Doba megapretnji

Izdvajamo

• Ali na putu politika koje vode u manje distopijsku budućnost (koja će svakako biti ispunjena sporovima i sukobima) stoje mnoge unutrašnje i spoljne prepreke. Manje sumoran scenario je svakako poželjan, ali analiza hladne glave pokazuje da je distopija mnogo verovatniji ishod. Godine i decenije pred nama obeležiće stagflatorna dužnička kriza i povezane megapretnje – rat, pandemije, klimatske promene, veštačka inteligencija koja zamenjuje ljude i deglobalizacija – a to će biti veoma loše za radna mesta, ekonomije, tržišta, mir i prosperitet.

Povezani članci

• Porodila se Kate Middleton
• Pozadina Trampovog i Putinovog rukovanja
• Johnson doživio novi poraz, odbijen mu je pokušaj da raspiše izbore
• Japan se oprostio od ubijenog bivšeg premijera, uprkos gnjevu građana
• Stotine tisuća Portugalaca prosvjedovalo protiv mjera štednje
• Maduro: Prije ili kasnije Guaido će odgovarati pred sudom

Photo by cottonbro studio:pexels.com

Velike pretnje ugrožavaju našu budućnost – ne samo radna mesta, dohodak, bogatstvo i globalnu ekonomiju, već i relativni mir i progres ostvaren u poslednjih 75 godina. Mnogi od ovih problema nisu bili na vidiku u eri prosperiteta posle Drugog svetskog rata. Dok sam odrastao na Bliskom istoku i u Evropi od poznih 50-ih do ranih 80-ih nisam morao da brinem da li će klimatske promene uništiti planetu. U ono vreme ljudi jedva da su znali da takav problem postoji, a emisije štetnih gasova bile su relativno niske u odnosu na količine koje smo ubrzo dostigli.

Takođe, posle detanta u odnosima Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza i Nixonove posete Kini ranih 70-ih, nisam razmišljao ni o mogućnosti rata između velikih sila, naročito ne nuklearnog. Reč „pandemija“ bila je gotovo zaboravljena, jer smo poslednju veliku pandemiju imali 1918. Nije mi padalo na pamet da bi veštačka inteligencija jednog dana mogla zauzeti većinu radnih mesta i učiniti rad homo sapijensa suvišnim, jer to su bile godine duge „zime veštačke inteligencije“.

Izrazi kao što su „deglobalizacija“ i „trgovinski rat“ takođe nisu postojali. Trgovinska globalizacija, započeta posle Velike depresije, ušla je u eru hiperglobalizacije početkom 90-ih godina. Nije bilo pretnji dužničke krize, jer su koeficijenti zaduženosti javnog i privatnog sektora u odnosu na BDP u razvijenim ekonomijama i ekonomijama u razvoju bili relativno niski, a rast stabilan. Niko nije morao da brine o gomilanju dugova zbog nepokrivenih tekućih obaveza sistema socijalne i zdravstvene zaštite. Ponuda mlade radne snage bila je u porastu, a udeo starih u populaciji još uvek relativno nizak. Stabilan i uglavnom neograničen priliv radne snage s globalnog juga na globalni sever zadovoljavao je potrebe razvijenih ekonomija.

U takvom okruženju nije bilo teško upravljati ekonomskim ciklusima. Recesije su bile kratke i blage, osim u stagflatornim 70-im godinama; ali čak ni tada u razvijenim ekonomijama nije bilo dužničke krize jer su koeficijenti zaduženosti bili relativno niski. Finansijski ciklusi i fluktuacije koje mogu proizvesti krizu uspešno su kontrolisane ne samo u razvijenim ekonomijama nego i u ekonomijama u razvoju, pre svega zahvaljujući niskoj zaduženosti, ograničenoj spremnosti za prihvatanje rizika, solidnoj finansijskoj regulativi i različitim oblicima finansijske represije kakva je tada bila uobičajena. Sve napredne ekonomije su funkcionisale kao snažne liberalne demokratije, neopterećene ekstremima partijske polarizacije. Populizam i autoritarizam bili su rezervisani za siromašnije zemlje.

Novo doba

Kada se iz relativno „zlatnog“ doba od 1945. do 1985. prebacimo na kraj 2022, odmah uočavamo mnoštvo novih ekstremnih pretnji o kojima nekada nismo morali da razmišljamo. Svet ulazi u doba koje bih opisao kao geopolitičku depresiju: (najmanje) 4 opasne revizionističke sile – Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja – dovode u pitanje ekonomski, finansijski, bezbednosni i geopolitički poredak koji su Sjedinjene Države i saveznici izgradili posle Drugog svetskog rata.

Sve je veći rizik od izbijanja sukoba između velikih sila koji lako može prerasti u nuklearni rat. Agresija Rusije na Ukrajinu može eskalirati u nekonvencionalni sukob uz direktno učešće NATO saveza. Takođe je moguće da će Izrael – možda i Sjedinjene Države – pokrenuti napad na Iran koji je na putu da razvije nuklearno oružje.

Uz dalju konsolidaciju autoritarne vladavine kineskog predsednika Si Đinpinga i pojačavanje restriktivnih trgovinskih mera Sjedinjenih Država protiv Kine, novi hladni rat između Amerike i Kine se zaoštrava iz dana u dan. Da stvar bude gora, taj hladni rat može prerasti u pravi oružani sukob povodom statusa Tajvana koji je Si rešen da priključi Kini, dok je američki predsednik Joe Biden izgleda odlučan da ga brani. U međuvremenu, Severna Koreja pokušava da privuče pažnju sveta lansiranjem raketa preko Japana i Južne Koreje.

Između zapada i revizionističkih sila svakodnevno se vodi sajber-rat, dok mnoge zemlje zauzimaju stav nesvrstavanja u odnosu na sankcije koje uvodi zapad. S mesta na kom se sada nalazimo ne možemo znati da li je treći svetski rat u Ukrajini već počeo. O tome će morati da sude neki budući istoričari – ako još bude istoričara.

Čak i ako se zanemari rizik nuklearnog Armagedona, pretnja ekološke Apokalipse je sve ozbiljnija, naročito kada se ima u vidu da se inicijative za eliminisanje štetnih emisija i ESG investiranje (zaštita životne sredine, društvena odgovornost i korporativno upravljanje) uglavnom svode na zeleni marketing kojim velike korporacije peru ruke. Zelena inflacija je u punom zamahu. Naime, pokazalo se da su za proizvodnju metala u količinama potrebnim za tranziciju neophodne ogromne količine skupe energije.

U porastu je i rizik od novih pandemija koje će biti gore od biblijske kuge. Na takav zaključak upućuje povezanost uništavanja životne sredine i zoonotskih bolesti. Divlje životinje i opasni patogeni koje one nose sve su bliži ljudima i domaćim životinjama. Zato su od početka 80-ih pandemije sve snažnije i sve češće (HIV, SARS, MERS, svinjski grip, ptičiji grip, zika, ebola, COVID-19) i zato možemo očekivati da će to biti još veći problem u budućnosti. Takođe, zbog otapanja sibirskog permafrosta uskoro ćemo upoznati opasne viruse i bakterije koji su spavali hiljadama godina.

Geopolitički sukobi i razlozi nacionalne bezbednosti podstiču trgovinske, finansijske i tehnološke ratove i ubrzavaju proces deglobalizacije. Povratak protekcionizma i udaljavanje Kine i Amerike vode u balkanizaciju i fragmentaciju globalne ekonomije, lanaca snabdevanja i tržišta. Nekadašnji „offshoring“ i „slobodnu trgovinu“ zamenili su novi slogani – „friend shoring“ i „bezbedna i pravedna trgovina“.

U isto vreme, proboji u razvoju veštačke inteligencije zatvaraće sve više radnih mesta, uprkos pokušajima kreatora trgovinskih politika da podignu što više protekcionističke zidine. Ograničavanje imigracije i insistiranje na domaćoj proizvodnji u naprednim ekonomijama, čije stanovništvo ubrzano stari, podstiče kompanije da se okreću tehnologijama koje eliminišu ljudski rad. Rutinski poslovi su očigledno najugroženiji, ali u opasnosti su i kognitivni i kreativni poslovi. Jezički AI sistemi kao što je GPT-3 već pišu bolje nego većina ljudi i nema sumnje da će mnogi ostati bez posla i prihoda. Neki naučnici veruju da će usluge homo sapijensa u budućnosti biti suvišne usled razvoja opšte veštačke inteligencije ili mašinske superinteligencije – ali to je još predmet debate.

Ekonomski problemi će se produbljivati, nejednakost će nastaviti da raste, a sve više radnika i službenika će ostajati bez posla.

Teški izbori

Makroekonomska situacija nije ništa bolja. Prvi put posle 70-ih godina suočeni smo s visokom inflacijom i očekivanjem recesije – to jest, stagflacijom. Pokazalo se da rastuća inflacija u razvijenim ekonomijama nije bila „prolazna“ i da uporno opstaje zahvaljujući spoju loših ekonomskih mera – preterano relaksiranih monetarnih, fiskalnih i kreditnih politike koje su predugo trajale – i loše sreće. Niko nije mogao predvideti koliko će prvi šok pandemije pogoditi ponudu roba i radne snage i otežati održavanje globalnih lanaca snabdevanja. Isto važi za brutalnu rusku invaziju na Ukrajinu koja je izazvala oštar rast cena energije, đubriva, industrijskih metala i drugih roba. U međuvremena, Kina nastavlja politiku „nulte tolerancije“ za kovid i tako stvara dodatna uska grla na strani ponude.

Na sve to uticali su faktori kako na strani ponude tako i na strani tražnje, ali sve je jasnije da su oni na strani ponude odigrali ključnu ulogu. To je važno za procenu ekonomskih perspektiva, jer inflacija izazvana negativnim šokovima na strani ponude deluje stagflatorno i uvećava rizik da zatezanje monetarne politike dovede do „tvrdog prizemljenja“ (rasta nezaposlenosti i moguće recesije).

Šta će proisteći iz sadašnje politike zatezanja koju primenjuju Federalne rezerve i ostale centralne banke? Donedavno su u većini centralnih banaka i na Vol stritu verovali u mogućnost mekog prizemljenja. Ali takvog konsenzusa više nema. Čak i Jerome Powell, šef Federalnih rezervi, priznaje da je recesija moguća, da je meko prizemljenje „veoma komplikovan zadatak“ i da svi treba da se pripremimo za „težak period“ koji dolazi. Model njujorškog Feda ukazuje na veliku verovatnoću tvrdog prizemljenja, a centralna banka Engleske ima slične procene za Veliku Britaniju. Nekoliko istaknutih institucija sa Vol strita sada prihvata recesiju kao polazni scenario (najverovatniji ishod ako sve ostalo ostane nepromenjeno).

I istorija upućuje na zaključak da nas čekaju teška vremena. U poslednjih 60 godina, svaki put kada je inflacija u Sjedinjenim Državama premašila 5% (danas premašuje 8%), a nezaposlenost pala ispod 5% (sada je 3,5%), pokušaji Federalnih rezervi da spuste inflaciju na ciljnu vrednost od 2% vodili su u recesiju. Zato je tvrdo prizemljenje mnogo verovatnije, kako u Sjedinjenim Državama tako i u drugim razvijenim ekonomijama.

Lepljiva stagflacija

Pored kratkoročnih faktora, trajnosti visoke inflacije će doprineti i srednjoročni negativni šokovi na strani ponude i faktori na strani tražnje. Na strani ponude pronašao sam 11 negativnih šokova koji umanjuju potencijal za rast i povećavaju troškove proizvodnje. Među njima su sve snažniji otpor hiperglobalizaciji koji otvara prostor za populiste, nativiste i protekcioniste, i gnev javnosti zbog rastućih dohodovnih i imovinskih nejednakosti, što nameće politike koje štite radnike i „zaboravljene“. Koliko god da su dobronamerne, takve politike doprinose daljem ubrzavanju spirale rastućih cena i zarada.

Ostali izvori uporne inflacije uključuju jačanje protekcionizma (jednako na levici i desnici) koji ograničava trgovinu, otežava kretanje kapitala i pojačava otpor migraciji, što doprinosi daljem rastu plata. Strateški interesi i razlozi nacionalne bezbednosti dodatno ograničavaju protok tehnologija, podataka i talenata, a novi radni i ekološki standardi, koliko god da su važni, usporavaju trgovinu i izgradnju.

Izrazito stagflatorna balkanizacija globalne ekonomije koincidira sa starenjem populacije, ne samo u razvijenim ekonomijama nego i u ekonomijama u razvoju kao što je Kina. Pošto mladi više proizvode i štede, dok stari uglavnom troše ušteđevinu i traže mnogo skupih zdravstvenih i drugih usluga, ovaj trend takođe podiže cene i usporava rast.

Današnja geopolitička pometnja dodatno otežava situaciju. Poremećaji u trgovini i skokovi cena roba posle ruske invazije nisu jednokratna pojava. Problemi sa žetvom i transportom hrane koje smo imali 2022. čekaju nas i 2023. Takođe, ako Kina odustane od politike nulte tolerancije i ponovo pokrene ekonomiju, skok tražnje će dodatno pojačati globalne inflatorne pritiske. Takođe, ne nazire se kraj daljem udaljavanju Kine i zapada koje se ubrzava u svim aspektima trgovine (robe, usluge, kapital, rad, tehnologija, podaci i informacije). Naravno, Iran, Severna Koreja i ostali strateški rivali zapada nastaviće da doprinose globalnom haosu.

Pošto je iz razloga nacionalne bezbednosti američki dolar pretvoren u strateško oružje, njegova pozicija kao glavne globalne rezervne valute mogla bi biti ugrožena. Slabiji dolar bi doprineo inflatornim pritiscima u Sjedinjenim Državama. Na širem planu, stabilan svetski trgovinski sistem podrazumeva stabilan finansijski sistem. Ali primarne i sekundarne sankcije su onesposobile nekada dobro podmazanu mašinu i značajno uvećale troškove trgovanja.

Pored toga, očekuje se da će i klimatske promene na duži rok proizvoditi stagflatorne pritiske. Suše, toplotni talasi, uragani i druge katastrofe sve više remete ekonomsku aktivnost i ugrožavaju proizvodnju hrane (što povećava njenu cenu). U isto vreme, imperativ dekarbonizacije doveo je do smanjivanja investicija u kapacitete za korišćenje fosilnih goriva pre nego što su investicije u obnovljive izvore energije dostigle nivo na kome mogu nadoknaditi razliku. Današnji skokovi cena energije bili su neizbežni.

Visoka verovatnoća novih pandemija takođe je izvor stagflatornih pritisaka, naročito ako se ima u vidu koliko malo je učinjeno da se sledeća pandemija spreči ili da se za nju adekvatno pripremimo. Sledeća pandemija će doneti novi talas protekcionističkih mera kada zemlje požure da zatvore granice i nagomilaju zalihe hrane, medicinskih materijala i drugih esencijalnih dobara.

Konačno, sajber-rat je i dalje potcenjena pretnja ekonomskoj aktivnosti, pa i javnoj bezbednosti. Kompanije i vlade će morati da se suoče sa novim stagflatornim poremećajima u proizvodnji ili potroše bogatstvo na sajber-bezbednost. U svakom slučaju, troškovi će biti veliki.

Najgora od svih mogućih ekonomija

Recesija neće biti kratka i blaga. Ne samo da smo suočeni sa upornim kratkoročnim i srednjoročnim negativnim šokovima na strani ponude, nego nas čeka i savršena oluja dužničke krize zbog ogromnog zaduživanja javnog i privatnog sektora u nekoliko poslednjih decenija. Relativno niska zaduženost sprečila je takav ishod 70-ih godina. I mada smo posle sloma 2008. nesumnjivo imali dužničku krizu – kao rezultat prevelike zaduženosti domaćinstava, banaka i država – istovremeno smo imali i deflaciju. Šok je bio na strani tražnje, pa se kriza mogla rešiti velikim monetarnim, fiskalnim i kreditnim popuštanjem.

Danas prolazimo kroz spoj najgorih elemenata 70-ih i 2008. Višestruki i produženi šokovi na strani ponude koincidirali su sa koeficijentima zaduženosti koji su veći od onih u doba globalne finansijske krize. Inflatorni pritisci primoravaju centralne banke da zatežu monetarne politike uprkos tome što ulazimo u recesiju. Po tome se sadašnja situacija suštinski razlikuje od globalne finansijske krize i pandemijske krize. Treba da se pripremimo za događaj koji će u istoriji verovatno ostati zapamćen kao velika stagflacijska dužnička kriza.

Mada se centralne banke trude da ostave utisak rešenosti da suzbiju inflaciju, imamo razloga da budemo skeptični prema najavama da su spremne da to učine „po svaku cenu“. Kada se nađu u dužničkoj zamci, moraće da popuste. Uz visoki nivo zaduženosti, mere za suzbijanje inflacije nužno će doneti ekonomski i finansijski slom koji je politički neprihvatljiv. Glavne centralne banke neće imati izbora osim da naprave nagli zaokret, a inflacija, obezvređivanje novca, ciklične fluktuacije i finansijske krize biće sve oštriji i češći.

Neizbežnost kapitulacije centralnih banaka nedavno je potvrdio primer Velike Britanije. Suočena sa oštrom reakcijom tržišta na neoprezne najave fiskalnog stimulusa iz vlade Liz Truss, engleska centralna banka je morala da pribegne interventnom kvantitativnom popuštanju kupovinom državnih obveznica. Ta tužna epizoda je pokazala da je u velikoj Britaniji, kao i mnogim drugim zemljama, monetarna politika zarobljenik fiskalnih vlasti.

Sličan preokret se dogodio 2019. kada su Federalne rezerve, posle najava podizanja kamatne stope i kvantitativnog zatezanja, na prvi znak blagog finansijskog pritiska i usporavanja rasta odustale od najavljenih mera i primenile kombinaciju prikrivenog kvantitativnog popuštanja i smanjivanja kamatne stope. Centralne banke su jake na rečima; ali u svetu prevelike zaduženosti i visokog rizika ekonomskog i finansijskog sloma imamo više nego dovoljno razloga da sumnjamo u njihovu spremnost da „po svaku cenu“ vrate inflaciju na ciljni nivo.

Pošto vlade nisu u prilici da zaduženost i deficite smanje obaranjem potrošnje ili uvećavanjem prihoda, oni koji mogu da se zadužuju u sopstvenoj valuti sve više će koristiti „inflacijski porez“ u nadi da će nagli rast cena zbrisati dugoročne nominalne obaveze sa fiksnim kamatama.

Kako će se ponašati finansijska tržišta i kako će se kretati cene deonica i obveznica u periodu rastuće inflacije i povratka stagflacije? Kao i u stagflaciji 70-ih, najverovatnije je da obe komponente tradicionalnog portfelja čeka težak period uz znatne gubitke. Inflacija je loša za državne obveznice, jer u periodu inflacije njihovi prinosi rastu dok cene proporcionalno padaju, a deonice gube vrednost usled podizanje kamatnih stopa.

Prvi put posle više decenija, tradicionalni portfelj koji čini 60 odsto deonica i 40 odsto obveznica ove godine je pretrpeo velike gubitke, jer su cene obveznica i deonica padale istovremeno. Do 1982, kada je stagflacija dostigla vrhunac, odnos cene deonice i zarade po deonici za većinu kompanija iz indeksa S&P 500 pao je na 8; danas je bliži vrednosti od 20, što znači da bi kriza na tržištu deonica mogla biti duža i oštrija. Investitori moraju pronaći nove investicije koje će ih zaštititi od inflacije, političkih i geopolitičkih rizika i propadanja životne sredine: to bi mogle biti kratkoročne države obveznice i obveznice sa varijabilnom kamatnom stopom koja prati inflaciju, zlato i drugi dragoceni metali, kao i nekretnine koje su otporne na propadanje životne sredine.

Trenutak istine

U svakom slučaju, megapretnje će doprineti daljem uvećavanju dohodovne i imovinske nejednakosti koja već opterećuje liberalne demokratije (zaboravljeni se bune protiv elita) i proizvesti novi talas radikalnih i agresivnih populističkih režima. Desničarske manifestacije tog trenda uočljive su u Rusiji, Turskoj, Mađarskoj, Italiji, Švedskoj, Sjedinjenim Državama (pod Trumpom), u Britaniji posle brexita i mnogim drugim zemljama; levičarske režime istog tipa nalazimo u Argentini, Venecueli, Peruu, Meksiku, Kolumbiji, Čileu i sada Brazilu (gde je levičarski populista upravo smenio desničarskog).

Konačno, Sijevo učvršćivanje autoritarnog režima pokazuje koliko je bila pogrešna stara procena da će saradnja sa zapadom neizbežno dovesti do otvaranja Kine za tržišnu ekonomiju i potom demokratske procese. Kina pod Sijem pokazuje da je sve zatvorenija i sve agresivnija na geopolitičkom, bezbednosnom i ekonomskom planu.

Kako smo stigli do ove tačke? Deo problema je u tome što smo predugo gurali glavu u pesak. Sad moramo nadoknaditi propušteno vreme. Bez odlučne akcije čeka nas period koji će više ličiti na decenije između 1914. i 1945. nego na period posle Drugog svetskog rata. To je epoha koja je proizvela Prvi svetski rat, Špansku groznicu, slom Vol strita 1929, Veliku depresiju, velike trgovinske i valutne ratove, inflaciju, hiperinflaciju i deflaciju, finansijske i dužničke krize koje su donele mnoštvo stečaja; kao i uspon autoritarnih militarističkih režima u Italiji, Nemačkoj, Japanu, Španiji i drugim zemljama, što je kulminiralo Drugim svetskim ratom i Holokaustom.

U novom svetu neće biti relativnog mira, prosperiteta i globalnog uvećanja blagostanja na kakvo smo navikli; najveći deo toga već je nestao. Ako ne zaustavimo pretnje koje dolaze sa više koloseka i ugrožavaju globalnu ekonomiju i planetu, biće dobro ako se provučemo samo sa stagflacijom kakvu smo imali 70-ih. Mnogo je verovatniji scenario u kome možemo očekivati reprizu 30-ih i 40-ih, s tim što ovog puta treba dodati i poremećaje koje su donele klimatske promene.

Izbegavanje distopijskog scenarija neće biti lako. Mada za svaku od nabrojanih megapretnji postoje moguća rešenja, ona su na kraći rok skupa i donose korist tek na duži rok. Mnoga zahtevaju tehnološke inovacije koje još nemamo ili još nisu spremne, pre svega one potrebne za zaustavljanje klimatskih promena. Dodatni problem je to što su današnje megapretnje međusobno povezane i zahtevaju sistematičan i koherentan pristup. Odgovorno vođstvo u javnom i privatnom sektoru i međunarodna saradnja između velikih sila neophodni su da bi se sprečila dolazeća Apokalipsa.

Ali na putu politika koje vode u manje distopijsku budućnost (koja će svakako biti ispunjena sporovima i sukobima) stoje mnoge unutrašnje i spoljne prepreke. Manje sumoran scenario je svakako poželjan, ali analiza hladne glave pokazuje da je distopija mnogo verovatniji ishod. Godine i decenije pred nama obeležiće stagflatorna dužnička kriza i povezane megapretnje – rat, pandemije, klimatske promene, veštačka inteligencija koja zamenjuje ljude i deglobalizacija – a to će biti veoma loše za radna mesta, ekonomije, tržišta, mir i prosperitet.

Project Syndicate, 04.11.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net