George Friedman: Ova godina je presudna za Evropu

Autor/ica 👤tačno.net 4.1.2013. u 20:51

Povezani članci

Po mišljenju Džordža Fridmana (George Friedman), osnivača i vodećeg eksperta Stratfora*, ugledne američke think-tank agencije u oblasti geopolitičke analitike, 2013. godina biće prelomna za definisanje sudbine Evropske unije. Od toga kako će se u predstojećim mesecima rešavati kriza u Evropi ujedno će, kako ocenjuje Fridman, velikim delom zavisiti i dinamika ukupnih globalnih kretanja.

Piše: Milan Marinković

Kao argument za svoju tezu, Fridman u analizi pored ostalog konstatuje da Evropa, posmatrana kao jedinstven geografski entitet, predstavlja najveću svetsku ekonomiju pojedinačno. Evropa bi takođe i na vojnom planu mogla postati konkurent Sjedinjenim američkim državama ukoliko bi donela odluku da krene u tom pravcu, smatra prvi čovek Stratfora.

Upravo je zbog toga ključno pitanje hoće li Evropska unija uspeti da se stabilizuje, zaustavi svoje unutrašnje podele i tako se pripremi za dalju integraciju i proširenje, pošto bi u suprotnom moglo doći do još većih tenzija, pri čemu bi zajedničke institucije nastavile da gube legitimitet, uz sve veću (re)nacionalizaciju kako unutrašnjih, tako i spoljnih politika njenih država članica.

Fridman osim krize, koja nesmanjenim intenzitetom traje već pune četiri godine, kao veliki problem navodi i neuspeh donosilaca odluka da kreiraju rešenja koja su u isto vreme i primenjljiva u praksi, i prihvatljiva širokom sloju ljudi. Paralelno sa tim, na delu je svojevrsna politička utakmica „na sve ili ništa“ (zero-sum game), u kojoj pojedinačne članice Unije jedna drugu, umesto kao deo iste zajednice, doživljavaju kao rivale i sve upadljivije se okreću sopstvenim nacionalnim interesima.

Prema Fridmanu, postoje dve dimenzije ovog fenomena. Prva se ogleda u neslaganju oko toga koje države bi trebalo da podnesu glavni teret krize. Dok finansijski zdravije članice EU smatraju da to treba da učine siromašnije zemlje primenom oštrih mera štednje, ove druge, pak, veruju da bi bogatije članice Unije trebalo da im pomognu kroz dodatne pozajmice, uprkos rastućem riziku da neće biti u stanju da ih u potpunosti otplate. Druga dimenzija je klasne prirode; to jest, da li teret treba svaliti na srednju i nižu klasu putem restriktivnije budžetsko-socijalne politike, ili na bogate, preko većih poreza i regulacije njihovog (finansijskog) poslovanja.

Ukoliko se Evropljani i u 2013. pokažu nesposobnim da iznađu kompromis, moraćemo da se ozbiljno zapitamo da li je onda kompromis uopšte moguć? Fridman veruje da će u tom slučaju budućnost Evrope zapravo biti budućnost bez Evropske unije ili, u najboljem slučaju, sa veoma slabom Evropskom unijom. Ako, na drugoj strani, Evropa ipak nekako iznađe plan koji bi naišao na opštu podršku, moći ćemo da kažemo da je izlazak iz krize konačno na vidiku, što bi definitivno bio najznačajniji događaj u ovoj godini.

Osnivač Stratfora, međutim, podseća da aktuelna evropska kriza ima više aspekata, te da nije samo ekonomska i finansijska, već i politička. Moguće je da je EU na putu rešenja dužničke ili krize u bankarskom sektoru, ali cena toga se ogleda u recesiji i, što je još opasnije, visokoj stopi nezaposlenosti, koja u pojedinim državama dostiže alarmantne razmere. U dvema najugroženijim članicama Eurozone, Grčkoj i Španiji, ta stopa već iznosi 25.6, odnosno 26.2%, što je otprilike na nivou nezaposlenosti u SAD iz perioda čuvene Velike Depresije.

Posebno zabrinjava što najveća nezaposlenost vlada među mlađim generacijama, uključujući i pojedine države u kojima ukupna stopa nije preterano visoka. Fridman upozorava da posledice ovako dramatične nezaposlenosti kod mladih nisu samo finansijske, već i psihološke prirode, pošto stvaraju osećaj frustracije zbog neuspeha, kao i strah od budućnosti generalno.

Ta bespesperspektivnost mnoge mlade ljude čini rastrojenim, punim besa i negativne eneregije, zbog čega nezaposlenost i jeste najčešća baza za nastanak ekstremnih anti-državnih pokreta, i na levici i na desnici. Oni koji su predugo i beznadežno bez posla, s jedne strane osećaju da ionako nemaju šta da izgube, verujući pri tome da bi destabilizacijom države možda mogli nešto i da dobiju.

Fridman glavnu opasnost po sudbinu Evropske unije vidi u nejednakoj raspodeli troškova, kako na (među)nacionalnom (geografskom) planu, tako i u socijalnom pogledu. Nije problem samo u državama koje vuku svaka na svoju stranu, već i u novim političkim pokretima koji se rađaju, posebno onim koji dolaze iz socijalno najugroženijih delova društva. Čak i ako bi katastofa sa nezaposlenošću mogla donekle biti ublažena zahvaljujući porastu sive i crne ekonomije i emigraciji, statistika se u čak 14 evropskih privreda kreće u rasponu od „bolne do užasavajuće“.

Fridmanov utisak je da je Evropska unija do te mere bila fokusirana isključivo na finansijsku krizu da problem nezaposlenosti maltene nije ni dopirao do svesti evropskih zvaničnika i birokrata, što je delom posledica sve dubljih nesuglasica među nacionalnim političkim elitama unutar Unije. Geografija u tome igra bitnu ulogu: zemlje sa niskom nezaposlenošću nalaze se mahom na severu kontinenta, dok su one problematične smeštene na njegovoj periferiji; drugim rečima, lako je ignorisati nešto što se događa „daleko od nas“.

U 2013. će Evropska unija morati fokus da sa finansijske krize prebaci na rešavanje njenih socijalnih posledica. Ako već konačno rešenje nije izgledno u kratkom roku, onda bi makar jasan napredak morao postati vidljiv. Teško je zamisliti još jednu godinu u kojoj bi ovakav nivo stagnacije i nezaposlenosti mogao da se nastavi, a da to ili ne dovede do jačanja antievropskih političkih snaga koja bi postepeno preuzimale vlast, ili ne natera postojeće nacionalne vlade da nastave sa cepanjem evropskog vezivnog tkiva.

*NAPOMENA: Analize i prognoze agencije Stratfor spadaju među najrelevantnije u svetu; najpre zbog toga što su krajnje nepristrasne, bez ikakvog ideoloških naginjanja na bilo koju stranu, ali takođe i zato što se dobrim delom oslanjaju na obaveštajne, insajderske informacije iz različitih centara donošenja političkih i drugih važnih odluka.