ENG
Globalizacija i populizam
Autor/ica 👤Suzanne Berger
Povezani članci
Od ledenih vrhova Nju Hempšira
Od koralne obale Floride,
Sve dok Stenovitih planina
Zlatne vrleti se vide,
Protekcija! O, protekcija!
Nek’ se radostan čuje glas,
Nek’ svaka daleka sekcija
Shvati značaj tarife za nas.
(Himna Nacionalne konvencije o tarifama 1881. u Filadelfiji)
Globalizacija je u ozbiljnom problemu. U SAD izbor Donalda Trampa i poplava predloga da se raskinu stari trgovinski ugovori i odbije sklapanje novih, te da se granice zatvore za imigrante – sugerišu prevagu populističkih i antiglobalizacijskih snaga. Neprijateljsko raspoloženje prema globalizaciji može se videti i u pobedi brexita, usponu pokreta Pet zvezdica u Italiji, velikom broju glasova koje su dobili kandidati ekstremne desnice u Austriji i Holandiji, kao i u izbornim rezultatima levih i desnih antiglobalista u Francuskoj.
Antiglobalizacijski pokret je nekada uključivao marginalne grupe – setimo se koalicije „sindikalaca i branilaca kornjača“ na protestima u Sijetlu pre 18 godina. Ali danas protivljenje globalizaciji mobiliše većinske grupe stanovništva. U mejnstrim partijama protekcionizam i ograničenje imigracije postaju sve uvaženiji predlozi, dok je podrška novim međunarodnim ugovorima skoro nestala. Prekogranični tokovi kapitala su u opadanju. Godine 2016, na primer, prvi put tokom perioda ekonomskog rasta, trgovinska razmena SAD je beležila pad.
Postoji mnoštvo validnih kritika globalizacije i načina njene implementacije. Ali nakon godinu dana Trampovih antiglobalizacijskih mera možemo videti da su argumenti za blokiranje granica za imigrante ove ili one rase ili religije, za unilateralno raskidanje ugovora sa Meksikom i Kanadom, ili za odbacivanje globalnih ugovora o klimatskoj politici – u dubokoj suprotnosti sa najdubljim američkim tradicijama. Oni su takođe i u suprotnosti sa lekcijama koje smo naučili o rastu i prosperitetu.
Ako, kao ja, prihvatate da bi globalizaciju trebalo reformisati ali ipak spasiti, onda je pravi trenutak da identifikujemo modele za tako nešto. Većina današnjih predloga se fokusira na individualnu kompenzaciju i dodatnu obuku za one koji su izgubili poslove zahvaljujući uvozu proizvoda i izvozu proizvodnje. Takve inicijative mogu biti opravdane sa tačke gledišta pravičnosti i solidarnosti, ali nema dobrih dokaza da će one umiriti duboku zabrinutost birača zbog otvorenih granica preko kojih nesmetano prelaze ljudi, novac, roba i usluge.
U skandinavskim socijaldemokratijama su, na primer, strategije poput kompenzovanja i obuke radnika ili obezbeđivanja kvalitetnog strukovnog obrazovanja i naprednih veština za mlade sprovedene prilično dobro, ali ipak nisu uspele da spreče rast populizma. Norveška, Danska i Švedska su učinile sve u njihovoj moći da kompenzuju i obuče „gubitnike globalizacije“. Ali u Norveškoj je populistička partija ušla u vladajuću koaliciju, a u Švedskoj je slična njoj treća po snazi u parlamentu. Antiimigrantski stavovi u velikoj meri pothranjuju populističke pokrete u skandinavskim zemljama, baš kao i u ostatku Evrope.
Već smo jednom bili u ovakvoj poziciji. Iako je reč „globalizacija“ ušla u upotrebu tek sredinom 20. veka, činjenice i pritisci integracije globalnog tržišta bili su sveprisutni već u poslednjoj četvrtini 19. veka. Prekogranični tokovi kapitala, ljudi i trgovine u najrazvijenijim industrijskim zemljama bili su jednako obimni, ako ne i obimniji nego danas. Prva globalizacija, kako se ona danas zove, počela je 1870. i trajala je do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. Istoričari i ekonomisti koji su upoređivali današnju globalizaciju sa prvom globalizacijom uvek ističu velike razlike u stanju globalne ekonomije tada i danas. Ali i taj period je takođe izazvao ozbiljne političke pretnje od strane društvenih grupa koje su se osećale ugroženima, i iz njega se mogu izvući značajne pouke o načinima odbrane otvorenih granica.
Među ovim lekcijama su i mogući pristupi očuvanju međunarodne otvorenosti, različiti od onih koji se praktikuju danas. Ovi pristupi, koji su se u prošlosti dobro pokazali, fokusiraju se na izgradnju političkih koalicija koje nude izvesne ustupke protekcionistima i sprovode obimne socijalne i fiskalne reforme, umesto da targetiraju individualna rešenja. O takvim programima treba razmišljati i danas.
***
Pretnje prvoj globalizaciji su bile vrlo ozbiljne. Kao i u naše vreme, izazovi su koagulirali oko pitanja trgovine, imigracije i prekograničnog kretanja kapitala. Ezoterična kompleksnost novčanih standarda – naročito onog bimetalnog u odnosu na zlatni standard – i njihov uticaj na ekonomiju, postali su predmet intenzivnog javnog interesovanja i kontroverze. U SAD je mobilizacija protiv zlatnog standarda predstavljala najpopularniji odgovor na globalni kapitalizam. Godine 1894, na primer, knjiga Koinova finansijska škola Vilijama Houpa Harvija bila je pravi bestseler. Priča se bavila briljantnim mladim predavačem koji se suprotstavlja lažnim finansijskim ekspertima i raskrinkava argumente u korist zlatnog standarda. Knjiga je prodata u više od milion primeraka.
Veliki talasi imigracije koji su zapljusnuli SAD u poslednjoj četvrtini 19. veka podstakli su još jednu moćnu struju antiglobalizacijske politike. Neprijateljstvo prema različitim rasama i religijama, kao i politika koja se zasnivala na ovim podelama, stari su koliko i sama republika, ali je mobilisanje nativističke ogorčenosti prema evropskim imigrantima počelo da se razvija tek 80-ih godina 19. veka. U njene manifestacije spadaju i linčovanja na radnom mestu, sindikalni zahtevi za ograničavanje imigracije, kao i javna histerija na temu stranih anarhista i terorista koja je svoj vrhunac doživela tokom afere Hejmarket. U knjizi Stranci u zemlji: modeli američkog nativizma, 1860-1925 (1955), istoričar Džon Hingam dokumentovao je jednu od reakcija iz mejnstrim štampe: „Neprijateljske snage nisu američke, to su s koca i konopca skupljene Belzebubove ukoljice, poreklom sa obala Rajne, Dunava, Vistule i Elbe. Ovi ljudi nisu Amerikanci, već najniži talog Evrope… Naš nacionalni opstanak, kao i naše nacionalne i društvene institucije su u opasnosti“.
I u Evropi je uticaj globalnog tržišta izazvao duboko neprijateljske političke reakcije i zahteve za zatvaranjem granica za imigrante, trgovinu i protok kapitala. Naročito u periodima ekonomske nesigurnosti, poput Velike depresije 1870-ih, ili nakon bankarske krize 1892, neprijatelji globalizacije su pretili zatvaranjem granica. Pad cena poljoprivrednih proizvoda koji je usledio kao posledica uvoza iz SAD i Rusije vodio je talasu zahteva za uvođenjem carinskih tarifa, koji su kulminirali sa tarifama na gvožđe i žito u Nemačkoj 1879. i Melineovom tarifom u Francuskoj 1892. U Britaniji je krajem 19. veka Džozef Čemberlen izazvao veliki raskol u Liberalnoj partiji upravo na pitanju slobodne trgovine i vodio kampanju za tarife na burnim izborima 1906. Imigracija radnika iz južne i istočne Evrope na polja i u rudnike u Nemačkoj i Francuskoj takođe je naišla na otpor, često nasilan.
U SAD, predsednička kampanja koju je Vilijam Dženings Brajan vodio protiv Vilijama Mekinlija bila je vrhunac populističke mobilizacije. Noseći stub Brajanovog programa bio je prelazak sa zlatnog na bimetalni ili srebrni standard – spasavanje čovečanstva od razapinjanja na „krstu od zlata“, kako je na oduševljenje publike urlao Brajan u svom govoru na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1896. Ali ono što se često previđa u analizi ovih događaja jeste da su dva predsednička kandidata imala suštinski suprotstavljena gledišta ne samo po pitanju srebra i zlata, već i po pitanju otvorenosti američke ekonomije prema međunarodnom tržištu. Kako je to formulisao Brajan u svom napadu na Mekinlija: „Lična popularnost, koliko god velika bila, neće spasti od pravednog gneva naroda onoga ko podrži nametanja zlatnog standarda, ili onog ko je spreman da preda naše pravo na autonomiju i prepusti zakonodavnu moć u ruke stranim silama i moćnicima“.
Trgovinski protekcionizam je takođe uživao široku podršku i republikanci poput ministra unutrašnjih poslova Džejmsa Blejna videli su u ovoj temi priliku da skinu „krvavu košulju“ sa platforme Republikanske partije, jer je ovaj simbol žrtve i pobede u Građanskom ratu u međuvremenu izbledeo. Na početku kampanje 1896. Mekinli je takođe mislio da je prava strategija „pričaj o tarifama, misli o tarifama, sanjaj o tarifama“. Ubrzo je uvideo da je monetarni standard bila tema koja najviše zanima birače, mada je zadržao tarife kao značajan deo svog programa, naročito kada se obraćao industrijskim radnicima.
Brajan je zamalo pobedio. Štagod da su mislile političke elite i interesne grupe koje je monetarni standard direktno pogađao, činjenica je da su milioni Amerikanaca čiji su interesi bili u vrlo maglovitoj vezi sa ovim pitanjem, podržali Brajana zato što su bili uvereni da budućnost njihovih porodica i sudbina cele zemlje zavisi od nacionalne kontrole srebra i zatvaranja granica.
Da je Brajan pobedio, otvorenost SAD prema međunarodnoj ekonomiji bila bi znatno smanjena. Do kraja 19. veka, sve druge značajne industrijske zemlje prihvatile su zlatni standard. Da bi se implementirao srebrni ili bimetalni standard, kao što je Brajan želeo, SAD bi morale zidom da ograde svoju ekonomiju i spreče svaki kontakt sa međunarodnim tokovima kapitala. Neka vrsta kontrole kapitala bila bi od suštinskog značaja. U suprotnom bi bogate zalihe srebra iz zemalja koje su već bile prešle na zlatni standard preplavile SAD, što su priznavali čak i zastupnici srebrnog standarda. Svedočeći pred kongresnom komisijom koja je ispitivala uticaj različitih monetarnih standarda, svedoci naklonjeni srebru priznali su da, osim u slučaju da im se priduže Britanija i Nemačka, SAD ne bi mogle da usvoje srebrni ili bimetalni standard, a da istovremeno ostanu otvorene za međunarodnu trgovinu. Kako je to u obliku retoričkog pitanja formulisao jedan od govornika: „Zar bi trebalo da pretvorimo svoju zemlju u đubrište na koje će se odlagati srebrni otpad Evrope? Da je iz dobrotvora koji služi celom svetu pretvorimo u svetskog pariju?”
***
Kako bi se suprotstavile pretnjama otvorenoj ekonomiji, zastupnici globalizacije – partije, interesne grupe, vlade – isprobale su dve različite strategije: prvu, ustupke, poput tarifa koje su usporavale stopu razmene, ali nisu suštinski skretale njenu putanju; i drugu, izgradnju reformskih koalicija koje su povezivale odlučne zastupnike globalizacije sa grupama koje su imale pomešane ili sukobljene interese u vezi sa otvorenim granicama. Posmatrajući raznolike slučajeve od 1870. do 1914. moguće je identifikovati ove dve strategije na delu.
Tarife i kvote, koje su u velikoj meri služile kao kontrateža opadajućim troškovima transporta, ubrzano su se širile tokom poslednje četvrtine 19. veka. Zastupnici slobodne trgovine su uglavnom prihvatali ove ustupke protekcionizmu, kao neophodnu cenu održavanja uglavnom otvorenih granica. Ono što je takođe važno jeste da, iako ovakvi napori jesu produžili put ka upostavljanju globalnog tržišta – oni ga nisu prekidali.
Ovo je bio radikalno drugačiji ishod od onog koji smo imali nakon uvođenja tarifa i kvota tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka. Tokom prve globalizacije, uprkos protekcionističkim zakonima, u većini zemalja izuzev Britanije došlo je do značajne konvergencije cena proizvoda. Kao što su stručnjaci dokumentovali, relativne cene proizvoda na ključnim tržištima su se međusobno približile. Cena žita u Liverpulu je 1870. bila 57,6 odsto viša nego u Čikagu. Godine 1895. ta razlika je pala na 17,8 odsto, a 1913. na svega 15,6 odsto. U slučaju Francuske, na primer, uprkos novim tarifama na žitarice i neke robe, trgovinska razmena je ipak porasla i uvoz se povećao sa 18,2 odsto BDP-a u periodu 1887-96. na 20,3 odsto u periodu 1907-13. Skoro četvrtina ove promene može se pripisati merama liberalizacije, dok je ostatak rezultat nižih troškova transporta.
Iako je trend protekcionističkih tarifa počev od 1870-ih pa nadalje u početku usporio stopu rasta, tokom dve decenije pre početka Velikog rata stopa rasta izvoza u najprotekcionističkijim zemljama bila je viša nego 10 godina pre uvođenja tarifa. U konačnom, došlo je do značajnog napretka ka globalnom tržištu, praćenog proporcionalnim rastom nacionalnih ekonomija koje su učestvovale u trgovinskoj razmeni.
Neki od politički najznačajnijih ustupaka ticali su se imigracije. Sve do poslednje četvrtine 19. veka, SAD su se držale politike praktično u potpunosti otvorenih granica, uz minimalno mešanje federalnih vlasti (zakon o zabrani ulaska Kinezima iz 1882. bio je izuzetak). Masovna imigracija iz južne i istočne Evrope na prelasku iz 19. u 20. vek dovela je do pritiska na nadnice za nekvalifikovane i nisko kvalifikovane radnike u SAD. Sindikati su se podelili po ovom pitanju. Oni sa velikim brojem članova koji su i sami emigrirali iz ovih delova sveta oklevali su da se suprotstave dolasku novih imigranata, dok su se ostali zalagali za kontrolu imigracije. Kompromis je postignut zakonom iz 1885. koji je blokirao ugovorni rad – to jest, radnike koji su regrutovani u inostranstvu i kojima su kompanije plaćale put i davale posao u SAD. Prema ovakvim imigrantima je postojala naročita ogorčenost, jer su bili plaćani manje od drugih i često bivali korišćeni kao štrajkbreheri. Kada su, na primer, 1888. na imanju republikanskog potpredsedničkog kandidata Livaja Mortona otkriveni engleski baštovani, Njujork tajms je zaprepašćeno postavio pitanje: „Da li su Mortonovi baštovani dovedeni po ugovoru?“ Takođe se pojavila i zabrinutost da se među migrantima kriju teroristi. Na kongresnom saslušanju na temu ugovornog rada svedok iz dominantno jevrejskog sindikata ispitivan je o tome koliko je anarhista među „ruskim Jevrejima“ koji ulaze u zemlju (odgovor je glasio: samo šačica).
Zabrana ugovornog rada bila je sprovedena novim birokratskim merama. Ostrvo Elis u Njujorku je postalo glavno ulazno mesto u SAD, a potencijalni imigranti su morali dokazivati da su sami platili svoju plovidbu i da imaju dovoljno novca za mesec dana života u Americi. Ova zabrana je dodatno pojačana 1897. kada je predsednik Mekinli postavio Terensa Pauderlija, bivšeg vođu militantne radničke grupe „Radnički vitezovi“, na čelo imigracione službe na ostrvu Elis. Norma nezavisnosti od bilo kog konkretnog poslodavca i otpor prema poslodavcima koji dovode stranu radnu snagu da bi po nižoj ceni zamenili domaće radnike, živa je i danas, kao što pokazuje negativan odnos prema H-1B vizama. Međutim, u konačnom je zabrana ugovornog rada imala vrlo malo uticaja na ukupni broj nekvalifikovanih i polupismenih imigranata koji su ulazili u zemlju. Njihov broj je pred kraj veka nastavio vrtoglavo da raste. Ali ova zabrana je poslužila kao značajan ustupak radnicima u jednom osetljivom trenutku i tako pomogla da se sve do početka Prvog svetskog rata zaštiti generalni režim otvorenosti SAD.
***
Iako su ustupci po pitanju tarifa i imigracije bili izuzetno važni, najznačajnije lekcije odbrane prve globalizacije tiču se izgradnje političkih koalicija između „prirodnih“ zastupnika otvorenog međunarodnog poretka i grupa sa izmešanim ili suprotstavljenim interesima. Bankari su tipično bili i ostali najočigledniji zastupnici otvorenih granica, nasuprot industrijskim radnicima koji su se tome protivili. Ipak, u najvećim evropskim ekonomijama pre Prvog svetskog rata, radnici i sindikati su postali ključni akteri političkih koalicija koje su podržale slobodnu trgovinu, zlatni standard i otvorenost granica za protok kapitala. Britanski radnici su bili vatreni zastupnici slobodne trgovine, što se moglo i očekivati imajući u vidu britansku industrijsku premoć u tadašnjoj globalnoj ekonomiji, ali isti je slučaj bio i sa francuskim, nemačkim i belgijskim sindikalnim i socijalističkim pokretima. Ovi radnički pokreti i partije su podržavali i slobodan prekogranični protok kapitala, iako je bilo očigledno da takve investicije neće stvarati nove poslove u zemlji i da će roba proizvedena u inostranstvu pre ili kasnije završiti na domaćem tržištu.
Internacionalistička ideologija sindikata i levičarskih partija u 19. i 20. veku odigrala je važnu ulogu u njihovoj podršci otvorenim granicama. Francuski socijalistički lideri su tako branili stav da francuskom kapitalu treba dopustiti investiranje u Rusiji, tvrdeći da su ruski radnici njihova braća koja takođe zaslužuju bolji život. Teško je danas zamisliti nekog američkog ili evropskog sindikalnog lidera kako iznosi sličan argument u vezi sa Kinezima, Turcima ili Kambodžancima. Ipak, ono što je značajno i za naše vreme jeste da su koalicije koje su tokom prve globalizacije odbranile slobodnu trgovinu, imigraciju i prekogranične tokove kapitala, svoju odbranu otvorenih granica povezale sa programima političke, fiskalne i socijalne reforme. Liberalni zastupnici slobodne trgovine sarađivali su sa liderima socijalističkih partija na izgradnji programa koji su međusobno prilagođavali i preoblikovali interese obeju strana u koaliciji.
Istoričar ekonomije Majkl Huberman detaljno je opisao proces izgradnje ovakve koalicije u Belgiji. Tamo je, kako on dokumentuje, „radništvo uspešno transformisalo debatu o slobodnoj trgovini u projekat socijalne politike“. U zamenu za svoju podršku globalizaciji, sindikati i partije levice su zahtevali socijalne reforme. Belgija je u socijalnim merama zaostajala za Nemačkom, Francuskom i Britanijom, ali je na prelasku u 20. vek belgijska koalicija zastupnika slobodne trgovine i socijalista ubrzala donošenje zakona o starosnim penzijama, naknadama za povrede na radu i osiguranju za nezaposlene. Ista ova koalicija liberala i radništva uspela je da donese zakone koji su smanjivali tarife i da preusmeri fiskalnu bazu državnih prihoda na redistributivni porez na prihod.
Ove koalicije liberala i socijalnih reformatora imale su veoma različite oblike u različitim zemljama. U Britaniji je u svim društvenim slojevima postojala vatrena podrška za slobodnu trgovinu zasnovana ne samo na radničkom interesu da cene hrane budu što niže, već i na uverenju da je sloboda trgovine integralni deo osnovnih građanskih prava. Čak i u Britaniji, međutim, zastupnici slobodne trgovine su osećali potrebu da ojačaju podršku otvorenim granicama zastupajući reformu socijalnog sistema. Izbori 1906. su doneli ubedljivu pobedu liberalima koji su zastupali slobodnu trgovinu, nad njihovim protekcionističkim izazivačima. Liberalna partija je odmah nakon toga uvela elemente socijalne države: starosne penzije, besplatne školske obroke i predlog za uspostavljanje nacionalnog osiguranja. Dejvid Lojd Džordž je potom vodio kampanju za izbore 1910. zalažući se za fiskalne reforme i „narodni budžet“ koji je povezivao redistributivne poreze sa slobodnom trgovinom.
U Francuskoj i Nemačkoj socijalisti su se pridružili zastupnicima slobodne trgovine zato što su ovu temu sagledavali kroz vizuru starih borbi protiv nacionalističke i reakcionarne desnice. Ono što je levici omogućilo da definiše svoje pozicije po pitanju trgovine, imigracije i protoka kapitala bila je činjenica da je na drugoj strani prepoznala svog starog neprijatelja – nacionalizam. Globalizacijske politike nigde nisu pobedile samo na osnovu sopstvenih ekonomskih prednosti, već uvek u sklopu širih vizija u kojima se internacionalizam branio kao spolja okrenuto lice države čiji se unutrašnji poredak kretao ka sve većem blagostanju i socijalnoj pravdi.
Međunarodna ekonomija otvorenih granica je tako preživela protekcionističke politike, ogorčenost i mržnju prema imigrantima i teške finansijske krize. Ali sve se srušilo sa izbijanjem Velikog rata avgusta 1914. Kako je to godinu dana kasnije opisao Hartli Viders, britanski finansijski novinar: „Bio je to grom iz vedra neba. Krajem jula 1914. bilo koji građanin Londona kojeg biste pitali šta je to moratorijum na dug verovatno bi odgovorio da takva reč ne postoji. Možda bi rekao da je to neka odavno istrebljena životinjska vrsta sa krznom i dugačkim kljovama. Samo bi oni najinformisaniji u finansijskim stvarima odgovorili da je to neka vrsta instrumenta koji se u ekonomski zaostalim zemljama koristi za zamagljivanje razlike između meum i tuum. Drugog avgusta smo dobili moratorijum na račune razmene. Šestog avgusta usledio je i generalni moratorijum“.
Ispostavilo se da je globalizacija reverzibilan proces. Berze širom sveta su zatvorene, a granice su ojačale. Na kraju rata, nove transportne i komunikacijske tehnologije, koje su prethodno omogućile globalnu ekonomsku integraciju, još uvek su bile funkcionalne, ali su političke koalicije koje su gradile i branile globalizaciju bile uništene. Tek 80-ih godina 20. veka prekogranične razmene su se vratile na nivo na kojem su bile u osvit Prvog svetskog rata.
***
Tokom prve decenije nakon Drugog svetskog rata, mere koje su oslobađale trgovinu, smanjivale kontrole kapitala i spuštale barijere za ulazak imigranata – opet su sprovođene od strane partijskih koalicija koje su ujedinjavale različite interese. Zastupnici globalizacije, oni koji su prema njoj bili ambivalentni, ali i oni koji su joj se protivili, uspeli su da se ujedine oko partijskih platformi poput one koju je istakla Demokratska partija, zato što su ove platforme uključivale spuštanje barijera za prekograničnu razmenu i program široke socijalne reforme. Ali od 1980-ih, sa trijumfom neoliberalizma, reformski programi su se istanjili i ove koalicije su se raspale.
Odgovori političkih aktera tokom prve globalizacije na zahteve za monetarnim, trgovinskim i imigracionim kontrolama su u oštrom kontrastu sa merama koje dominiraju zapadnim zemljama tokom poslednje tri decenije 20. veka. Tokom ove nove globalizacije bilo je relativno malo ustupaka protivnicima. Napredovanje duž globalizacijske putanje bilo je od 2000. tako ubrzano da prosto nije bilo dovoljno vremena za prilagođavanje. I tako je globalizacija napredovala samostalno, lišena reformskog programa koji je u prošlosti omogućavao njenu unutrašnju političku legitimizaciju.
Gnev birača koji su glasali za Trampa, obeshrabrenost i depresija u ruralnim oblastima i nekadašnjim industrijskim centrima, kao i talas zahteva da Vašington raskine stare trgovinske sporazume, odbije sklapanje novih i zatvori granice za ulazak imigranata, pokazuju da globalizacija više nije u stanju da samostalno napreduje. Ona se danas suočava sa izazovima opasnijim od svih ranijih u svojoj istoriji.
Lekcije prve globalizacije ukazuju na tri generalne strategije koje prevazilaze individualnu kompenzaciju. Prvo, moramo prepoznati da postoji problem sa reprezentacijom i glasom. Tokom prve globalizacije, partije i sindikati u koalicijama koje su zastupale slobodnu trgovinu i socijalne i fiskalne reforme, bili su organizacije u bliskom dodiru sa svojom bazom. Oni su odigrali ključnu ulogu u prenošenju žalbi, zahteva i aspiracija radničke klase i ruralnog stanovništva u javnu debatu i političko odlučivanje. Od početka velike depresije i kasnije tokom 1960-ih Demokratska partija i sindikati su u SAD služili za prenošenje ovih glasova. To više nije slučaj: sindikati su se smanjili i danas zastupaju manje od 7 odsto radne snage u privatnom sektoru. Što se tiče Demokratske partije, njeni kritičari tvrde, ne bez razloga, da se ona odrekla svojih veza sa radničkom klasom u korist novouspostavljenih veza sa Vol stritom, Silikonskom dolinom i obrazovanom elitom.
Lišeni kanala koji bi artikulisali njihov glas, oni koji se najviše boje globalizacije ostaju izolovani, besni i podložni sirenskom zovu populističkih političara. Glasanje je proces složeniji od prostog izražavanja stava. Danas svako može da izrazi svoju neposrednu reakciju na tviteru, ali kako bi se artikulisala kakofonija individualnih ekspresija, koje bi u suprotnom nestale u etru, neophodne su partije, sindikati i društvene organizacije. Za njihov uticaj na političko odlučivanje nije bitan samo ton ili jačina ovih zahteva, već i način na koji se oni transformišu u korisne društvene informacije i na koji se povezuju sa čvorištima u kojima se formulišu politike. Izgradnja organizacija koje mogu preneti glasove najugroženijih globalizacijom u arene političkog odlučivanja ključna je upravo zbog ove transmisione funkcije.
Drugo, kao što su tarife usporile napredovanje prve globalizacije, tako i danas može biti neophodno usporiti proces integracije lokalnih i nacionalnih tržišta u globalna tržišta. To je možda teško opravdati puristima slobodnog tržišta, a u slučaju imigranata i izbeglica teško je za to naći i moralno opravdanje. Teško je odlučiti gde povući liniju ili gde uspostaviti graničnu barijeru kada u načelu verujete u svet bez granica. H1-B vize, na primer, izazivaju bes jer neretko omogućavaju dolazak radnika koji su spremni da rade iste poslove kao i američki radnici, ali za manju platu. U nekim slučajevima, H1-B poslovi su već popunjeni američkim radnicima, od kojih se traži da obuče sopstvene zamene. Mnogi od ovih poslova mogli bi se popuniti američkim radnicima samo kada bi kompanije bile spremne da ulože više sredstava u obuku. Kako god neuskladivo bilo sa opštim principima, praktične posledice nekontrolisanog rasta stope otvaranja granica mogle bi biti previše opasne za liberalnu demokratiju. To smo mogli da vidimo i na primeru reakcije na hrabru, ali previše optimističnu dobrodošlicu Angele Merkel imigrantima 2016.
Konačno i najvažnije, kako bi se ponovo izgradile koalicije koje podržavaju globalizaciju, podrška otvorenim granicama mora se opet povezati sa širokim programom socijalne i fiskalne reforme. Ima mnogih očiglednih tema oko kojih bi se takav program mogao izgraditi: podizanje minimalne nadnice, konsolidacija državnog zdravstvenog osiguranja, snižavanje finansijskih barijera za pristup visokom obrazovanju deci iz radničke i srednje klase, poreske reforme i suočavanje sa izvorima nejednakosti. Konstruisanje takvih koalicija u periodu sporog rasta proizvodnje i nakon godina stagnacije primanja srednje klase predstavlja izuzetno težak zadatak. Ali sve alternative su mnogo gore – za opstanak otvorene ekonomije i liberalne demokratije.
Autor/ica 👤Suzanne Berger
