Orban ili autoritarni ekvilibrijum

Povezani članci

• Jak zemljotres u Grčkoj, jačina 6,1 stepen po Richteru
• Japan evakuira stanovnike s udaljenog otoka nakon erupcije vulkana
• Putin: Korejsko poluostrvo na ivici šireg sukoba
• Turobno nasleđe otežava izraelsku inicijativu prema srednjoj Evropi
• Generalni štrajk u cijeloj Belgiji
• Češka vlada preživjela glasanje o povjerenju

Mađarski parlament, foto: Veronika.szappanos/Wikimedia Commons

Izbor trenutka nije mogao biti upečatljiviji. Gotovo 6 sedmica nakon što je invazija ruskog predsednika Vladimira Putina na Ukrajinu naizgled ponovo ujedinila liberalni demokratski zapad i ulila mu novu energiju, na izborima održanim 3. aprila mađarski premijer Viktor Orban odneo je uverljivu pobedu i osvojio 4. uzastopni od ukupno 5 osvojenih mandata. Iako na čelu svog sve autoritarnijeg režima već dugo oponaša Putina i uprkos činjenici da se prvi put suočio s ujedinjenim opozicionim frontom – uspeo je da pridobije više od 53 odsto glasača i sačuva parlamentarnu većinu. Posle povlačenja nemačke kancelarke Angele Merkel, Orban može da se pohvali da je šef vlade s najdužim stažom u Evropskoj uniji, tom bastionu ljudskih prava i demokratije.

Komentatori u Evropi i Sjedinjenim Državama bili su zatečeni takvim ishodom. Još u prvim sedmicama rata Orban je odbio da dopusti transport oružja sa zapada preko mađarske teritorije i odbacio je mogućnost uvođenja sankcija kojima bi se zaustavio uvoz ruskih energenata. Imajući u vidu neugodno bliske odnose između mađarskog lidera i režima u Kremlju – ukrajinski predsednika Volodimir Zelenski opisuje Orbanovu Mađarsku kao „rusku ispostavu u Evropi“ – i rešenost ujedinjene opozicije, mnogi su poverovali da je Orbanu došao kraj. Takva predviđanja imala su sličnosti sa sve popularnijim uverenjem u Sjedinjenim Državama i Evropi da će uskoro doći i dugo očekivani slom Putinovog režima, jer svaka autokratija, ranije ili kasnije, pada sama od sebe.

Vera u neizbežnu propast autokratskih režima bila je najsnažnija na kraju Hladnog rata. S početkom katastrofalnog rata Rusije u Ukrajini ponovo je oživela. Putinove pogrešne procene, uči nas ova teorija, bar delom su posledica njegove izolovanosti. Putin nema pristup tačnim informacijama. Pripadnici vojne i bezbednosne elite na koje se oslanja previše su uplašeni da bi mu prikazali stvarno stanje na terenu. Najkraće rečeno, pošto priznavanje grešaka nije dozvoljeno, autokratski režimi nisu sposobni da na greškama uče i razvijaju se kroz vreme. U više uticajnih studija objavljenih 90-ih godina autori su pokazivali da su ekonomski rezultati autokratija takođe slabiji u odnosu na demokratske zemlje: arbitrarne i politički motivisane intervencije i suzbijanje slobode informisanja nisu dobri za razvoj tržišta. Kao zemlja koja očigledno nije uspela da razvije diversifikovanu ekonomiju, Rusija se danas oslanja pre svega na eksploataciju prirodnih resursa, što ide u prilog navedenoj tezi. Po ovoj teoriji, najveća pretnja za Rusiju nije liberalni demokratski zapad koji se ujedinio protiv Putina, već jačanje autokratskih tendencija u Kremlju. Uskoro će se jasno pokazati da je najveći Putinov neprijatelj Putin sam.

Ali Orbanova uverljiva pobeda dovodi u pitanje tu utešnu zabludu. Uostalom, i zapadne procene stanja u Rusiji bile su sasvim drugačije pre samo tri meseca. Mnogi autori su pisali o modernizaciji ruske vojske i Putinovoj mudroj strategiji gomilanja deviznih rezervi i pridobijanja partnera na zapadu, uključujući Nemačku, za geopolitički problematične projekte kao što je gasovod Severni tok 2. Da Putin nije naredio napad na Ukrajinu – ili da je tok događaja u prvim danima invazije bio nešto drugačiji – ideja o neizbežnoj propasti autokratskih režima, slično Sovjetskom Savezu 1991, verovatno ne bi ponovo stekla tako veliku popularnost.

Zapravo, rezultati izbora u Mađarskoj – prvih velikih izbora organizovanih u Evropi otkako je počeo rat u Ukrajini – dovode u pitanje sve naše načelne pretpostavke o ograničenjima autokratije, čak i unutar Evropske unije. Umesto da vremenom izgubi podršku, Orban je usavršio sistem koji je naizgled vakcinisan protiv demokratije i sposoban da preživi neke od sopstvenih grešaka. Strani posmatrači često govore o Orbanovim kampanjama uperenim protiv izbeglica, Sorosa, Evropske unije i u poslednje vreme LGBTQ zajednice. (Svaki put kada se približe izbori Orban mora da pronađe novu egzistencijalnu pretnju naciji.) Ali iza tih jednostavnih strategija, koje svaki autokratski pretendent može lako kopirati, krije se složenija priča o tome kako Orban, po obrazovanju advokat, okružen uglavnom sposobnim pravnicima, uspeva da tako dugo da sačuva fasadu zakonitosti – pa čak i legitimnosti – svoje vladavine.

Čudovište stvoreno u Briselu

Tajnu Orbanovog uspeha treba tražiti u nečemu što se može opisati kao taktika redundantnosti unutar šire strategije postepenog ali sistematičnog pomeranja u pravcu autoritarizma. Da bi ograničila polje delovanja opozicije i proširila svoja ovlašćenja, Orbanova partija nastupa paralelno na više frontova i koristi različita pravna sredstva. Ako neko od upotrebljenih sredstava ne daje rezultate, isti cilj se ostvaruje alternativnim sredstvima; ako problematični nacrt novog zakona izazove otpor – na primer, Evropske unije – mađarska vlada će spremno izvesti kozmetičke intervencije kojima prividno otklanja nedostatke, dok suština zakona i željeni efekti na terenu ostaju nepromenjeni. Dobar primer je zakon iz 2012. kojim je starosni uslov za penzionisanje sudija smanjen za 8 godina, što je Orbanu omogućilo da se reši starijih sudija koji potencijalno mogu ugroziti režim i imenuje nove sudije koji su mu naklonjeniji. Evropska unija, čiji je zadatak da štiti vladavinu prava u svim zemljama članicama, ukazala je na problem, ali to nije bilo od pomoći. Sudije su dobile kompenzaciju za izgubljene godine službe, ali nisu vraćeni na posao. Fidesz je na kraju instalirao poslušne sudije kakve je želeo.

Definicija uspeha, u životu uopšte pa i u izgradnji autokratije, prilično je jednostavna: činiti uvek više nego što je neophodno. Naravno, na početku, kada je tek osvojio vlast, Orban nije mogao unapred znati koje strategije će pomoći njegovoj partiji da osvaja dvotrećinsku većinu u parlamentu na svakim narednim izborima i tako stekne gotovo neograničenu moć. Ali jednom stečena apsolutna većina omogućila mu je da vrši izmene ustava po želji: ako sudije imaju primedbe na nacrt novog zakona (što je malo verovatno, jer sudove kontrolišu sudije lojalne partiji), isti zakon se može jednostavno uneti u ustav. Za čoveka koji može da donosi zakone ništa što poželi da uradi više nije nezakonito. Orban efikasno primenjuje ono što sociološkinja Kim Lane Scheppele naziva „autokratskim legalizmom“. Nema otvorenog narušavanja pravila i procedura; ali njihov duh je osuđen na sporu smrt. Naizgled male zakonodavne intervencije generišu krupne sistemske promene. Scheppele je skovala i upečatljivu frazu za opis takve dinamike: Frankenštajnova država. Kao u slučaju Frankenštajnovog čudovišta, sastavljenog od delova raznih ljudskih tela, mnogi elementi mađarskog sistema su naizgled sasvim prihvatljivi; u i po sebi ne izgledaju represivno. Ali kada se sklope u celinu na određeni način, demokratija odumire.

Orbanova partija pažljivo prekraja glasačke jedinice širom zemlje da bi osigurala trajnu strukturnu prednost (s tim što je liberalna Budimpešta prepuštena opoziciji). Da bi promovisao sopstvenu partiju i njene kandidate, Orban koristi sredstva iz budžeta za finansiranje propagandne kampanje pred izbore (i posle njih). Po ugledu na Putina potkopava mađarsko civilno društvo i primorava nevladine organizacije da se registruju kao organizacije „finansirane iz inostranstva“ i prolaze kroz postupke posebne državne revizije. Promenio je izborne zakone u pokušaju da spreči ujedinjavanje opozicije i dozvolio građanima da se za glasanje registruju bilo gde u zemlji, omogućivši tako glasački turizam u regionima u kojima mu je većina neizvesna. Mnogi komentatori procenjuju da bi neki novi izazivač u zemlji, koja je praktično postala jednopartijska država, morao da pobedi Fidesz s razlikom od bar 5 odsto da bi osvojio vlast.

Orban vodi računa da ne napusti teren autokratskog legalizma i ne pređe u neki oblik otvorenije autoritarne prinude koji bi izazvao intervenciju Evropske unije. Angela Merkel je sarađivala s Orbanom više od 10 godina, a Evropska unija, koja ga kritikuje zbog autoritarnog usmerenja njegove vlade, odobrila je Mađarskoj oko 45 milijardi evra u periodu od 2014. do 2021. Mnogi evropski posmatrači veruju da će ta podrška biti uskraćena jedino u slučaju otvorenog antisemitizma ili nasilja na ulicama. (S druge strane, namigivanje pristalicama i skrivene poruke koje šalje i sam premijer smatraju se prihvatljivim.) Ali bez takvog povoda mali su izgledi da Brisel bilo šta preduzme.

Još jedan važan element Orbanove strategije je suzbijanje medijskog pluralizma. Njegovi saveznici u inostranstvu ne propuštaju da naglase da u Mađarskoj nema cenzure: kritički nastrojeni novinari mogu da objavljuju blogove i istraživačke izveštaje o nepočinstvima vlade koliko god žele. Ali usled dominacije državne televizije i kupovine medija od strane oligarha naklonjenih režimu, takvim novinarima je sve teže da dopru do šire publike. Zapravo, opozicija nema načina da se obrati bar jednoj trećini biračkog tela. Pred aprilske izbore, lider opozicije Peter Maki-Zay dobio je ukupno 5 minuta na državnoj televiziji koja uglavnom prenosi Orbanovu propagandu. Kao i drugi desničarski populisti (od kojih se mnogi predstavljaju kao zaštitnici slobode govora), Orban odbija otvorene debate sa izazivačima: mnogo je bolje izbeći teška pitanja i oblikovati političke poruke u prijateljskom ćaskanju s naklonjenim novinarima u redovnom terminu petkom ili organizovati režirane susrete sa „narodom“. (To je lekcija koju je naučio i Nacionalni komitet Republikanske partije u SAD. Nedavno su doneli odluku da se povuku iz vanpartijske Komisije za predsedničke debate i učestvuju samo u debatama koje sami organizuju.)

Porodičan čovek

Zakoni su važni za opstanak autokrate, ali važan je i novac. Još jedan od stubova Orbanovog sistema, po čemu se razlikuje od sistema u Poljskoj sa kojim inače ima dosta sličnosti, jeste izgradnja „mafijaške države“, kako to opisuje mađarski sociolog Balint Magyar. To nije država koja se oslanja na banalnu korupciju, na pružanje koverata s novcem ispod stola. U pitanju je politička zloupotreba državnih struktura i manipulisanje procedurama koje su naizgled potpuno zakonite: za to se najčešće koriste javne nabavke i tenderi u kojima, neobično, uvek učestvuje samo jedan ponuđač. U Orbanovoj Mađarskoj vlada nastavlja da subvencioniše precenjene projekte – naročito u građevinarstvu – i tako puni džepove režimu bliskih oligarha: mnogi od tih projekata finansiraju se iz budžeta Evropske unije.

Takvim mehanizmima održava se na okupu „politička porodica“ Orbanovih lojalista, kako ih je opisao Magyar, čiji pripadnici zauzvrat pružaju usluge režimu, na primer, kupujući medijske kompanije koje potom podržavaju stranku na vlasti. Čak ni najotvorenije krađe Orbanovih oligarha ne dospevaju do suda, jer je državni tužilac lojalan partijski čovek.

Ali u svojim koruptivnim radnjama Orban se ne ograničava samo na oligarhiju ruskog tipa. Režim se učvršćuje i sklapanjem velikih poslova sa ruskom državom. U poslu čiji detalji nisu objavljeni mađarska vlada je od Rusije dobila veliki kredit za finansiranje izgradnje nuklearne elektrane (koju gradi jedna ruska kompanija). Rusija je dobila i ugovor za izgradnju treće linije metroa u Budimpešti, uprkos nižim tehničkim standardima i višim cenama u odnosu na konkurente. Da bi ojačao pozicije u Evropskoj uniji Orban kupuje oružje iz Nemačke i pruža preferencijalni tretman kompanijama kao što su Mercedes, BMW i Audi.

To ne znači da se Orbanova pažljivo komponovana strategija autokratskog legalizma i mafijaškog državotvorstva temelji na nekoj jedinstvenoj političkoj crnoj magiji ili da je takav režim nepobediv. Ali naivno je verovati da će se takav režim srušiti sam od sebe, isto kao što je naivno verovati da će se to dogoditi sa Putinovim režimom. Naivno je verovati i da će Orbanovi protivnici odneti pobedu čim uspeju da pokažu svetu kako sistem funkcioniše. Glasače više zanima kakve alternative im se nude i čemu se mogu nadati u toj boljoj budućnosti. Ujedinjena opozicija – koju čini 6 različitih partija, od postkomunista do nešto umerenije verzije Fidesza – nije uspela da se usaglasi ni o kakvoj pozitivnoj viziji za budućnost (pa čak ni o sastavu kabineta u senci). Ujedinjenu opoziciju ne ujedinjuje ništa osim želje da Orbanu vide leđa.

Njihov problem je naš problem

Tumači međunarodnih političkih zbivanja često ističu da u krajnjoj instanci svako mora rešavati sopstvene probleme: Mađari su glasali tako kako su glasali i dobili su režim kakav su hteli. Ako mađarska opozicija i ono što je ostalo od civilnog društva nisu u stanju da zaštite demokratiju, Evropska unija i Stejt department svakako to ne mogu učiniti umesto njih. Ali takvi stavovi nas ponekad navode na pogrešne zaključke, između ostalog i zato što spoljni akteri zapravo nisu neutralni: setimo se milijardi evra koje evropske zemlje nastavljaju da uplaćuju Rusiji za naftu i gas i tako finansiraju Putinov rat. Isto tako, milijarde koje stižu iz EU za Mađarsku su isto što i nafta za zemlje Zaliva: besplatan i naizgled neograničen resurs koji se može koristiti za lično bogaćenje i ciljanu kupovinu političke podrške.

Godinama je Mađarska primala iz EU više novca po glavi stanovnika nego bilo koja druga zemlja (delom i zato što je Orbanova vlada podnosila tako mnogo projekata); takođe, Evropska unija je Mađarskoj obezbedila sigurnosni ventil u tom smislu što domaći nezadovoljnici, naročito oni mladi, lako mogu emigrirati u druge zemlje EU i tamo pronaći posao – što je opcija koja za vreme Hladnog rata nije postojala. Osobena kombinacija faktora – donacije, emigracija i zaštita koju Mađarska uživa kod velikih država članica kao što je Nemačka – proizvela je „autoritarni ekvilibrijum“ unutar Evropske unije, kako ovu situaciju opisuje politikolog R. Daniel Keleman.

Moguće je da će posle aprilskih izbora taj ekvilibrijum konačno biti destabilizovan: Brisel počinje da zavrće slavinu. Dva dana posle Orbanove pobede, Evropska komisija je objavila da će zbog moguće korupcije i prevarnih radnji zamrznuti sredstva EU za Budimpeštu – što je veoma nezgodan trenutak za Orbana koji je imao dosta troškova u kampanji i sada će morati da primenjuje mere štednje. (Da li će restrikcije zaista biti uvedene zavisi od podrške kvalifikovane većine ostalih članica EU.) Ova inicijativa je već proizvela očekivane pritužbe da EU na ovaj način kažnjava Mađare zbog pogrešnog glasanja na izborima. Stvar je u tome da trenutak za uvođenje sankcija i uskraćivanje subvencija nikada nije dobar – pre izbora to bi se moglo tumačiti kao politički pritisak, kao i posle izbora. Isto važi i za druge strategije koje je odavno trebalo primeniti, kao što su mere za zatvaranje ruske Međunarodne investicione banke sa sedištem u Budimpešti. Dosad je ova banka poslovala bez nadzora, čime su sigurno otvoreni brojni kanali za pranje novca i davanje imuniteta raznim sumnjivim osobama. Globalni Magnickijev zakon takođe se može iskoristiti protiv izvesnog broja korumpiranih mađarskih oligarha.

Ako je u toku velika bitka između demokratije i autokratije, kao što predsednik Sjedinjenih Država Joe Biden često naglašava, onda se demokratija ne sme odreći alatki koje može iskoristiti u toj borbi. Zapadni lideri moraju prestati da pogoršavaju situaciju daljim finansiranjem autokratija koje navodno osuđuju. I moraju se osloboditi iluzije da će takvi režimi uskoro pasti sami od sebe – naročito ako demokratije nastave da ih subvencionišu.

Foreign Affairs 

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net