Treba li dozvoliti da se psi približe jedan drugom pri slučajnom susretu?

Povezani članci

• Igra prestola i Noćni kralj: Australijska muva dobila ime po liku iz HBO serije
• LED kampanja protiv krzna
• Ugrožene životinje u Hrvatskoj
• Psi nikada ne umiru, oni zauvek žive u našim srcima!
• 130.000 KM za “strogo povjerljivi” monitoring pasa lutalica u Kantonu Sarajevo
• BiH razmatra o eutanaziji uličnih pasa

Kao kad majka suviše pazi svoje dete i time mu oduzima deo samostalnosti i sigurnosti, tako i pojedini vlasnici suviše strahuju za svog ljubimca i čine istu grešku. Ko želi da svog ljubimca poštedi svih neprijatnih doživljaja zbog straha da bi to moglo da naškodi njemu ili nekom drugom psu, čini ga nesigurnim. Konačan efekat svega je agresivnost.

Kako pas stvara u svojoj glavi sliku neprijatelja?

Kad se u šetnji sretnu dva psa i pojure jedan prema drugom, ako se jedan od vlasnika uplaši za svoga psa isprovociraće agresivno ponašanje onog drugog psa. Čovekovo uzbuđenje i hvatanje psa, svaki put kad se pojavi drugi, asociraće ubuduće u glavi ovog psa sliku neprijatelja. Tako vlasnik svojim neosnovanim strahom nesvesno trenira svog psa da se ponaša agresivno čim ugleda drugog psa. Pas postaje agresivan najčešće u prisustvu svog vlasnika, inače čim ga šeta neka druga osoba – on ne pravi probleme. Samo ako psa prepustite samom sebi, može iz susreta sa drugim psom nešto i da nauči. Psi koji često sreću druge pse, ponašaju se sigurnije.

Glavni uzrok napada: strah vlasnika

Normalno je da se ponekad plašimo da bi neki veliki pas mogao da povredi našeg malog psa ili obrnuto. Ali, mi taj strah ne bi smeli da pokažemo i trebalo bi da ostanemo mirni i opušteni, jer psi lako osete promenu našeg raspoloženja. Oni su dobri – odašiljači, ali i dobri – prijemnici -. Komunikacija u čoporu vukova zasniva se na prenosu raspoloženja. Ko nije spreman da rizikuje pri susretu svog malog psa sa drugim psom, ne treba ni da drži psa. Tu se najčešće radi o ljudima koji malo znaju o ponašanju pasa i zbog toga imaju malo poverenja u njegovu sposobnost da može da bude društven. Ali, često se radi i o ljudima koji se ne bave dovoljno svojim psom. Tako stvore nevaspitanog psa čiju neposlušnost pokušavaju da savladaju preglasnim komandama. A psi osećaju nesigurnost svog vlasnika i to ih čini nervoznim i agresivnima. Ali, psi nisu ubice. Ako ih čovek sasvim ne iskvari, napad će proći bez povrede. Najvažnije je da se čovek ne umeša. Treba sačekati i ne približavati se psima, dok se oni upoznavaju i odmeravaju.

Šta učiniti pri jednom -rizičnom- susretu?

– Sačuvati mir i biti na odstojanju

– Imati poverenja u druželjubivost psa

– Dva mužjaka koji se dominantno ponašaju ne pozivati niti im se približavati

– Kad se onjuše i počnu da napadaju jedan drugog, sačekati, po pravilu se razdvajaju posle malo gurkanja

– Nikada ne treba zaboraviti da se naš strah i naše uzbuđenje prenosi na našeg psa i čini ga agresivnijim nego što bi on bio bez našeg mešanja.
Ako se držimo ovih pravila, sprečićemo da se u našem psu, u početku normalnog ponašanja, razvije agresivna reakcija pri susretu sa drugim psom.

paszavas.com