Da li je vrhovni sud skrenuo ulevo?

Povezani članci

• Okrugli sto: Islamska država: farsa ili stvarnost?
• Bankrot velike američke First Republic banke
• U Nemačkoj nastavljena potraga za napadačem
• Središnji dio SAD-a na udaru razornih tornada
• Kineski predsjednik upozorio na rizik od drugog vala pandemije koronavirusa
• Sedam dana nakon potresa: Više od 33.000 žrtava, spasioci svjedoče ‘čudima’

Prvi put otkako je Džon Roberts postao predsednik Vrhovnog suda 2005. godine, liberali u tom sudu dobili su više slučajeva nego što su izgubili. Na danas završenom zasedanju Suda, petorica konzervativnih sudija – Džon Roberts, Entoni Kenedi, Antonin Skalija, Klarens Tomas i Samjuel Alito – imala su većinu u izglasavanju samo pet takozvanih 5 prema 4 odluka. Nasuprot tome, četvoro liberalnih sudija – Rut Bejder Ginsburg, Stiven Brejer, Sonja Sotomejor i Elena Kejgan – dobilo je većinsku podršku deset puta, to jest dva puta više. Sudija Kenedi nije ih podržao samo u dva slučaja.

Naravno, najdramatičnije je bilo to što je u uzastopnim odlukama donesenim prošle nedelje Sudodbacio još jedno pravno osporavanje Obaminog zakona o reformi zdravstvene zaštite iproglasio da parovi istog pola imaju ustavno pravo na sklapanje braka. Ali liberali su dobili većinu i u drugim važnim slučajevima. Sud je utvrdio da Fair Housing Act (zakon protiv diskriminacije prilikom prodaje kuća i stanova) zabranjuje stambene programe koji imaju neželjene efekte na rasne manjine čak i kad im namera nije diskriminatorska; doneo je presudu u korist crnog kokusa iz Alabame koji se suprotstavio rasnoj podeli glasačkih okruga; podržao je nezavisnu komisiju za podele distrikta koja treba da ograniči njihovu partijsku podelu; zaštitio je pravo govora na internetu; podržao je finansijske restrikcije u kampanji za izbore sudija; ublažio je standard za žrtve preterane primene sile u nacionalnim zatvorima. A u slučajevima u kojima ta pitanja nisu bila čak ni predložena za diskusiju, sudija Kenedi je napisao izdvojeno mišljenje i vatreno se založio za odbacivanje produženog pritvora u samici, a sudija Brejer je na četrdeset stranica izneo jake argumente protiv smrtne kazne. I jedno i drugo mišljenje podstaći će buduće preispitivanje Ustava.

Konzervativci su ipak dobili nekoliko važnih slučajeva. Između ostalog, odbacili su predlog Oklahome da se ukinu pogubljenja smrtonosnom injekcijom i odlučili da Agencija za zaštitu životne sredine mora da uzme u obzir troškove kad procenjuje da li treba regulisati emisije električnih centrala. Ali te odluke nisu ni približno toliko značajne kao one za koje su se na istom zasedanju izborili liberali.

Da li onda to znači da se Robertsov sud pomera ulevo? U prethodnoj deceniji sudija Kenedi je 64 odsto vremena držao stranu svojim konzervativnim kolegama u donošenju 5 prema 4 odluka, što je, po podacima SCOTUSBloga obuhvatalo raspon od najviše 73 odsto do najmanje 50 odsto. Ali ove godine se odnos obrnuo: Kenedi je bio na strani liberala više od 60 odsto vremena.

Odluka vezana za Fair Housing Act bila je najveće iznenađenje ovog zasedanja. Konzervativci u Sudu, a naročito sudija Kenedi, odavno su bili skeptični prema pravnim potraživanjima zasnovanim na neželjenim efektima koje praksa ima na rasne manjine – pojam poznat kao “disparatni uticaj” – kad nema dokazane namere da se one diskriminišu. Taj skepticizam delimično proističe iz brige da će podrška takvim potraživanjima dovesti do rasno svesnih programa kako bi se izbegla buduća pravna osporavanja. Sud je pre toga dva puta pristao da razmotri druge slučajeve u vezi s pitanjem da li savezni zakon o prodaji kuća i stanova dopušta praksu koja ima nenamerne disproporcionalne posledice na manjine i oba puta su potražioci pristali na nagodbu jer su se plašili da bi Vrhovni sud mogao doneti odluku o poništenju.

Ovog puta, tužioci se nisu nagodili, nego je, na opšte iznenađenje, Sud potvrdio teoriju “disparatnog uticaja”. Gledano unazad, to ne bi trebalo da bude tako šokantno. Svih jedanaest federalnih apelacionih sudova koji su se bavili tim pitanjem došlo je do istog zaključka, a Kongres je 1988. godine dopunio zakon o prodaji kuća i stanova tako što je pošao od presumpcije da on uzima u obzir potraživanja zasnovana na principu “disparatnog uticaja”. Ipak, odluka je bila 5 prema 4, pri čemu se sudija Kenedi pridružio liberalnim sudijama.

Razlog što ovogodišnji rezultati deluju tako iznenađujuće delimično leži i u tome što je konzervativizam Robertsovog suda često preuveličavan. I u prethodnim godinama, kad se činilo da konzervativci dominiraju, sudija Kenedi je bio manje doktrinaran od četvorice svojih kolega. Iako su tokom prethodnog zasedanja mnoge stranke u sporu pozivale Sud da donese radikalne presude koje obaraju liberalne presedane, Sud je gotovo uvek rešavao slučajeve na oprezniji način i odbijao da prepravi sudsku doktrinu.

Moguće je i da se Sud pokazao manje konzervativnim nego što su se mnogi plašili da jeste zato što je zemlja manje konzervativna. Naravno, sudije ne moraju da se kandiduju za reizbor i ne shvataju izveštaje o rezultatima glasanja na bukvalan način, ali studije su pokazale da odluke Vrhovnog suda retko oštro odstupaju od javnog mnjenja. Ako je u prevelikom raskoraku s javnošću, Sud rizikuje da podrije svoju legitimnost. Time se možda mogu objasniti dve najvažnije odluke zasedanja: u slučajevima King v. Burwell (o Obaminom Zakonu o dostupnosti zdravstvene zaštite) i Obergefell v. Hodges (o istopolnim brakovima).

U slučaju Burwell sudije Roberts i Kenedi pridružile su se liberalima u odbacivanju tvrdnje da četiri reči u nejasnoj pododredbi Zakona o dostupnosti zdravstvene zaštite (Affordable Care Act –ACA), napisanog na devetsto strana, lišavaju nekoliko miliona siromašnih i srednje imućnih Amerikanaca poreskih olakšica koje treba da im pomognu da plate zdravstveno osiguranje. Kao što sam na ovim stranicama rekao kad je Sud preuzeo taj slučaj, teorija oponenata izgleda verovatno ako se klauzula na koju se pozivaju pročita izolovano, ali pada u vodu ukoliko se pročita u kontekstu statuta u celini.

Pomenuta odredba vezuje poreske olakšice za broj meseci na koji je poreski obveznik kupio zdravstveno osiguranje u “menjačnici” ili na tržištu osiguranja koje je “ustanovila država”. Zakon je predvideo menjačnice u svim državama, ali je svakoj državi dao dve mogućnosti: da sama osnuje jednu ili da je osnuje federalna vlada. Trideset četiri države odlučile su se za drugu mogućnost. Pošto te države nemaju menjačnicu koju je “ustanovila država”, protivnici su tvrdili da njihovi građani nisu podobni za poreske olakšice. Sudija Skalija se nije s tim složio i u svom obrazloženju je napisao: “Reči više nemaju značenje ako je menjačnicu koju nije ustanovila država ‘ustanovila država’.”

Ali, pišući u ume većine, predsednik Vrhovnog suda Roberts pokazao je da cela stvar nije tako jednostavna. Prihvatanje restriktivnog tumačenja protivnika dalo bi apsurdne rezultate. Federalne menjačnice, na primer, uopšte ne bi imale kupce jer ih statut definiše kao osobe koje stanuju u “državi koja je ustanovila menjačnicu”. Što je još važnije, protivničko tumačenje uništilo bi tržište osiguranja u sve trideset četiri države u kojima sad usluge daju federalne menjačnice. Predsednik je naveo studiju koju je objavio Urban Institute i čiji podaci govore da bi ukidanje olakšica u trideset četiri države ostavilo više od osam miliona ljudi bez osiguranja i svima drugima povećalo premije za 35 odsto. To bi verovatno dovelo do “spirale smrti” na tržištu osiguranja jer bi sve manje ljudi moglo da priušti osiguranje, došlo bi do sužavanja pula rizika i pojavili bi se zahtevi da se cene povećaju, što bi, zauzvrat, i dalje sužavalo pul rizika i zahtevalo veće cene, sve dok tržište ne bi propalo.

Predsednik Vrhovnog suda je zaključio: “Kongres je doneo Zakon o dostupnosti zdravstvene zaštite da bi poboljšao tržišta zdravstvenog osiguranja, a ne da bi ih uništio. Ako je to uopšte moguće, Zakon moramo tumačiti na način koji je saglasan sa poboljšanjem, a ne sa uništavanjem.” Ako republikanci zaista žele da ukinu povlastice milionima Amerikanaca, slobodno mogu pokušati to da urade preko Kongresa, ali Sud neće to uraditi umesto njih.

Kad je reč o slučaju ravnopravnosti brakova, zastupnici gej prava imali su dva važna elementa na svojoj strani: istoriju i sudiju Kenedija. Samo pre dve decenije ideja da dva muškarca ili dve žene mogu da sklope brak bila je većini ljudi nezamisliva, a za mnoge anatema. Ali zastupnici gej prava koji su se posvetili ostvarenju te vizije promenili su tok istorije: oni su se u državnim zakonodavnim telima, državnim sudovima, korporativnim upravnim odborima i gradskim većima zalagali za porodično partnerstvo, a zatim i brakove. Ako Irska i Meksiko, države u kojima oko 85 odsto stanovništva čine katolici, mogu da priznaju jednopolne brakove, zašto ne mogu Sjedinjene Države? Po nalazima Pew Research Centera, 57 odsto svih Amerikanaca i 73 odsto onih koji su rođeni posle 1980. godine podržavaju priznavanje gej brakova.

Predlagači zakona o ravnopravnosti brakova mogli su biti i prilično sigurni da imaju sudiju Kenedija na svojoj strani. On je napisao sve odluke vezane za pozitivna gej prava koje je Vrhovni sud ikad doneo. Taj niz odluka imao je svoj početak u slučaju Romer v. Evans iz 1996. godine, koji je preokrenuo rezultate referenduma u Koloradu čiji je cilj bio sprečavanje državnih i lokanih antidiskriminacionih uredbi da štite gej i lezbijsku populaciju. Niz je nastavljen u slučajuLawrence v. Texas iz 2003. godine, kad je donesena odluka o poništavanju teksaskog zakona po kojem je homoseksualna sodomija karakterisana kao zločin. A 2013. godine sudija Kenedi je u ime većine, a u vezi sa slučajem United States v. Windsor, napisao odluku o stavljanju van snage odredbe Zakona o odbrani braka koja je istopolne bračne parove lišavala svih federalnih bračnih povlastica.

Zaključivanje sudije Kenedija bilo je nedvosmisleno. Sud je, na osnovu odgovarajuće procesne klauzule, dugo štitio pravo na brak kao vid “slobode” i, u skladu s tim, presuđivao da države ne mogu poricati prava parovima različitih rasa, zatvorenicima i neodgovornim očevima koji propuštaju da plate alimentaciju. Pitanje postavljeno u slučaju Obergefell v. Hodges glasilo je da li države opravdano isključuju gej i lezbijsku populaciju iz institucije braka. U svom odgovoru sudija Kenedi je upitao zašto Sud štiti pravo na brak. Naveo je četiri razloga za to – sloboda izbora s kim želimo da provedemo život temeljni je aspekt individualne autonomije, brak unapređuje pravo na intimno povezivanje, brak štiti decu, brak je “kamen temeljac društvenog poretka nacije” i zato ga podržavamo čitavim nizom zvaničnih povlastica. Ti principi, rasuđivao je sudija Kenedi, jednako važe za parove istog i suprotnog pola i stoga se pravo na brak mora proširiti i na jedne i na druge.

Četvoro sudija koji se nisu slagali s tim optužili su većinu da umesto iznošenja stavova vodi politički proces. Sudija Skalija, i inače sklon grubim rečima (kome je, što se toga tiče, najpotrebniji redaktor) proglasio je mišljenje većine “pretencioznim”, “egoističnim”, “drskim” i punim “mističnih aforizama iz kolačića sudbine”. “Današnja odluka”, upozorio je, “kaže da je moj vladar i vladar 320 miliona Amerikanaca od jedne do druge obale većina od devet pravnika u Vrhovnom sudu”. Sudija Tomas otišao je još dalje tvrdeći ne samo da većina greši nego i da su sve prethodne odluke koje štite takve slobode kao što su obrazovanje, seksualna intimnost, brak, kontracepcija i abortus bile pogrešne jer su tvorci Ustava želeli da “sloboda” bude samo zaštita od fizičkog zatvaranja. A Roberts je rekao: “Slobodno slavite ako vam se dopada rezultat… Ali ne slavite Ustav. On nije imao nikakve veze s tim.”

Bez obzira na negodovanje predsednika Vrhovnog suda, Ustav i te kako ima veze s odlukom većine. Bez Ustava, Sud ne bi imao moć da prizna pravo na brak. Tvorci ustava koristili su neodređene termine poput “slobode”, “odgovarajućeg procesa” i “jednake zaštite” zato što su shvatali da će stvari morati da se razvijaju ako Ustav izdrži ispit vremena. I tvorci Ustava su obavezali Sud i dali mu autoritet da definiše i jača te principe. Sudija Kenedi je, kao što svaki dobar sudija i inače mora da uradi, izvukao opšti zaključak iz sudskih presedana, identifikovao ključne principe i opravdao rezultat vrednostima koje leže u osnovi prethodnih odluka o pravima na ličnu slobodu, brak i jednaku zaštitu.

Ne možemo znati da li je liberalni zaokret Vrhovnog suda na ovom zasedanju anomalija ili nesvestan pokušaj da donesene odluke budu odraz najdubljih stremljenja nacije, a ne konzervativnih instinkata samih sudija. Ali dve stvari su sigurne. Dve najvažnije odluke na ovom zasedanju bile bi daleko radikalnije da su stale na suprotno stanovište. A da li ćemo ubuduće imati konzervativan ili liberalan Vrhovni sud, zavisiće od toga ko će pobediti na sledećim predsedničkim izborima i popuniti upražnjena mesta u Vrhovnom sudu. Sada, više nego ikad, sve zavisi od te ravnoteže.

David Cole, The New York Review of Books, 29.06.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Prvi put otkako je Džon Roberts postao predsednik Vrhovnog suda 2005. godine, liberali u tom sudu dobili su više slučajeva nego što su izgubili. Na danas završenom zasedanju Suda, petorica konzervativnih sudija – Džon Roberts, Entoni Kenedi, Antonin Skalija, Klarens Tomas i Samjuel Alito – imala su većinu u izglasavanju samo pet takozvanih 5 prema 4 odluka. Nasuprot tome, četvoro liberalnih sudija – Rut Bejder Ginsburg, Stiven Brejer, Sonja Sotomejor i Elena Kejgan – dobilo je većinsku podršku deset puta, to jest dva puta više. Sudija Kenedi nije ih podržao samo u dva slučaja.

Naravno, najdramatičnije je bilo to što je u uzastopnim odlukama donesenim prošle nedelje Sudodbacio još jedno pravno osporavanje Obaminog zakona o reformi zdravstvene zaštite iproglasio da parovi istog pola imaju ustavno pravo na sklapanje braka. Ali liberali su dobili većinu i u drugim važnim slučajevima. Sud je utvrdio da Fair Housing Act (zakon protiv diskriminacije prilikom prodaje kuća i stanova) zabranjuje stambene programe koji imaju neželjene efekte na rasne manjine čak i kad im namera nije diskriminatorska; doneo je presudu u korist crnog kokusa iz Alabame koji se suprotstavio rasnoj podeli glasačkih okruga; podržao je nezavisnu komisiju za podele distrikta koja treba da ograniči njihovu partijsku podelu; zaštitio je pravo govora na internetu; podržao je finansijske restrikcije u kampanji za izbore sudija; ublažio je standard za žrtve preterane primene sile u nacionalnim zatvorima. A u slučajevima u kojima ta pitanja nisu bila čak ni predložena za diskusiju, sudija Kenedi je napisao izdvojeno mišljenje i vatreno se založio za odbacivanje produženog pritvora u samici, a sudija Brejer je na četrdeset stranica izneo jake argumente protiv smrtne kazne. I jedno i drugo mišljenje podstaći će buduće preispitivanje Ustava.

Konzervativci su ipak dobili nekoliko važnih slučajeva. Između ostalog, odbacili su predlog Oklahome da se ukinu pogubljenja smrtonosnom injekcijom i odlučili da Agencija za zaštitu životne sredine mora da uzme u obzir troškove kad procenjuje da li treba regulisati emisije električnih centrala. Ali te odluke nisu ni približno toliko značajne kao one za koje su se na istom zasedanju izborili liberali.

Da li onda to znači da se Robertsov sud pomera ulevo? U prethodnoj deceniji sudija Kenedi je 64 odsto vremena držao stranu svojim konzervativnim kolegama u donošenju 5 prema 4 odluka, što je, po podacima SCOTUSBloga obuhvatalo raspon od najviše 73 odsto do najmanje 50 odsto. Ali ove godine se odnos obrnuo: Kenedi je bio na strani liberala više od 60 odsto vremena.

Odluka vezana za Fair Housing Act bila je najveće iznenađenje ovog zasedanja. Konzervativci u Sudu, a naročito sudija Kenedi, odavno su bili skeptični prema pravnim potraživanjima zasnovanim na neželjenim efektima koje praksa ima na rasne manjine – pojam poznat kao “disparatni uticaj” – kad nema dokazane namere da se one diskriminišu. Taj skepticizam delimično proističe iz brige da će podrška takvim potraživanjima dovesti do rasno svesnih programa kako bi se izbegla buduća pravna osporavanja. Sud je pre toga dva puta pristao da razmotri druge slučajeve u vezi s pitanjem da li savezni zakon o prodaji kuća i stanova dopušta praksu koja ima nenamerne disproporcionalne posledice na manjine i oba puta su potražioci pristali na nagodbu jer su se plašili da bi Vrhovni sud mogao doneti odluku o poništenju.

Ovog puta, tužioci se nisu nagodili, nego je, na opšte iznenađenje, Sud potvrdio teoriju “disparatnog uticaja”. Gledano unazad, to ne bi trebalo da bude tako šokantno. Svih jedanaest federalnih apelacionih sudova koji su se bavili tim pitanjem došlo je do istog zaključka, a Kongres je 1988. godine dopunio zakon o prodaji kuća i stanova tako što je pošao od presumpcije da on uzima u obzir potraživanja zasnovana na principu “disparatnog uticaja”. Ipak, odluka je bila 5 prema 4, pri čemu se sudija Kenedi pridružio liberalnim sudijama.

Razlog što ovogodišnji rezultati deluju tako iznenađujuće delimično leži i u tome što je konzervativizam Robertsovog suda često preuveličavan. I u prethodnim godinama, kad se činilo da konzervativci dominiraju, sudija Kenedi je bio manje doktrinaran od četvorice svojih kolega. Iako su tokom prethodnog zasedanja mnoge stranke u sporu pozivale Sud da donese radikalne presude koje obaraju liberalne presedane, Sud je gotovo uvek rešavao slučajeve na oprezniji način i odbijao da prepravi sudsku doktrinu.

Moguće je i da se Sud pokazao manje konzervativnim nego što su se mnogi plašili da jeste zato što je zemlja manje konzervativna. Naravno, sudije ne moraju da se kandiduju za reizbor i ne shvataju izveštaje o rezultatima glasanja na bukvalan način, ali studije su pokazale da odluke Vrhovnog suda retko oštro odstupaju od javnog mnjenja. Ako je u prevelikom raskoraku s javnošću, Sud rizikuje da podrije svoju legitimnost. Time se možda mogu objasniti dve najvažnije odluke zasedanja: u slučajevima King v. Burwell (o Obaminom Zakonu o dostupnosti zdravstvene zaštite) i Obergefell v. Hodges (o istopolnim brakovima).

U slučaju Burwell sudije Roberts i Kenedi pridružile su se liberalima u odbacivanju tvrdnje da četiri reči u nejasnoj pododredbi Zakona o dostupnosti zdravstvene zaštite (Affordable Care Act –ACA), napisanog na devetsto strana, lišavaju nekoliko miliona siromašnih i srednje imućnih Amerikanaca poreskih olakšica koje treba da im pomognu da plate zdravstveno osiguranje. Kao što sam na ovim stranicama rekao kad je Sud preuzeo taj slučaj, teorija oponenata izgleda verovatno ako se klauzula na koju se pozivaju pročita izolovano, ali pada u vodu ukoliko se pročita u kontekstu statuta u celini.

Pomenuta odredba vezuje poreske olakšice za broj meseci na koji je poreski obveznik kupio zdravstveno osiguranje u “menjačnici” ili na tržištu osiguranja koje je “ustanovila država”. Zakon je predvideo menjačnice u svim državama, ali je svakoj državi dao dve mogućnosti: da sama osnuje jednu ili da je osnuje federalna vlada. Trideset četiri države odlučile su se za drugu mogućnost. Pošto te države nemaju menjačnicu koju je “ustanovila država”, protivnici su tvrdili da njihovi građani nisu podobni za poreske olakšice. Sudija Skalija se nije s tim složio i u svom obrazloženju je napisao: “Reči više nemaju značenje ako je menjačnicu koju nije ustanovila država ‘ustanovila država’.”

Ali, pišući u ume većine, predsednik Vrhovnog suda Roberts pokazao je da cela stvar nije tako jednostavna. Prihvatanje restriktivnog tumačenja protivnika dalo bi apsurdne rezultate. Federalne menjačnice, na primer, uopšte ne bi imale kupce jer ih statut definiše kao osobe koje stanuju u “državi koja je ustanovila menjačnicu”. Što je još važnije, protivničko tumačenje uništilo bi tržište osiguranja u sve trideset četiri države u kojima sad usluge daju federalne menjačnice. Predsednik je naveo studiju koju je objavio Urban Institute i čiji podaci govore da bi ukidanje olakšica u trideset četiri države ostavilo više od osam miliona ljudi bez osiguranja i svima drugima povećalo premije za 35 odsto. To bi verovatno dovelo do “spirale smrti” na tržištu osiguranja jer bi sve manje ljudi moglo da priušti osiguranje, došlo bi do sužavanja pula rizika i pojavili bi se zahtevi da se cene povećaju, što bi, zauzvrat, i dalje sužavalo pul rizika i zahtevalo veće cene, sve dok tržište ne bi propalo.

Predsednik Vrhovnog suda je zaključio: “Kongres je doneo Zakon o dostupnosti zdravstvene zaštite da bi poboljšao tržišta zdravstvenog osiguranja, a ne da bi ih uništio. Ako je to uopšte moguće, Zakon moramo tumačiti na način koji je saglasan sa poboljšanjem, a ne sa uništavanjem.” Ako republikanci zaista žele da ukinu povlastice milionima Amerikanaca, slobodno mogu pokušati to da urade preko Kongresa, ali Sud neće to uraditi umesto njih.

Kad je reč o slučaju ravnopravnosti brakova, zastupnici gej prava imali su dva važna elementa na svojoj strani: istoriju i sudiju Kenedija. Samo pre dve decenije ideja da dva muškarca ili dve žene mogu da sklope brak bila je većini ljudi nezamisliva, a za mnoge anatema. Ali zastupnici gej prava koji su se posvetili ostvarenju te vizije promenili su tok istorije: oni su se u državnim zakonodavnim telima, državnim sudovima, korporativnim upravnim odborima i gradskim većima zalagali za porodično partnerstvo, a zatim i brakove. Ako Irska i Meksiko, države u kojima oko 85 odsto stanovništva čine katolici, mogu da priznaju jednopolne brakove, zašto ne mogu Sjedinjene Države? Po nalazima Pew Research Centera, 57 odsto svih Amerikanaca i 73 odsto onih koji su rođeni posle 1980. godine podržavaju priznavanje gej brakova.

Predlagači zakona o ravnopravnosti brakova mogli su biti i prilično sigurni da imaju sudiju Kenedija na svojoj strani. On je napisao sve odluke vezane za pozitivna gej prava koje je Vrhovni sud ikad doneo. Taj niz odluka imao je svoj početak u slučaju Romer v. Evans iz 1996. godine, koji je preokrenuo rezultate referenduma u Koloradu čiji je cilj bio sprečavanje državnih i lokanih antidiskriminacionih uredbi da štite gej i lezbijsku populaciju. Niz je nastavljen u slučajuLawrence v. Texas iz 2003. godine, kad je donesena odluka o poništavanju teksaskog zakona po kojem je homoseksualna sodomija karakterisana kao zločin. A 2013. godine sudija Kenedi je u ime većine, a u vezi sa slučajem United States v. Windsor, napisao odluku o stavljanju van snage odredbe Zakona o odbrani braka koja je istopolne bračne parove lišavala svih federalnih bračnih povlastica.

Zaključivanje sudije Kenedija bilo je nedvosmisleno. Sud je, na osnovu odgovarajuće procesne klauzule, dugo štitio pravo na brak kao vid “slobode” i, u skladu s tim, presuđivao da države ne mogu poricati prava parovima različitih rasa, zatvorenicima i neodgovornim očevima koji propuštaju da plate alimentaciju. Pitanje postavljeno u slučaju Obergefell v. Hodges glasilo je da li države opravdano isključuju gej i lezbijsku populaciju iz institucije braka. U svom odgovoru sudija Kenedi je upitao zašto Sud štiti pravo na brak. Naveo je četiri razloga za to – sloboda izbora s kim želimo da provedemo život temeljni je aspekt individualne autonomije, brak unapređuje pravo na intimno povezivanje, brak štiti decu, brak je “kamen temeljac društvenog poretka nacije” i zato ga podržavamo čitavim nizom zvaničnih povlastica. Ti principi, rasuđivao je sudija Kenedi, jednako važe za parove istog i suprotnog pola i stoga se pravo na brak mora proširiti i na jedne i na druge.

Četvoro sudija koji se nisu slagali s tim optužili su većinu da umesto iznošenja stavova vodi politički proces. Sudija Skalija, i inače sklon grubim rečima (kome je, što se toga tiče, najpotrebniji redaktor) proglasio je mišljenje većine “pretencioznim”, “egoističnim”, “drskim” i punim “mističnih aforizama iz kolačića sudbine”. “Današnja odluka”, upozorio je, “kaže da je moj vladar i vladar 320 miliona Amerikanaca od jedne do druge obale većina od devet pravnika u Vrhovnom sudu”. Sudija Tomas otišao je još dalje tvrdeći ne samo da većina greši nego i da su sve prethodne odluke koje štite takve slobode kao što su obrazovanje, seksualna intimnost, brak, kontracepcija i abortus bile pogrešne jer su tvorci Ustava želeli da “sloboda” bude samo zaštita od fizičkog zatvaranja. A Roberts je rekao: “Slobodno slavite ako vam se dopada rezultat… Ali ne slavite Ustav. On nije imao nikakve veze s tim.”

Bez obzira na negodovanje predsednika Vrhovnog suda, Ustav i te kako ima veze s odlukom većine. Bez Ustava, Sud ne bi imao moć da prizna pravo na brak. Tvorci ustava koristili su neodređene termine poput “slobode”, “odgovarajućeg procesa” i “jednake zaštite” zato što su shvatali da će stvari morati da se razvijaju ako Ustav izdrži ispit vremena. I tvorci Ustava su obavezali Sud i dali mu autoritet da definiše i jača te principe. Sudija Kenedi je, kao što svaki dobar sudija i inače mora da uradi, izvukao opšti zaključak iz sudskih presedana, identifikovao ključne principe i opravdao rezultat vrednostima koje leže u osnovi prethodnih odluka o pravima na ličnu slobodu, brak i jednaku zaštitu.

Ne možemo znati da li je liberalni zaokret Vrhovnog suda na ovom zasedanju anomalija ili nesvestan pokušaj da donesene odluke budu odraz najdubljih stremljenja nacije, a ne konzervativnih instinkata samih sudija. Ali dve stvari su sigurne. Dve najvažnije odluke na ovom zasedanju bile bi daleko radikalnije da su stale na suprotno stanovište. A da li ćemo ubuduće imati konzervativan ili liberalan Vrhovni sud, zavisiće od toga ko će pobediti na sledećim predsedničkim izborima i popuniti upražnjena mesta u Vrhovnom sudu. Sada, više nego ikad, sve zavisi od te ravnoteže.

David Cole, The New York Review of Books, 29.06.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net