Dragan Stojković: Sarajevo je pokazalo da Bosna i Hercegovina može da izađe iz ćorsokaka religijske i nacionalne podeljenosti

Povezani članci

• Vojislav VUJANOVIĆ: KNJIGA ETIČKIH VERTIKALA
• Vijeće ministara BiH: Novi zakon kojim se vraća bijeli hljeb
• Mali Božji zabavnik
• Damir Pilić: Tuđman i Šušak kao Xavi i Iniesta
• DJEVOJČICA SA ŽIGICAMA
• Ti divni susjedi: Srbija i Hrvatska uz Zmajeve “Sad bar imamo za koga da navijamo u Brazilu – za “Papeta” Sušića i njegovu ekipu”

Bosna i Hercegovina može postati najjači stub stabilnosti u regionu, a moćne susede da  odvrati od snova o podeli teritorije Bosne zbog kojih je i započeo rat, sa preko 100.000 mrtvih, razaranjima i seobama. Neka se Srbija i Hrvatska bave sobom, i svojim problemima, neka u ekonomskoj i privrednoj saradnji vide korist za sve.

Piše: Dragan Stojković

Došao je i taj dan da u Sarajevu na izborima za lokalnu vlast pobede partije i koalicije koje nemaju nacionalni predznak! I ne samo to, nego je u opštini Centar za načelnika opštine pobedio građanin Mandić  kome, da bi dobio glasove većine, svojih sugrađana Muslimana, nije smetalo to što je Srbin. Mandić je za vreme ratne opsade Sarajeva bio vojnik vojske Federacije, a njegov protivkandidat, Musliman, dogurao je do čina generala. Ostali izabrani načelnici opština pozivaju složno Bogića Bogićevića da prihvati (po)časnu funkciju gradonačelnika! Ovih nekoliko podataka predstavljaju ekskluzivost i kuriozitet političkog zaokreta pre svega u svesti građana koji su prepoznali da im u višedecenijskom očekivanju boljeg života nacionalnost političara više nije nikakva garancija. Iza Mandića i Bogićevića stoji većina građana Sarajeva svih nacionalnosti pa time njihova naconalnost nema nikakvog značaja.

Pre četiri godine, posle dugugodišnjih boravaka u posleratnom Sarajevu, bez obzira ko je tada bio na vlasti, zapisao sam na stranicama portal tacno.net svoj doživljaj građana Sarajeva koji ovog puta moram da ponovim, jer sam još tada, “u vazduhu”, osećao da će doći vreme za to:

„Taj normalan svijet Sarajeva je 5. aprila 1992. godine izašao na Marin dvor da zatraži od političara spriječavanje katastrofe. Uslijedio je brutalan, mučki, krvav odgovor. Sutradan je započela opsada. I dok se Sarajevo odbranilo, i oslobodilo, mnoge glave u okruženju ostale su opsjednute, i dan danas, poslije, 24 godine. Te glave definitivno nemaju budućnost. Zbog svega što se dogodilo, od Sarajeva treba svi da uče. Da uvide da je Sarajevo pobijedilo time što u pobjedi ne likuje, ne slavi. Da shvate da Sarajlijama više od te pobijede znači potreba da se živi „kao nekad za vrijeme Tita”, kad se nije pitalo niti gledalo kako se ko zove i odakle je. Od Sarajeva treba da uče i Beograd i Zagreb, i Mostar i Banja Luka, i Kosovska Mitrovica i Priština.“

Našu stranku sam prepoznao 2008. godine kad je na osnivačkom Kongresu SDPS u Beogradu istupio Bojan Bajić iz Naše stranke „koja u Bosni i Hercegovini pokušava da uspostavi sasvim drugačiji odnos prema politici. Pozdravljajući osnivanje SDPS Bajić je, između ostalog, upozorio da se političke partije pretvaraju u privatne partije, da je on pre dvadeset godina kao student gledao iste partijske lidere koji su i danas na sceni Centra „Sava”, Bajić nije samo upozorio Ljajića na Draškovićev zaključak o „Rasimovoj partiji” nego je to bilo i direktno guranje prsta u oko samom Draškoviću, a i mnogim drugima u sali.“ Da podsetim: Drašković je svoj SPO i Ljajićev SDP uporedio sa levicom i desnicom jednog istog, nacionalnog tela! Ljajić je pristao na takvu ulogu i udružio na vlasti sa nacionalnim partijama, sa Aleksandrom Vučićem, zarad fotelje i parčeta vlasti.

Eto, došlo vreme da Rasimova politika u Srbiji bude na sporednom koloseku, a da Naša stranka u Sarajevu dobije poverenje građana da učestvuje u vođenju gradskih poslova.

Pametnim ljudima u Srbiji rezultati izbora u Sarajevu biće potvrda onog što su uvek tvrdili – da je u tom gradu i u najtežim ratnim, a i u svim posleratnim godinama vladavine SDA, ostala sačuvana vrednost multietničke zajednice, Jugoslavenskog kosmopolitizma. Srbskim nacionalistima će to biti šamar i odgovor na laži o „položaju Srba“, Mandića i Bogićevića će, naravno, nazvati izdajnicima, a njihovi  umovi će i dalje ostati zarobljeni u mraku sopstvene psihopatologije.

U danima pobedničke euforije, ipak, pobednicima ovih izbora u Sarajevu treba staviti kamen u cipelu, da ih malo žulja. Taj kamen je je neophodan da ih stalno podseća na obavezu koju su na sebe preuzeli i važnost poverenja koje su od građana dobili. Mnoga istorijska iskustva govore kako su se nosioci emancipatorskih pobeda posle nekog vremena zaboravljali i počeli da uživaju u pogodnostima i izazovima raznih finansijskih mogućnosti koje pruža vlast. Razni, i suptilni oblici koruptivnosti mogu biti najveći neprijatelj nove vlasti, jer su i oni anacionalni. Političke protivnike, takođe, ne treba podceniti. Oni će vrebati svaku priliku da u oku nove vlasti vide svaki trun, zaboravljajući na panjeve u svom oku. Zbog toga, da se ne bi ponovila već viđena priča srbijanskog Petog oktobra, glavni posao je u oblasti pravosuđa. Istraga kriminala i korupcije, procesuiranje, sankcionisanje i gubitak građanskih prava na dovoljno dug rok je izostao u Srbiji te 2000-te, pa se klatno vratilo. I imamo ovo danas.

Nova vlast u Sarajevu imaće priliku da deluje ohrabrujuće i na građane u unutrašnjosti Bosne i Hercegovine koji nisu verovali da se ovo može dogoditi. Kad istina izađe na videlo i ako počne da deluje pravda, virus slobode će moći da se nezaustavljivo širi po celoj državi. Od njega neće moći da ostane imuna ni Dejtonska tvorevina RS, a mlađani Stanivuković  će morati da se opredeli između četničkih zastava i poštovanja svih blagodeti koje može pružiti zajednički napor da se živi u uređenoj i pravnoj državi.  Građani Mostara će isto tako imati priliku da naprave iskorak u odnosu na decenijsku prinudnu upravu.

U novim okolnostima Bosna i Hercegovina može da izađe iz ćorsokaka religijske i nacionalne podeljenosti, da gradi sekularnu državu koja je najbolji garant za slobodu svih. Takva Bosna i Hercegovina može postati najjači stub stabilnosti u regionu, a moćne susede da  odvrati od snova o podeli teritorije Bosne zbog kojih je i započeo rat, sa preko 100.000 mrtvih, razaranjima i seobama. Neka se Srbija i Hrvatska bave sobom, i svojim problemima, neka u ekonomskoj i privrednoj saradnji vide korist za sve.

Sve su to mogućnosti. Ma koliko izgledale idealističke i ma koliko im trebalo mnogo vremena da se ostvare, početak je tu. Svaki početak nadahnjuje verom i nadom u budućnost. To je najveći kapital i najveći profit kojim se u ovom momentu raspolaže.

Zbog toga, pomenuti Kamen za cipelu može biti onaj Kamen mudrosti koji je svih ovih decenija čekao priliku da bude od koristi svima– prelepoj Bosni i Hercegovini i njenim Dobrim ljudima. Odavno im je dosta laži i prevara – istekao im je rok.