Krivokapić i mnogo razbojnika

Povezani članci

• Na prosvjedu u Zagrebu zatraženo otvaranje kafića i teretana
• Sarajevske noći i magle
• Naše, ribarsko-lovačke pričice
• Zagreb Pride i prijatelji_ce proslavili_e raznolikost i pravo na izražavanje
• Čedomir Petrović: Tajni život Hranislava Dobrića – Čovek
• Rekvijem o ideologijama i čovjeku

Pre petnaest godina došlo je do konačnog raspada SFRJ. Tog 21. maja 2006. godine preko 55% građana Crne Gore reklo je referendumsko DA za nezavisnu Crnu Goru koja je to i postala 3. juna iste godine. Nekada komunista, a u tom trenutku veliki demokrata i premijer Crne Gore, Milo Đukanović, dobio je svoju „prćiju“ kojom će, neometano do avgusta 2020. godine, vladati poput Miloševića svojevremeno u Srbiji. Međutim, nada da će smena režima Đukanovića pomeriti zemlju korak napred u dobrom pravcu, dovedena je u pitanje. Danas Crna Gora izgleda kao nestabilna, duboko podeljena, polarizovana i konfuzna država. Krivac za stanje u kojem se nalazi država je, sudeći po stavovima „aktivista“, premijer Krivokapić.

Napadi na premijera Krivokapića dolaze sa svih strana, kako od pripadnika prosrpskih stranaka i kvazigrađanske elite Crne Gore, tako i od parlamentarno najjače političke opcije u zemlji, DPS. Sa druge strane imamo dosta nejasnu i perverznu politiku međunarodne zajednice u odnosu na situaciju u zemlji kao i pritajeno delovanje vlasti iz Beograda koja sofisticirano, koristeći crkvu i svoju „elitu“, podriva novouspostavljenu vlast u Crnoj Gori.

Najava smene ministra pravde Vladimira Leposavića, koji je svoju „fotelju“ iskoristio da iznese svoje lično mišljenje i relativizuje presudu za genocid u Srebrenici, uzburkala je krv aktivista u redovima „pobednika“ i „gubitnika“. DPS je dočekao priliku da profitira na ovom veoma osetljivom pitanju u regionu iskoristivši je u političke svrhe, dok su se pojedinci u redovima „pobednika“ još jače okomili na premijera Krivokapića dovodeći u pitanje njegovu čast, veru i poštenje kao i njegov odnos prema „majci Srbiji“. I ovoga puta Krivokapić je razapet između „evropske Crne Gore“ Mila Đukanovića i prosrpske Crne Gore „crnogorskih Srba“ i „beogradskih Crnogoraca“.

Pitanje razrešenja ministra pravde mora proći kroz Parlament. Sigurno je da će DPS glasati ZA smenu ministra Leposavića. No, znači li da je eventualna podrška DPS odluci premijera da se reši ministra pravde ujedno podrška vladi premijera Krivokapića? Naravno da ne. Svojevremeno, kada je postala članica NATO i ušla u pregovore sa EU, Crna Gora je na sebe preuzela nekakve obaveze. Ukoliko sebe želi da predstavi kao stabilnu i odgovornu državu, spremnu da sutra u sastavu EU da svoj doprinos političkom i ekonomskom razvoju Unije, to mora da pokaže na delu, na sebi. Čini se da, iako radi u nesvakidašnjim uslovima, opterećena trulim kompromisima, opstrukcijom i stalnim pritiscima, Vlada Crne Gore pokazuje privrženost evropskim i vrednostima civilizovanog društva. Zamerati Krivokapiću sastanak sa Đukanovićem je neprimereno. Ne treba gubiti iz vida da je Đukanović predsednik države, da će to biti naredne tri godine i da je predsednik trenutno najjače političke organizacije u Crnoj Gori, Demokratske partije socijalista. Demokratski je očekivati od premijera da se konsultuje sa predsednikom države u cilju stabilizacije prilika u zemlji. U krajnjem slučaju to i jeste osobina jakih ličnosti i državnika, da uvažavaju političke protivnike i opoziciju. Crnoj Gori ne treba novi autokrata i vlastodržac.

Nakon što je rešen problem oko Zakona o veroispovesti, koji je onomad podigao zemlju na noge, izazvao proteste i uz pomoć crkvenih poglavara kanalisao nezadovoljstvo koje će dovesti do smene DPS-a, nastao je novi problem. Planirane još tokom prvih sto dana rada vlade, Krivokapić je predložio izmene Zakona o regulisanju prebivališta i boravišta koje bi znatno olakšale dobijanje državljanstva u Crnoj Gori. Ove izmene, koje bi omogućile da Crnogoraca bude više nego što ih je sada, zasmetale su prvenstveno Crnogorcima koji su svoje nezadovoljstvo iskazali na ulicama. Strah od većeg broja glasača podjednako je uplašio pripadnike političkih opcija u zemlji iako niko precizno ne zna ko će biti ti novi Crnogorci i za šta će se zalagati. U etru su emocije i osećanja prosrpski orijentisanih Crnogorca, „beogradskih Crnogorca“, Crnogoraca po Milu koji se gnušaju „srpske ruke na svom ramenu“, građanske Crne Gore i Crnogorca koji su pripadnici manjina i koji se osećaju kao državljani Crne Gore bili u njoj ili van nje. Ovi nemiri doveli su i do napada na službeno vozilo Vlade Crne Gore u kojem je bila ćerka premijera Krivokapića. Premijer je reagovao i kao otac i kao državnik. Međutim, iako mu nisu po ukusu, Krivokapić ne bi trebalo da bude previše oštar u svojim izjavama prema protestima u Crnoj Gori jer je upravo i on na vlast došao na krilima jednog od mnogobrojnih protesta koji su drmali Crnu Goru u poslednjih 30 godina. Naravno, ovde se misli na mirne proteste kojima se ne ugrožava bezbednost građana.

Premijera ne štede ni pripadnici „građanske elite“ u svojim elitističkim izjavama. Prema mišljenju direktora Društva za istraživanje politike i političke teorije, „Crna Gora se nalazi u teškoj parlamentarnoj krizi“, a krivac za takvo stanje je prema rečima Pavićevića, „dezorijentisani“ premijer i njegova „nesposobna vlada“. Pavićević je mišljenja da bi premijera trebalo da zameni aktuelni potpredsednik Vlade i predsednik URA, Dritan Abazović. Da bi se realizovala „ideja“ političkog analitičara Pavićevića potrebno je ili obezbediti parlamentarnu većinu ili raspisati nove izbore. Ovde je isključena mogućnost da Krivokapić podnese ostavku jer bi to bila kapitulacija politike promena. Uzimajući u obzir jedinstvo političkih opcija unutar „pobedničke koalicije“, te stavove pojedinih lidera DF u vezi sa aktivnostima Abazovića, veće su šanse da DPS podrži ovu „ideju“ nego „prosrpske opcije“ u Parlamentu Crne Gore. Ovakav scenario vodio bi ka eventualnoj kohabitaciji DPS sa strankama potpredsednika Vlade Dritana Abazovića i predsednika Skupštine Alekse Bečića. Sa druge strane raspisivanje novih izbora, uzimajući u obzir medijsku scenu zemlje i trenutne turbulencije unutar vladajuće koalicije, vratilo bi na tron DPS što „pobednicima“ nikako ne odgovara.

Uticaj vlasti u Srbiji na situaciju u Crnoj Gori je nedovoljno vidljiv, ali prisutan. On se može posmatrati kroz sporadične izlete pojedinih analitičara i crkvenih poglavara u medijima koji svojim zluradim komentarima samo podgrevaju dovoljno uzavrelu atmosferu u odnosima dva ista ili pak različita naroda, zavisno od posmatrača.

Crna Gora je sama protiv svih. Nemoćna da se odupre, konfuzna i zbunjena. Razapeta je između bratstva i partnerstva, vere i crkve, naroda i narodnosti. Koliko god bila nestabilna stolica aktuelnog premijera, njegova eventualna smena neće stabilizovati Crnu Goru dok god DPS, sa jedne strane, i DF sa druge budu vodili „totalni rat“ za vlast. Drugim rečima, politika da „Sjaše Kurta, a uzjaše Murta“ nije rešenje političkog bućkuriša u Crnoj Gori. Rešenje za aktuelnu situaciju se mora naći za stolom i ono mora da obuhvata minimum nacionalnog interesa. To su valjda „pobednici“ dogovorili kada su preuzeli vlast ili možda nisu? Svako ko je protiv toga direktno radi na destabilizaciji države i njenom slabljenju. Jedno je sigurno, teško da će se do rešenja doći bez izbora, a ako do njih dođe pobeda DPS je izvesna baš kao i njen koalicioni kapacitet.