Živeti i umreti u društvu bez pameti

Povezani članci

• Ustoličenje mitropolita na Cetinju čin agresije Beograda
• Novi protesti u Srbiji, građani blokirali puteve na 50 lokacija u zemlji
• Tri generala i solidarnost u zločinu
• Mir je naš izbor
• MEKI RITUALI U MUZEJU GRADA BEOGRADA
• Licemjerni Milanović: U Mostar sam došao u funkciji smirivanja situacije

Vi, nemi igrači svog obrednog plesa.

Vi, sretni u transu, u svetu što postoji

samo u glavama ljudi bez skrupula,

ljudi bez milosti, ljudi bez sećanja.

Vi, što ne znate pljuskove zvuka, boje i mirisa…

Vi, ljudi bez pameti.

Milan Mladenović

Nedavno sam boravio u Podgorici, na festivalu koji je organizovala knjižara “Karver”. U pauzi dinamičnog programa imao sam priliku da se prošetam gradom i vidim fragmente urbane mitologije, osobito u jednom kvartu gde je nepoznati gradski umetnik koji se potpisuje kao K13, ostavio svoje tragove. Među likovima koji se mogu videti na podgoričkim zgradama, nalazi se i lik Milana Mladenovića (1958-1994), frontmena grupe EKV. Radi se o replici jedne od njegovih najpoznatijih fotografija uz koju su dopisani stihovi: “U svakom porazu, ja sam video deo slobode…” Uveče, kada sam sa koleginicama i kolegama iz Crne Gore i Hrvatske, u bašti pod mostom koji natkriljuje “Karver”, razgovarao o podgoričkim grafitima, te o nasleđu jugoslovenske rok kulture, shvatio sam da sećanje na Mladenovića uglavnom ostaje na razini rok-legende, odličnog pevača i gitariste izrazitog urbanog senzibiliteta i hermetične lirike.

Kada sam se vratio u Beograd, zatekao sam gužvu oko otvaranja Platoa Milana Mladenovića, na ćošku Doma omladine. Izjave i komentari koji su usledili, pa i neke polemike koje su vođene na internetu, govorile su upravo sličnu priču o nasleđu Milana Mladenovića u današnjoj kulturi Srbije, ali i regiona.

Druga strana EKV-a

Kada se govori o muzičkom opusu grupe EKV, kako ranije tako i danas, uglavnom se ističu pesme “Ljubav”, “Modro i zeleno”, “Zemlja”, “Oči boje meda”, “Kao da je bilo nekad”. Zatim slede sećanja na jugoslovenske turneje, opasne izlete u zonu narkotika i tragičan završetak svih članova benda, što će u potonjoj invaziji pravoslavlja postati jedan od ključnih argumenata za diskreditaciju onoga što je ova grupa iznela na plećima. Slom države i njenog kulturnog modela usloviće ubrzano pregrupisavanje na sceni. Moglo bi se reći da je EKV bila jedna od retkih grupa koja se između mogućih opcija (egzil, unutrašnji egzil, prilagođavanje novim “trendovima” ili otpor) opredelila za najtežu. U skladu s tom odlukom, transformisala se i po/etika EKV-a. No ono što bi trebalo imati na umu je činjenica da Milan Mladenović i Margita Stefanović, kao nukleus ovog benda, nisu učinili promenu koja bi se kosila sa dotadašnjim opusom.

Ako bi se posmatrala geneza njihove lirike i muzike od albuma “Katarina II” (1984) do “Neko nas posmatra” (1993), ili za samog Mladenovića od Limunovog drveta (1980) i Šarla akrobate (1981) do projekta sa Mitrom Subotićem “Angel’s Breath” (1994), mogle bi se ustanoviti dve magistralne linije, jedna egzistencijalistička i druga intimistička poetika urbanog života. Prva je tematizovala otuđenje pojedinca u gluvoj zajednici, propitujući pojam čovekove slobode i njegovog činjenja, dok je druga iznedrila “himne” jugoslovenske intime kakve su pesme kojih se najčešće setimo pri pomenu EKV-a. Idući od početka, u prvu egzistencijalističku liniju, svakako bi se mogle uvrstiti sledeće pesme: “Geto”, “Vrt”, “Ja znam”, “Platforme”, “Kad krenem ka”, “Olovne godine”, “Zaboravi ovaj grad”, “To je stvaran svet oko mene”, “Prvi i poslednji dan”, “Zid”… Dakle, pesme koje su ostale poznate samo posvećenim fanovima ove grupe, a koji su ih već tumačili na sebi svojstven način. No ono što je bitno obeležilo te pesme bilo je pre svega drhtanje pred konačnošću i sve radikalnijim sužavanjem prostora slobode.

Tako je, paradoksalno, put EKV-a i Milana Mladenovića do sazrevanja svesne odluke o angažmanu vodio ne ka spolja već ka unutra, što se vrlo dobro može uočiti na albumu “Samo par godina za nas” (1989). Radi se o pravoj imploziji, jednoj vrsti sartrovske mučnine EKV-a, a pesme kao što su “Nisam mislio na to”, “Amerika”, “Ona i on i on i ja”, kao i naslovna stvar, detektuju dolazak do same granice i nemogućnosti povratka. Nakon takvog stanja nastupa ili ćutanje ili nešto drugo. Milan Mladenović je tada napravio svoj izbor i samim tim činom prekodirao suštinu čitavog svog dotadašnjeg rada, status svog glasa u društvu, ali i odnose na rok sceni koja je rapidno počela da se urušava.

Rađanje pobune

Iako mu Dušan Kojić Koja iz Discipline kičme, nekadašnji prijatelj i saradnik, nikada neće dati za pravo, čak će ga u svojim pesmama javno degradirati na rang Bijelog dugmeta, Mladenović će sa svojim albumom “Dum-dum” (1991) zauzeti lidersku poziciju na rok sceni, ali i u onom slabašnom delu društva koje je pretendovalo da jednog dana postane građansko. Radi se o možda najangažovanijem rok albumu koji će pred sam rat i raspad Jugoslavije artikulisati jak opozicioni kritički potencijal. Pritom, ovaj album i pored angažmana neće odstupiti od umetničkih vrednosti. Traganje za kritikom i odbranom slobode, dovešće Milana Mladenovića do eksperimentisanja sa dekonstrukcijom političkog subjekta zla, koje će se kasnije pojaviti i razviti u subverzivnim pesničkim tekstovima autora splitskog “Ferala”. Pre svega, mislim na naslovnu stvar s tog albuma. Takođe, vrlo preciznu dijagnozu stanja u kome se društvo tada našlo ponudiće gotovo sve pesme, osobito “Dolce vita”, “Zabranjujem”, “Idemo”. Stihovi ovih pesama danas zvuče još snažnije nego tada jer je receptivni fon izmenjen, pa se pobuna Milana Mladenovića i upozorenje pred najezdom oružanih formacija koje će počiniti zločine i spaliti sela, čitaju kao suspendovana savest jednog društva. Takođe, radi se i o prvom preuzimanju odgovornosti za ono što će uslediti. Milan Mladenović će to kasnije manifestovati i svojim postupcima. Zoran Kostić Cane iz Partibrejkersa, u knjizi “Dečak iz vode”, seća se nepokolebljivosti Mladenovićevog antinacionalističkog stava, kada ovaj odbija da nastupa u Banjaluci nakon rušenja tamošnje džamije. Ostalima je bila primamljiva pomisao da odu po obećanih šest hiljada maraka u Banjaluku. On je u to vreme i pogon antiratnog projekta Rimtutituki (1992-1993) kao i proglasa protiv mobilizacije “Slušaj vamo!”

Na kraju Mladenovićevog puta stoji album “Angel’s Breath” koji je pred smrt snimio sa Mitrom Subotićem u Brazilu. Pesma “Crv” kao i spot za nju, čiju montažu nije stigao da dovrši, ostali su kao poslednja Mladenovićeva poruka nama. Slike isplovljavanja topovnjača, noćnog granatiranja Vukovara i Sarajeva, tenkova u Beogradu i komešanja narodnih masa koje podupiru to razaranje, presečene su kricima Milana Mladenovića. Dve godine posle njegove smrti, pesma “Zajedno” postaće zaštitni znak tromesečnih demonstracija protiv Miloševića.

Moglo bi se reći da je ovaj umetnik bio jedan od najsamosvesnijih izraza civilnog društva koje će agresivni srpski nacionalizam, pored progona i uništenja drugih, tretirati kao ravnopravnu metu. Verujem da se rok kritičari, koji su pravili listu od sto najuticajnijih jugoslovenskih albuma rok i pop muzike ne bi složili sa mnom, ali njima do ovih stvari verovatno nije ni stalo.

Novosti,