Bogate nacije će definisati postpandemijski svet?

Povezani članci

• Rusija optužuje bivšeg vojnog reportera za dostavljanje podataka o trgovini oružjem Češkoj
• Krim traži pripajanje Moskvi, referendum 16. marta
• Euroskeptici žele reformu, a ne kraj EU
• Prije 20 godina napadi 11. rujna šokirali Ameriku i svijet
• Ciprasov New Deal
• Senegal: Novinar u zatvoru zbog homoseksualnosti

Broj doza vakcine protiv kovida koje su primili građani bogatih zemalja veći je od ukupnog broja stanovnika u tim zemljama – u proseku 105 doza na 100 ljudi. U siromašnim zemljama taj odnos je samo dve doze na 100 ljudi. Ta razlika će verovatno definisati postpandemijski svet.

Mnogo se raspravlja o nejednakostima koje je kovid učinio očiglednim, kako unutar država tako i među njima. Paradoksalno, upravo sad kad počinjemo da uspostavljamo kontrolu nad virusom nejednakosti su još vidljivije.

Malo je verovatno da će ovaj virus biti iskorenjen. Veća je verovatnoća da će postati endemski, ali da će ga većina zapadnih država uspešno obuzdavati. Ne i siromašne države. Trideset najsiromašnijih zemalja na svetu, koje zajedno imaju skoro milijardu stanovnika, u proseku su vakcinisale jedva 2 odsto populacije. U Demokratskoj Republici Kongu taj broj je 1 odsto, u Haitiju 0,24 odsto, u Tanzaniji 0,36 odsto. U tim zemljama „život s virusom“ značiće nešto veoma različito od onog što će značiti na zapadu.

Politike bogatih dalje će otežati život s virusom u najsiromašnijim zemljama. Do kraja ove godine klub G7 – to jest, najveće ekonomije sveta – imaće zalihe od bezmalo milijardu doza vakcine protiv kovida; Britanija ih već ima više od 200 miliona. Te zalihe članica kluba G7 bile bi više nego dovoljne da se vakciniše celo stanovništvo podsaharske Afrike.

Ironija je to što mnoge siromašne zemlje pokazuju znatno više nivoe poverenja u vakcinu, ali ne mogu da je obezbede za zajednice koje žele da se imunizuju, dok su u mnogim zemljama koje su nagomilale zalihe ljudi znatno skeptičniji prema vakcini. Jedan od autora studije o globalnoj sumnji u vakcinu primećuje da bi „davanje prednosti distribuciji vakcine na globalnom jugu urodilo velikim napretkom u globalnoj imunizaciji“. Ali u sistemu u kom distribucija vakcina zavisi od dubine džepa logika i potreba nemaju veliki uticaj.

Priča o Kovaksu ogoljuje problem globalne neravnopravnosti. Taj projekat, koji su zajedno pokrenule Svetska zdravstvena organizacija, Globalna alijansa za vakcinaciju (GAVI) – kampanja za povećanje pristupa imunizaciji u siromašnim zemljama – i Koalicija za inovacije u oblasti odgovora na epidemije, teži pravednijoj raspodeli pomoću snabdevanja vakcinama 92 zemlje s niskim ili srednjim dohotkom. Dosad je isporučeno nepunih 10 odsto od obećane dve milijarde doza.

Jedan od razloga je to što su bogatije zemlje uspele da izguraju Kovaks s tržišta vakcina i otežaju mu nabavku dovoljnog broja doza. Da bi apsurd bio još veći, pošto su izgurale Kovaks i zauzele prva mesta u redu za vakcine, mnoge bogate zemlje su kupile vakcine preko tog projekta uprkos njegovim smanjenim zalihama. Velika Britanija, Kanada, Australija, Novi Zeland, Južna Koreja, Saudijska Arabija i Katar kupili su stotine hiljada doza Kovaks vakcina. O tom skandalozno sebičnom postupku malo se govori.

Ako se izuzme nekoliko žarišta, afričke zemlje su donedavno imale relativno mali broj inficiranih i umrlih, ali to možda nije odražavalo realnu sliku kovida na tom kontinentu, već slabo prikupljanje podataka. Sada se situacija brzo menja. U trenutku kad je delta soj u velikoj meri pod kontrolom u Evropi jer je vakcinacija oslabila vezu između infekcije, bolesti i hospitalizacije, delta kovid hara u podsaharskoj Africi.

Većina britanskog stanovništva je revakcinisana, a neke bolnice su ipak pod znatnim pritiskom. Zamislite kako onda mora biti u zemljama kao što su Demokratska Republika Kongo ili Tanzanija, u kojima je vakcinisano manje od polovine jednog procenta stanovništva i u kojima je zdravstvena infrastruktura i pre pandemije jedva funkcionisala. Pored toga, kovid je smanjio kapacitet takvih zemalja za bavljenje drugim endemskim bolestima. Jedna studija sugeriše da bi se broj umrlih od side, tuberkuloze i malarije tokom narednih pet decenija mogao povećati za 10, 20, odnosno 36 odsto u odnosu na očekivani broj bez kovid krize.

Pored neposrednog uticaja na zdravstvene službe, tu je i dugoročniji uticaj na postpandemijski oporavak. MMF je upozorio na „pogoršavanje oporavka zbog dramatičnih razlika u dostupnosti vakcine“. Ne samo što će siromašni patiti od kovida već će još više patiti od suviše sporog oporavljanja od kovida.

Još podmuklije je to što će politike kovida pojačati fizičku segregaciju sveta. Bogate nacije već žive u ograđenim zajednicama, s Tvrđavom Evropom, Tvrđavom Britanijom, Tvrđavom Australijom koje su zamišljene tako da se spreči ulazak onima iz siromašnih nacija, kako migrantima tako i izbeglicama. „Izmeštanje“ – insistiranje na tome da neregularni migranti i tražioci azila budu procesuirani ne u mestu dolaska već u trećoj zemlji – sad je uobičajena praksa na zapadu. Sjedinjene Države se tako odnose čak i prema avganistanskim izbeglicama.

U postpandemijskom svetu, definisanom kovid pasošima i karantinima, takve politike će postati još nemilosrdnije. Prošle nedelje grčka policija je zahtevala od neregularnih migranata da plate kaznu u iznosu od 5000 evra čim su sišli s broda zato što nisu uradili test na kovid. Očigledno besmislen potez, smišljen više da uplaši i ponizi nego da nametne disciplinu zbog opasnosti od kovida. Javnost je negodovala i policija je ustuknula. Ipak, mogli smo da nazremo kakav će biti svet koji dolazi, u kom će strahovi od kovida postati izgovor za nametanje strogih diskriminativnih pravila.

Od tuberkuloze do side, duga je istorija vlasti koje koriste strah od bolesti kao jedan vid imigracione kontrole kojim se nepoželjni drže dalje od sopstvenog praga. U svetu podeljenom na vakcinisane bogate i nevakcinisane siromašne, mnoge nezapadne zemlje našle su se na „crvenoj listi“ po više osnova.

A zapravo i lični interes nalaže obezbeđivanje globalne vakcinacije. Velike nevakcinisane populacije povećavaju verovatnoću pojavljivanja novih sojeva, koji mogu oslabiti efikasnost postojećih vakcina i učiniti ranjivijim čak i imunizovana stanovništva. Sebičnost ne nanosi štetu samo drugima – ona ide, bar u ovom slučaju, i protiv ličnog interesa.

Nejednakost je doprinela definisanju pandemije, a verovatno će u još većoj meri definisati postpandemijski svet. A za to su odgovorne odluke zasnovane na stavu: „Važno je da smo mi dobro“, koje donose političari u bogatom svetu.

The Guardian 

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net