ENG
Bolesni kapitalizam
Autor/ica 👤Jakob Augstein
Povezani članci
Ministar pravosuđa i ministri unutrašnjih poslova saveznih pokrajina iznedrili su definiciju koja nalaže kako razumeti pojam organizovanog kriminala: „Do organizovanog kriminala dolazi kada se u težnji za profitom ili političkom moći planski izvršavaju određena krivična dela koja su pojedinačno ili u celosti od priličnog značaja i to kada više od dve strane na duži ili neodređeni rok u smislu podele posla… sarađuju odnosno zajednički deluju utičući na politiku, medije, javnu upravu, pravosuđe ili ekonomiju“.
Prema toj definiciji, dakle, velikim delovima nemačke autoindustrije bi se mogao pripisati organizovani kriminal. „Plansko izvršavanje krivičnih dela“ – a šta su inače prevare sa štetnom emisijom izduvnih gasova (dakle simulacija povoljnijih emisionih vrednosti na osnovu posebno napravljenog prevarantskog softvera) ako ne upravo to? I šta bi inače predstavljalo kartelsko dogovaranje pet nemačkih automobilskih koncerna ako se najnoviji izveštaji Spiegela pokažu tačnim?
Obim neprestanog, upravo sistemskog kršenja zakona u nemačkoj autoindustriji je verovatno tako velik da bi korporacije morale da obustave poslovanje ako bi odlučile da to legalizuju preko noći. Pa ipak, odeljenja zadužena za reklame u tim korporacijama ne moraju da izmišljaju nove slogane: „Radost vožnje“ (BMW) može se imati i sa automobilom koji zapravo nije dobio sve dozvole. I slogan „Prednost uz tehniku“ (Audi) bio je istinit utoliko što su očito sva tehnička sredstva bila upotrebljena za poslovnu prevaru.
„Časni poslovi predstavljaju naš nepatvoreni interes“, kazao je šef Daimlera Zetsche u jesen 2013. godine. Ali to uopšte nije tačno. Ima nečasnih poslova od kojih su svi umešani u njih dobrano profitirali. Primera radi, prevara s emisionim vrednostima izduvnih gasova predstavlja sistem međusobnog saučesništva koji povezuje industriju, politiku i kupce automobila. I svi lagodno žive prema lajt motivu stare pesme Doris Day: „Que sera, sera“ – šta bude biće, i niko ne misli na sutrašnjicu.
Skandali nemačke autoindustrije pokazuju da je nemačka politika zakazala. Nije ni čudo – autoindustrija već na nivou personalnih rešenja predstavlja ispostavu nemačke vlade. Možda je i savezna vlada ispostava autoindustrije.
U svakom slučaju, Daimler je kao glavnog lobistu zaposlio bivšeg kancelarkinog državnog ministra. U Folksvagenu radi jedan bivši zamenik portparola savezne vlade i nekadašnji šef vladine kancelarije. Na čelu Udruženja automobilske industrije nalazi se jedan bivši savezni ministar saobraćaja. A njegov naslednik na toj dužnosti, političar iz redova Hrišćansko-demokratske unije (CSU) Dobrindt, ponaša se upravo tako kao da i on teži budućoj blistavoj karijeri u industriji.
Tamo gde zakaže politika, poslednju liniju odbrane čuva pravosuđe. Prošlog petka Upravni sud u Štutgartu doneo je presudu prema kojoj je lokalni plan za očuvanje čistog vazduha nedostatan, te pokrajinska vlada mora da naloži zabranu vožnje u određenim delovima grada. Pri tom su i grad i pokrajina u potpunosti u rukama Zelenih. Da se još jedanput zabeleži: Zelene je sud morao da privoli da se pridržavaju zakona o zaštiti ljudi i životne sredine.
Najzeleniji među Zelenima u Baden Virtenbergu je Winfried Kretschmann, premijer pokrajinske vlade, najuspešniji, omiljeni političar svoje partije i kao protivnik autoindustrije oličenje političkog jada i bede.
Kretschmann je upravo simbol onoga što je u nemačkom korporatizmu pošlo naopako. Stvarno se trudio. Želeo je da sve pomiri: autoindustriju u procvatu, srećne vlasnike i vlasnice automobila, čist vazduh i vlastite šanse na izborima. „Šta mislite, kako se inače dolazi do 30 posto?“ pitao je. „Tek kad ste jaki i na vlasti, možete nešto zaista da pokrenete“. On je, međutim, već dugo na vlasti, a oblak prljavštine nad Štutgartom se nije pomerio ni makac.
Zašto? Zato što je Kretschmann dozvolio da od njega naprave zelenog idiota autoindustrije. Uvek je pristajao na još jedan sastanak vrhuške, davao još jedan kompromisni predlog i odobravao još jedan rok. Verovatno nije mogao da zamisli razmere nadmene pohlepe autoindustrije. Ministar saobraćaja se stalno zalagao za bosove, a oni su ga neprestano ostavljali na cedilu. Kod poboljšavanja starog prljavog dizela mu nisu izašli u susret, a o eventualnim kartelskim svinjarijama je i on saznao tek iz novina.
Tu se pokazuju simptomi bolesti čitavog sistema. Korupcija, oligarhija i paralizovana politička sfera spadaju u kapitalizam na zalasku. To je isto kao u slučaju s bankama: automobilski koncerni i dalje veruju da su too big to fail, no njihovo moralno propadanje nam svima nanosi štetu.
I još nešto: kad je reč o Donaldu Trumpu, Nemci bi mogli da se okanu vlastite nadmenosti.
Autor/ica 👤Jakob Augstein
