali brexita su opravdano strahovali od novog referenduma.

Ipak, možemo se složiti da ćemo svi biti malo siromašniji. Kao što je jedan od mojih nastavnika govorio, ako neku stvar vredi uraditi, onda je vredi uraditi makar i loše. Theresa May nije uspela da natera sebe da izgovori da će nam posle brexita biti bolje. Nije htela ni da se izjasni da li bi na drugom referendumu glasala za izlazak. Treba joj odati priznanje za poštenje. S druge strane, u obrazlaganju svoje vizije za period posle brexita, Boris Johnson je pred parlamentarcima obećavao da će smanjiti jaz u bogatstvu i životnim izgledima između stanovnika severa i juga i da će od Britanije načiniti centar za najnaprednije tehnologije u proizvodnji baterija. Zaboravio je da kaže da se EU nikada nije protivila ni jedom ni drugom projektu.

Biće potrebne godine da ustanovimo nove trgovinske odnose sa EU. Što se tiče odnosa sa Sjedinjenim Državama, predlažem da posetite američki Srednji zapad. Videćete nepreglednu pustinju monokultura bez ijednog divljeg cveta. Da bi bila konkurentna, naša poljoprivreda će morati da pristane na hormonske injekcije. Naši zemljoradnici će morati da se reše suvišnih stabala i žbunova na međama i razmaka od tri metra između njiva – jer to će biti muzejski relikti. Sjedinjene Države su u trgovinskim pregovorima sa EU odbile da prihvate više standarde u poljoprivrednoj proizvodnji, prehrambenoj industriji i zaštiti životne sredine, iako bi tako dobile pristup tržištu od pola milijarde ljudi. Američke poljoprivredne korporacije sigurno neće menjati način na koji rade zbog zemlje sa svega 65 miliona stanovnika. Ako želimo sporazum, naša strana je ta koja će morati da spusti standarde i prilagodi se.

Muče nas slutnje da budućnost ne nosi ništa dobro. U opasnom svetu punom autoritarnih galamdžija EU nam je pružala najviše nade za stvaranje otvorene, tolerantne, slobodne i miroljubive zajednice nacija. Ta nada je ugrožena populističkim pokretima koji se šire Evropom. Naše istupanje će svakako oslabiti otpor ksenofobiji. Lekcije iz naše nacionalne istorije su jasne: previranja u kontinentalnoj Evropi mogu nas lako uvući u krvave sukobe. Retke su situacije u kojima projekat nacionalizma donosi mir. Takođe, nacionalizam ne mari za zaustavljanje klimatskih promena. Verovatnije je da će tropske šume i Australija biti prepuštene požarima.

Pođite na putovanje od Grčke do Švedske, od Portugalije do Mađarske. Ne morate da nosite pasoš. Kakva bogata, uzavrela košnica civilizacija – gastronomija, običaja, arhitektura, jezika – a svaka sledeća zemlja je drugačija. Nigde nema naznaka da su pod čizmom Brisela. Nema tu ničega od sumorne komercijalne jednoličnosti kontinentalne Amerike. Setite se svega što ste učili o katastrofalnoj situaciji u kojoj se Evropa našla 1945, a onda razmislite o njenim zapanjujućim ekonomskim, političkim i kulturnim postignućima: mir, otvorene granice, relativni prosperitet, podsticanje ličnih sloboda, tolerancija i sloboda izražavanja. Do prošlog petka naša deca su mogla izabrati da tamo žive i rade.

Toga više nema, a engleski nacionalizam je u usponu, najviše zahvaljujući Johnsonovom kabinetu. Njegov spomenik će biti cinični smešak usavršen u doba starog Sovjetskog Saveza: lažem vas, vi znate da vas lažem i ja znam da to znate i baš me briga. Kao kada je tvrdio da „petodnevna suspenzija parlamenta nema veze s brexitom“. Michael Gove i Jacob Rees-Mogg su majstori takvog smeška. Neugodna ocena vrhovnog suda da je suspenzija bila nezakonita očigledno ih još boli. Bivši ministar unutrašnjih poslova Michael Howard još negoduje zbog takve odluke. Uspostavljanje političke kontrole nad nezavisnim sudstvom bilo bi sasvim u skladu sa Johnsonovim i Cummingsovim projektom. A Victor Orbán može da im osvetli put.

Oni koji su želeli ostanak u Evropi glasali su za lepši svet. Ali u ovom sukobu mi smo bili biljojedi, poznati po velikim, dobroćudnim, često ismevanim demonstracijama – „gomila puna mržnje“, pisao je Sun, „elitistički skup“, pisao je Daily Telegraph. Ako su 16 miliona glasača za ostanak stvarno elita, onda se možemo radovati što je Britanija uzorna meritokratija.

Zapravo, mi smo oni koji su ovde napušteni i zaboravljeni. Zahvaljujući Corbynu i njegovim mračnim pukovnicima, praktično nismo imali glas u parlamentu. Prvog dana na poziciji premijerke, Theresa May je obećala da će raditi u interesu svih Britanaca. Umesto toga, da bi udovoljila desnom krilu svoje partije, polovinu zemlje je gurnula niz liticu. Za svoje početne uspehe Johnson treba da zahvali sićušnom postotku starijeg biračkog tela čiji su pripadnici često govorili anketarima da bi voleli da Britanijom upravlja Donald Trump i da treba vratiti smrtnu kaznu vešanjem. U sličnom tonu, Johnson je dosegao nove dubine populističke vulgarnosti kada je izjavio da će parazita Evropske unije vilama skinuti sa grbače nacije. Ostvario je svoj san.

Što se ekstremizma tiče, ako se zanemari poneki bačeni milkšejk, nikada nismo bili nasilni prema brexiterima na ulicama; takođe, retko šaljemo anonimne pretnje smrću i silovanjem kakve su dobijale Gina Miller, Anne Soubry i mnoge druge poslanice u parlamentu. Ipak, antisemitske poruke iz Laburističke partije bile su sramne. Kao i rulja koja se okupljala ispred Rees-Moggove kuće i ismevala ga. Ali bar nismo provocirali sunarodnike pozivima da izađu na ulice i pobune se ako rezultat drugog referenduma ne bude onakav kakav želimo. Gotovo dve trećine izbornog tela nije glasalo za izlazak; većina kompanija i sindikata, ljudi iz agroindustrije, nauke, finansija i umetnosti bila je protiv tog projekta; tri četvrtine poslanika glasalo je za ostanak. Ali naši izabrani predstavnici su zanemarili očigledan opšti interes i svrstali se uz partijsku kliku i njene slogane „narod je rekao svoje“ – te sumorne sovjetske parole – i „privedimo brexit kraju“. To je bio opojni čarobni prah koji nam je pomutio razum i ugrozio budućnost naše dece.

The Guardian

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net