Jovan Divjak: Odlazak narodnog heroja

Izdvajamo

• Rečima Jovana Divjaka: “Srećan sam čovek! Duboko svestan da su te, nažalost ratne godine u Sarajevu, zapravo zvezdani trenuci moga života. Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života”. Zaplovio je Jovo Divjak Haronovim čunom sa ljudske obale života, otisnuo se na poslednje putovanje, ostavljajući nam u amanet da tu obalu sačuvamo od poplave zla, baš kao što ju je i on čuvao. Neka mu je laka zemlja bosanska koju je toliko voleo.

Povezani članci

• Drago Bojić: Za šaku srebrenjaka mnogi predstavnici vjerskih zajednica klanjaju se ovozemaljskim bogovima
• Naša stranka Centar: Odbijamo učestvovati u sumnjivim dodjelama poslovnih prostora
• KAKO NAM JE OVIH 100 DANA LIJEPO BILO
• Bit će sutra propast svijeta!
• Propaganda koja je od ljudi napravila glupane, a od života – farsu
• POZIVAMO POLITIČKE STRANKE I OBA DOMA PARLAMENTA FBIH NA POLITIČKI DIJALOG I HITNO USVAJANJE ZLOČINA IZ MRŽNJE U KRIVIČNI ZAKON FBIH

foto: screenshot youtube

Divjak je svodio račune krvave agresije i srpske sramote, dajući jedini mogući putokaz koji vodi u budućnost: “Srpski narod je u ovom ratu osramoćen velikosrpskom idejom, planovima i ratnim pokušajima nasilne realizacije ideje o ‘velikoj Srbiji’ i ‘svim Srbima u jednoj zemlji’, kojeg su provodili genocidom nad Bošnjacima i nemilosrdnom otimačinom bosanskohercegovačkog teritorija.

Piše: Tomislav Marković

Otišao je Jovan Divjak, branitelj Sarajeva, general i dobrotvor, oficir i džentlmen, narodni heroj, ratnik koji nije voleo rat, već ljude, pravdu, lepotu, poeziju i umetnost. I pre svega – veliki čovek koji je sačuvao ljudskost u vremenu razobručenog zla.

Kada je umro Josip Broz Tito, Miroslav Krleža ga je na večni počinak ispratio rečima: “Za dugom kolonom svojih mrtvih divizija ode Tito preko – preko Romanije. Ode on na daleke nedogledne poljane narodne pjesme odakle kao da je i stigao”. Nešto slično se danas može reći za Jovu Divjaka. Otišao je kod svojih vojnika koji su pali u borbi protiv nadmoćnijeg, zločinačkog neprijatelja. Kod svih onih s kojima se Divjak borio rame uz rame, kod svih Sarajlija i Sarajki koji su mučki pobijeni u ratu Karadžićeve vojske protiv civila, kod sarajevske dece koju su godinama ubijali Mladićevi „junaci“ sa okolnih brda.

Jovo Divjak bio je najčasniji srpski oficir u ovom ratu, „jedini srpski general na pravoj strani još od 1945“, kako je napisao Boris Dežulović. Čitav život proveo je Jovo Divjak na pravoj strani, pa je na njoj ostao i u ključnom, sudbinskom trenutku na početku devedesetih godina prošlog veka. Pukovnik Divjak u to vreme radio je u Teritorijalnoj odbrani i predavao u Vojnoj školi u Sarajevu. Kada je video da JNA 1991. godine naoružava srpske paravojne formacije predao je oružje Teritorijalnoj odbrani BiH, da ne bi završilo u rukama budućih ubica civila. Zbog tog „zločina“ Vojni sud JNA osudio ga je na devet meseci zatvora. Slobodan Milošević i njegove sluge predvođene Radovanom Karadžićem planirale su da ogromnu vojnu mašineriju usmere protiv nenaoružanog stanovništva. Ratovanje sa protivnikom koji nije baš potpuno goloruk nije ulazilo u njihove planove.

Obično se kaže da je Divjak napustio JNA i kasnije se priključio Armiji BiH, ali to nije sasvim precizno. Nije Divjak napustio JNA, nego je JNA napustila njega i stavila se pod komandu zločinaca i masovnih ubica, izdajući tako sve ono što se zavetovala da će štititi. JNA je postala zločinačka armija koja ruši gradove, ubija žene, decu i starce, puca po nenaoružanim, nemoćnim ljudima i iživljava se nad slabima i nevinima. U takvoj osramoćenoj vojsci pošten čovek više nije imao šta da traži. Jovan Divjak položio je, ujevićevski rečeno, „ispit savjesti“ u trenutku kad je savest bila retka ptica u SMB sredini. Tako je Jovo Divjak postao branitelj Sarajeva, simbol herojske odbrane grada od Karadžićevih i Mladićevih ubica koji su 44 meseca satirali sve što im se našlo u vidokrugu.

Rođen je u Beogradu, školovao se u Zrenjaninu, a potom završio Vojnu akademiju u Beogradu da bi se nastanio u Sarajevu i tu proveo, kako je sam govorio, „zvezdane trenutke svog života“. Tokom opsade ovako je pisao o Sarajevu: “Sazrevala je misao u meni da on postaje moja sudbina, moj grad za sva vremena. Sada, kad trpi najžešća materijalna i duhovna razaranja, kad patnja ljudi doseže granice izdržljivog, on mi je još draži i bliskiji”.

Srpski zločinci i njihovi ideolozi proglasili su ga izdajnikom, na jednu takvu listu stavio ga je i Ratko Mladić tokom rata, zapretivši mu kaznom streljanja. To je zapravo kompliment, šta drugo pošten čovek može biti za počinioce genocida i smrtoljupce nego – izdajnik. Za poremećene umove ogrezle u zlo, oficir koji je branio svoje sugrađane je izdajnik, a heroj je onaj koji je rušio grad i ubijao Sarajlije komandujući „Raspameti!“ Takvima nema pomoći. Takvi su mnogo godina nakon rata lažno optužili Divjaka za zločin u Dobrovoljačkoj i pokušali da ga utamniče. Za njih je naredba „Ne pucaj!“ – zločin, a patriotsko delo Mladićev poklič „Velešiće tuci i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo!”

U autobiografskoj knjizi „Ne pucaj“, Divjak je ovako svodio račune krvave agresije i srpske sramote, dajući jedini mogući putokaz koji vodi u budućnost: “Srpski narod je u ovom ratu osramoćen velikosrpskom idejom, planovima i ratnim pokušajima nasilne realizacije ideje o ‘velikoj Srbiji’ i ‘svim Srbima u jednoj zemlji’, kojeg su provodili genocidom nad Bošnjacima i nemilosrdnom otimačinom bosanskohercegovačkog teritorija. Na prosvećenim Srbima građanske, demokratske provenijencije je težak, ali častan zadatak da skinu ljagu koju su srpskom narodu naneli njegovi vlastiti nacional-šovinisti. Ali, isti takav zadatak stoji i pred bošnjačkim i hrvatskim građanima, da i sami svedu račun sa svojim nacionalistima”. U ovim rečima sadržano je zaveštanje velikog čoveka i zadatak koji nam predstoji.

Bio je omiljen i poštovan među vojnicima i u običnom narodu, ali ga političke strukture baš i nisu trpele, jer tu za časnog čoveka nema mnogo mesta. O tome je samo Divjak pisao: “Za rukovodstvo Stranke demokratske akcije (SDA) bio sam i ostao nepouzdan elemenat, baš onakav kakvog me, na suprotnoj strani, video komandant srpske vojske general Ratko Mladić, odbijajući da pregovara sa vojnom delegacijom ARBiH na sarajevskom aerodromu 1993. godine zato što se ‘u muslimanskoj delegaciji nalazi izdajnik srpskog naroda’”. Divjak je vratio čin generala iz protesta i posvetio se filantropskom radu. Osnovao je Udruženja “Obrazovanje gradi BiH” koje je finansiralo školovanje dece koja su u ratu ostala bez jednog ili oba roditelja i mališane iz najugroženijih društvenih slojeva. Tokom 27 godina, koliko udruženje postoji, skoro 54 hiljade dece dobilo je stipendiju za školovanje.

Mnogo je dobra učinio Jovan Divjak za 84 godine koliko mu je bilo dato da poživi na ovom svetu. Uprkos svim mukama i nevoljama, siromašnom detinjstvu, uništenju zemlje koju je voleo, uprkos svim ratnim strahotama – bio je to ispunjen, smislen, lep i srećan život. Jer i danas, isto kao i juče, samo život posvećen dobru, pravdi, plemenitosti, čovečnosti, ljubavi i lepoti – ima punoću i smisao. “Ja sam slobodan, nezavisan, sretan i zaljubljen. Pojam ‘zaljubljen’ je veoma širok – u ljude, u pravdu, u prirodu, u pozorište, u muziku, u Sarajevo, Bosnu i Hercegovinu”. Tako je govorio mudri Jovo Divjak, čovek koji nam je svojim primerom pokazao kako treba živeti. Kad bi svako od nas učinio stoti deo onoga što je Divjak uspeo da uradi u svom životu, ovaj naš tužni svet izgledao bi potpuno drugačije.

U ovom vremenu cinizma i sveopšte korupcije, u društvima koja su izgubila kompas i prepustila se propadanju, u kojima su se premnogi ljudi prepustili zlu – sve to nam zvuči pomalo patetično, jer smo zaboravili na suštinske vrednosti, na ono što čoveka čini čovekom i život vrednim življenja. Svojom plemenitošću i dobrotom, Divjak nas podseća na ono što je u nama najvrednije, na blago koje smo zatomili duboko u sebi, prekrivši ga strahom, sujetom i zaboravom. Rečima Jovana Divjaka: “Srećan sam čovek! Duboko svestan da su te, nažalost ratne godine u Sarajevu, zapravo zvezdani trenuci moga života. Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života”.

Zaplovio je Jovo Divjak Haronovim čunom sa ljudske obale života, otisnuo se na poslednje putovanje, ostavljajući nam u amanet da tu obalu sačuvamo od poplave zla, baš kao što ju je i on čuvao.

Neka mu je laka zemlja bosanska koju je toliko voleo.