‘Čaušeskuova deca’: Rumuni usvojeni u inostranstvu traže odgovore i pravdu

Izdvajamo

• Fejsbuk stranica Nikad zaboravljena rumunska deca svakodnevno je preplavljena porukama davno izgubljenih roditelja i braće i sestara zahvaćenih velikim talasom usvajanja između 1994. i 2004. kada je Rumunija imala više od 100.000 dece u institucijama za staranje o deci i koristila međunarodna usvajanja kako bi olakšala finansijski teret sa svog sistema socijalne zaštite koji je opterećen stresovima transformacije u kapitalizam.

Povezani članci

• SAD: Napad na privatnu kliniku, troje mrtvih i devet ranjenih
• Dvije zemlje koje su pod sankcijama EU i SAD-a dogovorile saradnju
• Besciljnih 20 istorijskih koraka: susret Trampa i Kima u Severnoj Koreji
• Hiljade pristalica opozicije okupile su se u nedjelju, 9. aprila, u glavnom gradu Gruzije Tbilisiju
• Zvaničnik UN: Situacija u Ukrajini se pogoršava
• SAD upozorile Francusku zbog poslova sa Iranom

Foto: Agerpres/RSE

Piše: Anna Maria Ciobanu

Početkom decembra Lucijan Šepers (Lucian Schepers) je ponovo obrisao prašinu s dokumenata o njegovom usvajanju. Prošao je kroz gomilu požutelih papira i prevodio ono što je mogao uz pomoć Gugla (Google), ponovo pokušavajući da sastavi slagalicu njegovog detinjstva u komunističkoj Rumuniji, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Delovalo mu je da bi se svaki put kada bi ponovo pregledao dokumente pojavio neki novi detalj.

Ovoga puta Šepers je otkrio sporan detalj u zahtevu opštinskog suda u crnomorskom lučkom gradu Konstanca za medicinskom potvrdom da je dete fizički spremno za usvajanje. Navodi se da je Šepers rođen 1985, a ne 1986. kako stoji u njegovom identifikacionom broju (CPN).

To je mogla biti prosta greška u jednom detalju, ali je Šepersa ispunila sumnjom o tome koliko zaista poznaje svoju prošlost. “Verovatno imam između 35 i 40 godina”, kaže u šali s prijateljima. “Ne znam kojem dokumentu treba da verujem.”

Postoje hiljade ljudi poput njega, poznati kao “Čaušeskuova deca” po diktatoru koji je vladao jednim od najrepresivnijih režima istočne Evrope sve do njegovog dramatičnog pada 1989. godine zajedno sa drugim vlastima sovjetskog bloka u tom regionu.

Tokom gotovo dve decenije vladavine, Nikolaje Čaušesku (Nicolae Ceausescu) je uspostavio jednu od najradikalnijih i najrepresivnijih politika za podsticanje nataliteta, uključujući zabranu abortusa za žene mlađe od 40 godina koje imaju manje od četvoro dece.

To jeste izazvalo baby bum, ali su mnoga dece rođena u siromašnim porodicama bila neželjena i završila su u državnim sirotištima. Posle pada komunizma, Zapad je videvši stanje u tim institucijama bio šokiran i zgrožen slikama dece mršave poput kostura koja su živela u mizernim uslovima.

Povređen i sprečen

Šepersa je usvojila porodica iz Belgije 1993. godine, kada je, kako je mislio, imao sedam godina. Dotad je živeo u ustanovi za decu predškolske uzrasta u Konstanci. Kao i mnogi koji su odrasli u zloglasnim rumunskim domovima za decu, sanjao je da ga usvoji porodica iz SAD.

I poput mnogih koji su na kraju poslani u inostranstvo, kao odrastao traži odgovore o svom detinjstvu u Rumuniji. Usvojeni su u mnogim slučajevima pokušavali da na društvenim mrežama pronađu davno izgubljenu braću, sestre i roditelje pošto se pokazalo službenici u Bukureštu nisu efikasni u pružanju takve pomoći.

Lucijan Šepers

Šepersa je želja da otkrije svoju prošlost odvela prošle godine u Bukurešt, gde je živeo godinu dana radeći u IT sektoru kako bi plaćao račune, dok je u slobodno tragao za dokumentima. Potraga ga je vratila u Konstancu, gde je pretraživao porodilišta u nadi da će pronaći svoj originalni rodni list. U tome nije uspeo, iako je dokumentacija u dečijem domu u kojem je Šepers proveo rano detinjstvo ukazivala da je ostavljen po rođenju u Okružnoj bolnici Konstanca.

Obratio se Nacionalnoj upravi za zaštitu i usvajanje dece (ANPDCA), državne ustanove koja, između ostalog, radi na povezivanju usvojenih s njihovim biološkim porodicama.

Posle meseci ćutanja, ANPDCA je konačno poslala kratku poruku u kojoj stoji da njegova biološka majka poriče da je on njen sin i odbija da bude kontaktirana.

Nepoznavanje rumunskog jezika dodatno mu je otežavalo snalaženje u zamršenoj rumunskoj birokratiji, zbog čega je satima razgovarao s rumunskim zvaničnicima dok je tražio svoj lični dosije koji je trebao da sadrži detalje o vremenu koje je proveo u domu Kolevka Cernavoda.

Na kraju mu je rečeno da takav dosije ne postoji, što ga je razljutilo.

Lucijan Šepers na slikama iz detinjstva

Šepers sada kaže da planira da tuži državu Rumuniju zbog traume koju je pretrpeo kao rezultat usvajanja. On takođe želi da preduzme pravne korake protiv Belgije zbog žmurenja na, kako je rekao, trgovinu dece.

Šepers kaže da je bio nesrećan i da se osećao kao stranac u porodici koja ga je usvojila. Sada ne želi da ima išta s njima i želi da mu belgijski sud vrati njegovo rodno rumunsko prezime.

“Ja sam definitivno bio žrtva trgovine. Ja nisam proizvod i odbijam da nosim njihovo ime”, rekao je Schepers za Rumunski servis RSE-a, koji ga je našao preko Fejsbuk (Facebook) grupe za Rumune koje su usvojile porodice u inostranstvu i koji sada žele da otkriju svoju zaboravljenu prošlost.

Talas interesovanja

Oko 30.000 dece iz Rumunije je usvojeno između 1990. i 2004. godine, pokazuju podaci ANPDCA. Ta ustanova priznaje da nema takve informacija iz vremena pre 1994. kada Rumunija nije sistemski pratila usvajanja odobrena na sudu.

Broj usvajanja u porodice u inostranstvu skočio je između 1990. i 1991, u prve dve godine posle pada Čaušeskuovog režima. Tada su rumunske nevladine organizacije registrovale više od 10.000 slučajeva usvajanja u inostranstvu.

U tim prvim danima, Bukurešt nije imao puno kontrole, a kamoli nadzora nad procesom usvajanja. Većina usvajanja je išla nezvaničnim kanalima čime je nastalo unosno crno tržište. Bile su i učestale priče o sumnjivim posrednicima koji su od stranaca tražili da istovare hiljade dolara pošto su im jedva pokazali fotografije dece s neretko izmišljenim poreklom.

ANPDCA sada navodi da rutinski prima zahteve za informacijama iz tog perioda bezakonja. Kaže da u protekle dve godine, 755 usvojenih ljudi, uglavnom u stranim porodicama, tražilo pomoć da se ponovo poveže s biološkim porodicama. Takođe navodi da joj se obratilo 149 članova porodica usvojenih kako bi ostvarili kontakt s njima.

To telo na svom sajtu nudi informacije, premda samo na rumunskom jeziku, kako u sistemu tražiti informacije o usvajanju, s mogućnošću preuzimanja formulara.

Ali, s obzirom na, kako kažu kritičari, birokratske prepreke i sporo postupanje u predmetima, mnogi su se okrenuli društvenim mrežama u potrazi za odgovorima i pomoći.

Fejsbuk stranica Nikad zaboravljena rumunska deca svakodnevno je preplavljena porukama davno izgubljenih roditelja i braće i sestara zahvaćenih velikim talasom usvajanja između 1994. i 2004. kada je Rumunija imala više od 100.000 dece u institucijama za staranje o deci i koristila međunarodna usvajanja kako bi olakšala finansijski teret sa svog sistema socijalne zaštite koji je opterećen stresovima transformacije u kapitalizam.

Osim osuđujuće slike rumunskog sistema brige o deci tokom Čaušeskuove ere, grupe na društvenim mrežama takođe nude uvid u živote ne samo onih koji su usvojeni, već i u živote njihovih porodica. Mnoge majke su prevarene pošto im je rečeno da su im deca umrla pri porođaju ili su ih beskrupulozni posrednici ubedili da decu daju na usvajanje. Postoje i izveštaji o braći i sestrama koji su mnogo kasnije u životu saznali da su njihovi roditelji prodali mlađu braću i sestre u vreme finansijske oskudice.

“Uzeli su mi bebu. Dvaput su mi poslali fotografije i to je to”. “Ne želim ništa od nje. Samo želim da je vidim i da znam da je dobro”. “Ako želi da sazna za svoje poreklo, mi smo na raspolaganju i dobrodošla je u našu divnu porodicu”. To su samo neki od komentara nedavno objavljenih na stranici Nikad zaboravljena rumunska deca.

‘Gurnuto pod tepih’

Priče o deci odvojenoj od svojih porodica u Rumuniji uglavnom su ostale neispričane, kažu aktivisti poput grupe Racines and Dignite (Koreni i dostojanstvo), koje predstavlja rumunsku decu usvojenu u Francuskoj.

Grupa koju je osnovala Marion le Roj Dagan (Roy Dagen), uključena je u napore da se pokrenu sudske i druge istrage kako bi se pronašli oni koji su možda nezakonito profitirali od trgovanjem usvajanja ili čak da se dobiju izvanja od umešanih država. Takođe se zalaže za lakši pristup informacijama, kao i pravnom i psihološkom savetovanju.

Dagan je usvojila francuska porodica 1982. godine, posle šest godina provedenih u rumunskom sirotištu. Do 20. godine verovala je da su joj biološki roditelji davno umrli, jer joj je tako rečeno. Posle pada komunizma, Dagan je sve više dovodila u pitanje svoj identitet i na kraju se vratila u Rumuniju, gde je otkrila da je njena majka ne samo da živa već je bila ubeđena da je njena ćerka umrla ubrzo posle rođenja.

U to vreme, Dagan nije znala ništa o razmerama međunarodne trgovine usvojenjima u Rumuniji, koja je prema nekim procenama pokrivala oko trećinu svih svetskih dokumentovanih slučajeva usvojenja tokom 1990-ih.

Ubrzo pošto je objavila svoje memoare 2018. godine, Dagan je dobila poruke od stotina usvojenih Rumuna koji su tražili njenu pomoć u traženju informacija o svojoj prošlosti. To ju je navelo da kopa dublje u mračnu prošlost Rumunije. Njeno istraživanje dalo joj je jasniju sliku o korupciji u sistemu usvajanja u Rumuniji, pa čak i o trgovini ljudima. Iznad svega, međutim, bila je preplavljena osećajem nepravde.

“Bilo je teško otkriti korene sistema”, rekla je za RSE Dagan, koja je rekla da su joj se oči zaista otvorile nakon što je pročitala knjigu “Rumunija samo za izvoz” autorke Roli Post (Roelie Post).

Roli Post

Evropska komisija je imenovala Post da nadgleda reformu sistema zaštite dece u Rumuniji. Dok je bila na funkciji između 1999. i 2005. vodila je dnevnik i potom postala oštra kritičarka, kako smatra, korupcije koja je stvarala međunarodni pritisak za usvajanje.

“Shvatila sam koliko je ta tema kompleksna i da usvojenici ne dobijaju pravno i psihološko savetovanje koje im je potrebno jer su njihove priče gurnute pod tepih”, rekla je Dagan povodom zapažanja Roli Post.

Post je navela da je otkrila da je veliki deo pomoći Evropske unije namenjene reformi u Rumuniji otišao nevladinim organizacijama koje su bile uključene ne samo u restrukturiranje institucija i obuku, već i u poslove s usvajanjem, kao partneri međunarodnih agencija za usvajanje ili su čak i same pružale te usluge.

‘Narativ o napuštanju’

Bukurešt je u junu 2001. naredio zabranu međunarodnog usvajanja rumunskih beba pošto je Ema Nikolson (Emma Nichloson), u to vreme izvestiteljka Evropskog parlamenta za Rumuniju, kritikovala odnos Rumunije prema deci smeštenoj u ustanove i nagovestila da su neki zvaničnici možda umešani u trgovinu decom.

Elena, koju je usvojio francuski lekar, otkrila je kroz kontakte ostvarene preko Korena i dostojanstva da nekoliko usvojenih ima slične priče kao ona. Nju i njenog brata je u državno sirotište smestila njihova biološka majka, s nadom da će to biti samo privremeno. Elena je rekla da se, kao i druge rumunske majke koje su uradile istu stvar, njena mama nadala da će vratiti decu kada joj se poboljša finansijska situacija.

Umesto toga, kada je Elenina mama došla da ih poseti u sirotištu, osoblje joj je zabranilo da ih vidi. Elena veruje da ih je motivisao tadašnji zakon koji je nalagao da roditeljima koji nisu posećivali svoju decu u državnim sirotištima šest meseci, sud može oduzeti roditeljska prava. Takva presuda bi otvorila put za usvajanje. I to se upravo desilo Eleni i njenom bratu.

“Moja majka je izgubila svoju decu i nikada nije znala šta se dogodilo”, ispričala je Elena. “Oko nje je bilo ljudi koji su bili zainteresovani da uzmu njenu decu. Bilo je olakšanje kada sam saznala ovo i otkrila da to potvrđuju i drugi. Mnogo mi je lakše da je razumem i da osećam vezu s njom. Taj detalj u suštini menja narativ o napuštanju, o majci koja te nije htela i koja te je ostavila. To je sasvim druga priča o kojoj niko ne govori.”

To je takođe razlog zašto se Dagan sada zalaže za veća prava usvojenih da saznaju o svojoj prošlosti, a da državna birokratija i institucije budu predusretljivije i brižnije.

“Profesionalci u sistemu baš i ne razumeju emocionalni teret usvajanja ili osećaja napuštenosti koji se doživljava u detinjstvu… Tretiraju vas kao da ste problem, da remetite prošlost, da je preispitujete”, rekla je ona.

Dagan se nedavno sastala sa Šepersom u Bukureštu kako bi razgovarali, između ostalog, o pravnom postupku koji žele da pokrenu protiv Rumunije i drugih država za koje tvrde da su umešane u nezakonita međudržavna usvajanja.

Oni smatraju da je njihov slučaj osnažen izjavom eksperata Ujedinjenih nacija objavljenom u septembru da takva usvajanja “mogu prekršiti zabranu otimanja, prodaje ili trgovine decom i zabranu prisilnih nestanaka“.

Grupa eksperata iz Visokog komesarijata UN za ljudska prava pozvala je države da “preduzmu mere za sprečavanje i iskorenjivanje takvih nezakonitih praksi”.

Zajedničko saopštenje izdato dok se u nekoliko zemalja postavljaju pitanja o nezakonitim međudržavnim usvajanjima, pri čemu sve veći broj usvojenih otkriva nedoslednosti ili greške u procesu usvajanja, ili u onom što ime je ispričano o njihovom poreklu i razlozima za usvajanje.

Gvido Fluri (levo), osnivač Justive Initiative u Savetu Evrope, na slici s Sirmankom Fečete koja je odrasla u sirotištu.

Veće je bilo izvesnog uspeha u obeštećenju žrtvama trgovine decom. Gvido Fluri (Gudio) je u svojoj rodnoj Švajcarskoj pokrenuo inicijativu za osnivanje fonda za obeštećenje žrtava koje su nepravedno odvojene od svojih bioloških roditelja. Do sada je oko 11.000 ljudi – većinom ljudi iz Rumunije koje su usvojile švajcarske porodice – dobilo zvanična izvinjenja i obeštećenje od 25.000 švajcarskih franaka (25.000 evra).

Šepers kaže da je obeshraben preprekama i ravnodušnošću s kojima se suočio tokom protekle godine dok je tragao za detaljima svoje rumunske prošlosti.

Skoro svuda gde se obratio za informaciju ili pomoć, Šepersu je, prema njegovim navodima, rečeno da se usvajanje dogodilo davno, da je tako bilo tada u Rumuniji i da mu promena prošlosti neće doneti ništa dobro.

“Nikada neću saznati istinu. Ništa nikada neće imati smisla”, uzdahnuo je, mada je dodao da i dalje gaji nadu. “Mora da postoji neko tamo za koga ću osećati da mi je u srodstvu. To je svima treba, zar ne?”

RSE