Zašto su ukaljali sve čega su se dotakli

Izdvajamo

• Pogledajte na šta liče naše reke i naša izletišta, oni su slika i prilika jednog razorenog društva u kojem vlada zavera ćutanja.

Povezani članci

• Esad Bajtal: METANARACIJA, POETIZACIJA I PSIHIJATRIZACIJA DAYTONA
• Rat naš nasušni
• Nagrada Global Music Award za pjesmu “Love, People” djeci iz Srebrenice
• Nova, ustaško- četnička koalicija
• Festival „Bookstan“ otvoren izložbom „Sarajevo u srcu Pariza“
• Nije tu niko nikome bitan mimo dolara

Foto: Peter Turnley/ peterturnley.com

Najlakše je vladati društvom sa nečistom savešću, znaju to mafijaški kumovi jako dobro

Glavni junak romana Kal (na BHSC preveden i kao Šljam) nobelovca Isaka Baševisa Singera, Maks Barabender, nekadašnji je poljski kriminalac koji se obogatio u dalekoj Argentini i postao ugledan građanin. Dve godine posle tragične smrti sedamnaestogodišnjeg sina, Maks pristiže u rodnu Poljsku u svojevrsnoj potrazi za sobom i izgubljenim libidom: naime, nakon tragedije on je izgubio seksualnu moć i spreman je na sve kako bi je vratio, odnosno kako bi ponovo uživao u slastima života. Spreman je u blato uvaljati sve čega se dotakne, a njegovo sujeverje ga ne sprečava da obeščasti i rabinovu porodicu. Maksovo nervno rastrojstvo kreće se od griže savesti do užitka u unižavanju onoga što je sveto i neoprljano, onoga što je drugačije od njegove kriminalom, lukavošću i razvratom isušene duše.

Barabender lako prepoznaje čiste duše sa kojima je lako – zbog naivnosti i siromaštva – manipulisati, a još lakše identifikuje srodna bića, šljam ogrezao u činjenju zla i manipulaciji ljudima, one sa kojim se lako dogovoriti o saradnji u raznim sumnjivim poslovima u jednom nesrećnom i autoritarnom društvu kakva je početkom prošloga stoleća bila od Rusije porobljena Poljska. A bila je to država iz koje je bežao svak kome se za to ukaže prilika, ne mareći odveć za neizvesnost koja neumitno sledi.

Pripovedajući intimnu ispovest, Singer je oslikao vrednosno unakaženu zajednicu u kojoj su osećajnost i iskrenost – neoprostive mane, pogotovo ako se iskazuju izvan četiri zida. Od iskrenih i osetljivih ljudi svi zaziru, oni su društvena opasnost, a u modi su kriminogeni tipovi koji se u kafanskoj atmosferi hvale svojim dobrim delima.

Ritualno činjenje dobra jedna je od bitnih karakteristika onih koji imaju nečistu savest. Na nečistoj savesti počiva religija, a pogotovo institucija indulgencije. Na nečistoj savesti počiva i tzv. čeriti-industrija. Osim humanosti, loši momci mogu biti, recimo, veoma požrtvovani, iskreni i brižni prijatelji, jer je to efikasna psihološka kompenzacija za zlo koje čine ne-prijateljima. Od njih često možete čuti da im je stalo jedino do toga šta prijatelji misle o njima, a sve drugo im je nebitno.

Paralelno sa humanističkim stremljenjima, oni imaju potrebu da sve oko sebe isprljaju. Za lopove – svi su lopovi, za one koji su korumpirani – svi su korumpirani. Za ratne zločince svi su potencijalni ratni zločinci, samo što nisu imali prilike da se u tome iskažu ili se okolnosti za to nisu stvorile. Oni oštro odbijaju da pristanu na činjenicu da postoje ljudi koji zaista iskreno drže do poštenja i etike. Ako posumnjaju u nekoga iz okruženja da je takav – učiniće sve da to promene. U najboljem slučaju, proglasiće ga licemernim, ludim ili nesposobnim.

Ovdašnja društva sastavljena su od bezbrojnih struktura koje liče na mafijaške piramide moći. Bilo da su u pitanju državne, paradržavne, poslovne ili kriminalne. Kada ulazite u mafiju – znamo to iz bezbrojnih filmova, a bogami mnogi ovde i iz sopstvenog iskustva – morate uraditi nešto gnusno i kažnjivo kako biste zaslužili poštovanje i poverenje. Ne radi se samo o tome što ćete tim zločinom na neki način biti ucenjeni, i samim tim verni, već i o svojevrsnom ritualnom razdevičenju, prljanju radi prljanja, e da bi se oni koji se nalaze na višim stepenicima moći osećali u sveopštoj bedastoći – bolje, sigurnije i samouverenije. Stvorene su skaredne piramide dominacije koje se, kao u tetrisu, savršeno uklapaju jedne sa drugima. U okviru tih struktura, koji stvaraju jedan neprobojan sistem, napreduju oni koji pokažu da su spremni na sve, a pogotovo da su spremni da o tome detaljno i dugo ćute.

Preduslov za ulazak u ozbiljno društvo, ono koje obrće novac i moć, jeste poštovanje svojevrsne omerte: zavere ćutanja o nečemu nečasnom što vam je zajednička karakteristika ili, još bolje, zavera ćutanja o zlodelu koji ste zajedno počinili. Sicilijanska izreka kaže: Onaj ko je gluv, slep i nem živeće sto godina u miru.

Mnogi naši političari, bez obzira na ideološki predznak i nacionalnu pripadnost – čast retkim izuzecima – dele istinski prezir prema građanima. Za njih, građani su beslovesna masa koja se oblikuje prema potrebama i sa kojom se – igrajući se ciničnog Boga – može učiniti štogod vam je volja. Kada se opuste i popiju koju, naši se političari često otvoreno podsmevaju građanima i njihovoj dečijoj naivnosti. Zamislite samo kakav odnos su prema običnim ljudima imali Milošević i Tuđman kada su na raznim mestima pravili razne paklene planove, tretirajući ljudske sudbine kao kompjutersku igricu.

Oni koji su imali tu nesreću da odsluže vojsku, znaju kako se u surovom okruženju napreduje: jednostavno, tako što ćete biti najsuroviji! Postaćete razvodnik/desetar ukoliko ste spremni da budete ponizni prema onima iznad vas i bezdušni prema onima koji su ispod. Slično je i u zatvorima. Naše zemlje postale su velike kasarne kojima dominiraju frustrirani kaplari ili zatvorske ustanove otvorenog tipa u kojima oni koji su najveći kriminalci vode glavnu reč.

Strukture ovdašnjih političkih stranaka su takođe – opet čast retkim izuzecima – dobar primer mafijaško-vojnog ustrojstva. Svako onaj ko se okušao u političkom zanatu zna kako se u njima napreduje: svakako ne zbog predanosti i znanja. Preduslov za uspon na stranačkim lestvicama je – jednostavno rečeno – kapacitiranost da sa osmehom na licu pojedete značajnu količinu govana. Što više, to bolje. Bićete proglašeni kooperativnom osobom pred kojom je svetla budućnost ako ste spremni da isprljate ruke, svoje i tuđe. Tapšaće vas po ramenu. Bićete odrasli. Ovdašnji politički analitičari definisaće politiku kao umešnost da se sa lošim ljudskim materijalom postignu određeni rezultati. A vidimo kakvi su ti rezultati, živimo ih. I znamo šta sve ovdašnja politička elita čini da ljudima zgadi politiku, kako bi je se oni najbolji klonili.

Muški šovinizam nije samo posledica društvene i fizičke snage muškarca već i zajedničke muške tajne o surovostima života i brojnim mimikrijama koje ga prate. Muškarci će u nesrećnim, tradicionalističkim društvima ženama sprečavati ulazak u visoko društvo između ostalog i stoga jer smatraju da su one nesposobne da se nose sa zlom koje oni tako hrabro, predano i samopožrtvovano nose na svojim plećima. U nesrećnim društvima žena će u muško društvo biti primljena jedino ako se dokaže, ako bude još prilježnija u obavljanju nečasnih poslova i, u smislu omerte, još samozatajnija od muškaraca.

Ne radi se ovde, međutim, samo o prljanju ljudi već i o kaljanju okruženja. Ratovi se vode da bi se učila geografija – govorio je sarkastično pesnik Duško Trifunović. Bez ratova, naime, ne bismo saznali za sva ta silna mesta po Hrvatskoj, BiH i Kosovu gde su izvršeni zločini ili su se vodile krvave bitke. Ali, ratovi se vode i da bi pogani deo ljudske duše napravio svet po svom obličju. Bezbrojnim definicijama rata mogla bi se dodati i ova: ratovi se vode da bi isprljali sve ono što je čisto. Nacionalisti i zločinci su po pravilu prvo uništili ili ućutali/uprljali sve ono dobro u sopstvenom narodu, kako bi drugima mogli činiti zlo. Oni su razdevičili sve čega su se dotakli. Minska polja, i prava i ona simbolična, nalaze se svuda oko nas. Kako recimo normalan čovek može bez snažnog treptanja želuca uživati u prirodi ako je nedaleko od mesta na kojem su se nalazile masovne grobnice? Kako može mirno pecati na jezeru u kojem su donedavno plutala tela inoveraca?

Poganoj ljudskoj duši koja vlada nad nama ne odgovara bilo kakva čistoća, pa uništava – veoma sistematično i savesno – i sopstveno prirodno okruženje, i naselja u kojima živi. Genocidolozi će reći da je logični deo genocida – urbicid i ekocid. Pogledajte na šta liče naši gradovi. Pogledajte na šta liče naše reke i naša izletišta, oni su slika i prilika jednog razorenog društva u kojem vlada zavera ćutanja.

Sve ovo što smo nabrojali – podmuklo i dugoročno uništava ljudske živote i, ukoliko se nismo pretvorili u čudovišta, postali smo nesrećni i frustrirani. Često razmišljam o sjajnim ljudima oko nas koji su se odali alkoholu ili žive u svojim temeljno izgrađenim zidinama kojima su se okružili da ne bi morali da učestvuju u raznim zajedničkim zločinačkim pothvatima. Nisu dovoljno jaki za to. I o onima, još boljim, koji su od nas, od nepravde, od omerte pobegli daleko odavde, nikada da se ne vrate.

Sistem uništava i one koji se u njemu dobro snalaze. Ako nisu sociopate, svu tu okoštalu nemost, gluvoću i slepilo neće nositi sa osmehom na licu već kao težak teret pod kojim posle izvesnog vremena počinju da posrću. Potom počinju i da gamižu. Kada se vratite iz srećnijeg dela sveta, tek tada ćete primetiti nešto na šta smo se već toliko privikli: kako ljudi ovde svoj život nose kao ozbiljan teret. I zaista izgledaju kao neko koga more mračne tajne koje nikome ne smeju da saopšte. Okrenite se oko sebe: nema osmeha – samo grč na licu.

Zaboravili smo na to da je celokupna civilizacija nastala kao težnja da se što više ljudi oseća što bolje. Da ne postoje mračne tajne, a pogotovo da se one ne skrivaju duboko u nama, kao tempirane bombe u podrumima naše savesti.

A najlakše je vladati društvom sa nečistom savešću, znaju to mafijaški kumovi jako dobro.