U Šangaju

Povezani članci

• Budućnost Evrope
  Napad i odbrana
• Svet osuđuje Trampovu odluke o povlačenju iz klimatskog sporazuma
• Sardine protiv Salvinija
• Tilerson: SAD za dijalog sa Severnom Korejom
• U Japanu u oktobru preminulo više ljudi od samoubistava nego od korone u cijeloj godini
• Katalonci stupaju u generalni štrajk

Šangaj pre epidemije, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Nekada su Šangaj zvali „začarani grad“ (modu). Činilo se kao da ga magični štit brani od letnjih tajfuna i drugih prirodnih nepogoda. U početku je izgledalo da magija čuva grad i od kovida. U protekle dve godine, Šangaj je bio primer kineske „dinamičke nulte politike“ u trci protiv virusa. Videli smo kako se to odvija u ogromnim razmerama – testiranje u šangajskom Diznilendu izvedeno je na preko 30.000 posetilaca dok ih je zabavljao vatromet – kao i u malim: jedna prodavnica čaja proglašena je „zonom kontakta“, kao najmanja u toj kategoriji. Mnogi su doživeli kampovanje u kancelariji (uz supe iz kesice i kartanje) na 48 sati ili 72 sata. Ljudi su tolerisali ove manje neprijatnosti i čak su sve to smatrali zabavnim. Mehur je pukao nakon što je u martu Hong Kong zahvaćen Omikron varijantom. Okolni gradovi takođe su bili preplavljeni slučajevima zaraze i stavljeni u lokdaun.

Probijanje šangajskog magičnog štita krenulo je iz jednog hotela. U februaru je hotel Huating najavio renoviranje i poslao kući svo svoje osoblje. U martu je rekviriran kao karantinski hotel za posetioce grada (bilo ih je i iz Hong Konga). Novozaposleni upravnici karantina nisu shvatili da stari sistem klimatizacije omogućava virusu da cirkuliše. Asimptomatski prenosioci (hotelsko osoblje, čistači, kuriri, asistenti za PCR testiranje) razneli su virus u skoro svaki kutak grada. Do trenutka kada su naučnici proglasili crveni alarm, bilo je prekasno za sprovođenje „dinamičke nulte politike“. Od tada vlada haos. Rukovodstvo je imalo različite stavove o tome šta treba da se radi. Čini se da je većina medicinara bila sklona mekom pristupu: stopa smrtnosti od Omikrona je niska i većina ljudi se oporavlja za nekoliko dana, tako da bi brzi antigenski testovi i boravak kod kuće bili dovoljni. Pojedini zvaničnici su se s tim saglasili, jer su smatrali da je Šangaj, kao glavni finansijski i trgovački centar Kine, previše važan da bi bio zatvoren. Nažalost, prevladala je druga struja. Kada su se pozitivni slučajevi prelili u susedne provincije, lokalne vlasti su pobesnele i obećavale nagradu za svakog prijavljenog Šangajca u poseti (od 200 do 2.000 renminbija po glavi). Priča se da su se zatim požalili Pekingu zbog neodgovornog ponašanja Šangaja. Peking je poslao inspekcijski tim i nije im se dopalo ono što su videli.

Krajem marta „pogrešna misao“ je ispravljena. Vlada Šangaja objavila je svoj plan za lokdaun: istočno od reke Huangpu na 4 dana, zatim zapadno od reke na 4 dana, uz PCR testove za čitavo stanovništvo (preko 25 miliona). Građani su shvatili da će ti dani poslužiti vladi da proceni stvarni broj slučajeva, pa su se snabdeli zalihama za mnogo duži period. Svi supermarketi su ispražnjeni preko noći, a sistem elektronske trgovine je bio preopterećen. Pošto su skoro svi kuriri takođe bili u lokdaunu, sam čin porudžbine nije bila garancija da ćete naručeno i dobiti. Za nekoliko dana broj slučajeva je veoma narastao (najmanje 26.000 dnevno), što je dovelo do inspekcije vicepremijera Sun Čanlana. Lokdaun je produžen i nastala je opšta panika. Šangaj nije bio spreman da se vrati na plansku ekonomiju bez plana. Grad ima skoro 5 puta više stanovnika od Vuhana, uključujući mnoge starije ljude koji žive sami i ne znaju da koriste pametni telefon. Bez javnog prevoza i mobilnosti grad je bio paralisan. Nije teško zamisliti koliko je ovo sve bilo stresno za ponosne Šangajce: odlikaš je pao na prijemnom ispitu. Kapaciteti za upravljanje Šangajem pokazali su se kao jedno od najvećih neprijatnih iznenađenja u 2022 (pored ruske invazije na Ukrajinu).

Umesto da čekaju na državna sledovanja, svi su očajnički pokušavali da naruče hranu. Kineska opsesija lisnatim zelenišom posebno je došla do izražaja. Konačno se isplatilo vreme uloženo u video igrice, pa su se mladići takmičili ko će dobiti prvu turu lisnatog povrća dostupnog onlajn svakog jutra. Podesiš alarm za 6 ujutru, a drugi u ponoć, pa kreneš da klikćeš kao lud. Hrana obično nestane za sekund. Neki muškarci su se žalili: „Jako sam brz u kliktanju, ali ne mogu da dobijem nijedno povrće“. Žene iz Šangaja su u međuvremenu shvatile da problem nije u nedostatku hrane, već u prekidima lanca snabdevanja. Po stambenim blokovima izabrani su predstavnici koji su stupili u kontakt sa individualnim prodavcima ili farmama izvan Šangaja, organizovan je prevoz (vozilima su sada potrebne različite dozvole) i regrutovani su volonteri za distribuciju hrane. Da li ćete zaista dobiti svoje namirnice, stvar je sreće – ponekad se dostava prekine na pola puta, ponekad se porudžbina otkaže. Najbolja strategija je da se učlanite u što više grupa i naručite što više možete. Ne možete biti izbirljivi u pogledu kvaliteta, iako i dalje važi tržišno pravilo: više cene uglavnom znače bolju kontrolu kvaliteta i veće šanse za isporuku. Nastupio je žestoki rat brendova: na crnom tržištu se za jednu konzervu koka kole mogu dobiti 3 glavice kupusa, ili 5 jaja, ili 5 rolni toalet papira, ili 2 AA baterije, dok se za pepsi ne dobija ništa.

Stanovnici naselja bez resursa i kupovne moći se oslanjaju na oskudne i neredovne državne obroke, a njihova situacija je izuzetno teška. Obroci su planirani po domaćinstvima, umesto pojedincima, tako da osoba koja živi sama dobija isto koliko i neka porodica. Duboko saosećam sa prijateljicom koja hranu deli sa troje dece, dvoje roditelja, mužem i dve dadilje. Čak je i sedmoro američkih marinaca u šangajskom konzulatu moralo da se snalazi sa vakumiranim sledovanjem pre nego što su zatražili pomoć na društvenim mrežama. „Nemamo snage ni da podignemo oružje“, navodno je rekao jedan marinac. Netizeni su im se rugali: „Hoćeš piletinu iz [autonomne ujgurske oblasti] Sinđana ili odreske iz Rusije?“ (obe destinacije su pod američkim sankcijama). Grupni čet u kome se neko grubo našalio kako je pojeo stranca sa 7. sprata postao je viralan. Šaljivdžija nije shvatio da je i stranac bio u grupi i da zna kineski. „Nemoj me pojesti“, odgovorio je. Ovo je začas postala mema: majice sa natpisom „Nemoj me pojesti“ brzo su rasprodate.

Na desetine hiljada medicinara je stiglo u Šangaj da pomognu sa masovnim testiranjem. Šangajci su zbog toga osetili pritisak da se lepo doteraju, naročito za dnevni PCR test – njihovi kompleti bili su dostojni zabave za Noć veštica ili nedelju mode. Ovo je ubrzo prekinuto. Iz zvučnika se začulo: „Smesta siđite na PCR test. Znamo kako izgledate. Nema potrebe za šminkom. Možete sići i u pidžami“.

Pozitivni slučajevi bi trebalo da budu prebačeni u neki od karantinskih centara sve dok test ne pokaže negativan rezultat, ali mnogi centri su loše opremljeni i njima se loše upravlja. Toaleti su jezivi, nema tuševa, nema tople vode, krovovi prokišnjavaju, a šačica iscrpljenih lekara i bolničara suočena je sa hiljadama koliko-toliko zdravih, ali buntovno raspoloženih pacijenata. „Hrana je užasna. Zašto niko ne čisti toalete? Zašto nema lekova? Hoćemo kući“. Uslovi u karantinskim centrima šokirali su Šangajce srednje klase, pa su se mnogi dogovorili da karantin organizuju po kućama. Ali čim je zaraza počela da se širi, ljudi su zaboravili na obećanje da neće izdati svoje komšije. Oni u težim prilikama zavide na 3 obroka dnevno u karantinskim centrima. Jedan čovek je pozvao policijsku stanicu da pita da li će ga hraniti u zatvoru ako prekrši lokdaun.

Pojedini stanovnici solitera pevaju i protestuju sa svojih balkona, što privlači dronove koji emituju poruku hipnotičkog ženskog glasa: „Molimo obuzdajte svoj entuzijazam za slobodom. Pevanjem se širi virus, pa vas molimo da ne pevate“. Bundžije koje su organizovale ovu kampanju građanske neposlušnosti dobile su policijsku opomenu. Jednom čoveku su rekli: „Vidi kako si debeo. Što ne iskoristiš priliku da malo smršaš?“ Čovek je uzvratio: „Nije u redu da me ponižavate zbog debljine“. Policija: „Ponižavanje malo sutra. To je objektivan opis vaših fizičkih karakteristika. Pošto ste toliko puni energije, umesto da podstičete pobunu, zašto se ne javite dobrovoljno da pomognete i nešto ponesete?“ Kasnije je čovek viđen kako stanarima nosi flaše sa vodom.

Na kineskom, pozitivni i negativni rezultati testa se prevode kao jang i jin. Jang zvuči slično kao reč ‘ovca’, pa su sad ovce postale najomraženije životinje. Sve skulpture ovaca u javnom prostoru prekrivene su crnim plastičnim kesama. U neobaveznom ćaskanju pitanje „Da li ste jeli?“ pretvorilo se u „Koliko ovaca ima danas u vašoj zgradi?“ Najčudnija stvar u ovoj fazi kontrole kovida jeste neslaganje rezultata koje izdaje osoblje u Centru za kontrolu bolesti i onih na aplikaciji koja registruje rezultate PCR testa. Mnogima su iz Centra za kontrolu bolesti javili da su pozitivni, dok su rezultati na aplikaciji bili negativni. To je izazvalo verbalne, pa čak i fizičke obračune jer policija traži da se ‘ovca’ pridruži ‘karantinskom stadu’, a ‘ovca’ im zableji pozivajući se na aplikaciju. Konačno, vlada je odlučila da koristi drugi alat za masovno testiranje, ali je ta aplikacija prvog dana pukla, a drugog je bilo problema sa skeniranjem.

U ovom trenutku, praćenje vesti na društvenim mrežama predstavlja ozbiljan rizik od depresije. Jedna medicinska sestra je imala napad astme i bila je isključena iz bolnice u kojoj je radila, pre nego što je umrla u drugoj. Njena bolnica je tvrdila da je u toku bila totalna dezinfekcija ustanove i da nema hitnu pomoć. Ljudima u staračkim domovima uskraćena su kola hitne pomoći. Ljudi umiru bez porodice, bez čestite sahrane. Jedna žena se bacila sa prozora nakon napada na internetu, jer nije dala dovoljno veliku napojnicu kuriru koji je isporučio namirnice njenom nepokretnom ocu. Deca zaražena kovidom prisilno se odvajaju od roditelja koji nemaju kovid. „Kako da dobijem kovid da bih mogla da budem sa svojom bebom?“, upitala je jedna žena. Mačke i psi pacijenata sa kovidom mogu biti podvrgnuti „biobezbednom odlaganju“. To ljude sa kućnim ljubimcima plaši više nego virus. Jedan onkolog mi je rekao da obično ima desetak operacija nedeljno; otkako je uveden lokdaun uradio je samo dve. Ambulantne usluge su krajnje ograničene: čak i ako uspete da zakažete pregled, morate imati validan rezultat PCR testa urađenog 48 sati pre termina, a zatim još jedan pre ulaska u bolnicu. Jedna 98-ogodišnja žena umrla je na ulazu u bolnicu dok je čekala rezultat testa. Stopa teških infekcija je misteriozno niska – samo 150 slučajeva do 21. aprila i 25 smrtnih slučajeva. Ljudi kažu da nije važno kako umireš, sve dok nije od kovida. Kolateralna šteta se ne računa.

Jedna vest koja je iznervirala mnoge ticala se stranca sa abnormalnom erekcijom koji je bio prinuđen da čeka 50 sati u karantinskom hotelu pre nego što je poslat u bolnicu. Propustio je optimalan trenutak za operaciju, ali su lekari uspeli da spasu penis. Bolnica se onda hvalila odličnom negom, što je razbesnelo meštane kojima je uskraćeno lečenje zbog kovida. Zavladala je mešavina ksenofilije i ksenofobije. Zahvaljujući podsmešljivim komentarima, Šangaj je dobio još jedan nadimak: Edinburg. Na kineskom, aidingbao znači „grad koji voli penis“.

Vlada je 11. aprila uvela tri nivoa ograničenja: zone lokdauna, kontrole i prevencije. Ukoliko u vašem kvartu nema ‘ovce’ 14 dana, biće svrstan u kategoriju zone prevencije, što će vam omogućiti da prošetate ili kupite potrepštine. Ali pošto svaki dnevni PCR test može otkriti neku novu ‘ovcu’ moglo bi se desiti da se zaglavite u krugu lokdauna-prevencije-lokdauna. Ne znam kako će se Šangajci osećati kada se lokdaun konačno ukine, ali to sigurno neće biti ponos i trijumf. Nema šta da se slavi. Prošlo je još jedno proleće, a čitavu generaciju mladih progutalo je doba kovida. Na drugim mestima po Kini ljudi kreću u panične kupovine. Svi se slažu da treba nabaviti još jedan frižider.

Mimi Jiang, London Review of Books 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net