Zašto Srbija nema antifašistički praznik

Autor/ica 7.7.2011. u 05:40

Povezani članci

Na dan kada izlazi ovaj broj “Vremena” navršava se sedamdeset godina od, za jedne, početka antifašističkog ustanka naroda Srbije u Drugom svetskom ratu. Za druge to će biti sedamdeseta godišnjica “bratoubilačkog napada u kom je zapucao Srbin na Srbina”.

Kako god, 7. jula 1941. godine, posle narodnog zbora na tradicionalnom vašaru u Beloj Crkvi kod Valjeva, došlo je do okršaja između žandarmerije i pripadnika novoformirane Rađevačke partizanske čete predvođene Žikicom Jovanovićem Špancem, komunističkim aktivistom i dobrovoljcem iz Španskog građanskog rata. Do 2000. godine, taj dan bio je državni praznik, Dan ustanka. Od 2000. Srbija ne obeležava nijedan dan kao svoj praznik koji bi imao bilo kakve veze sa njenom antifašističkom tradicijom, ako izuzmemo Dan pobede, 9. maj, jedini državni praznik koji se obeležava radno.

Prema mišljenju sociologa Jove Bakića, Srbija po ovome nije naročit izuzetak u odnosu na ostatak Evrope, jer je reč o jednom sveevropskom trendu pomeranja ideološkog spektra udesno posle pada Berlinskog zida 1989. “Socijalizam i fašizam se sve češće izjednačavaju u okviru teorija o totalitarizmu, iako su komunisti veoma često bili nosioci, katkad i jedini, antifašizma u pojedinim zemljama. U samoj Srbiji, Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića, kao naslednik Saveza komunista, navukla je tokom devedesetih dodatno neprijateljstvo prema komunistima, a onda se taj ideološki trend proširio i na antifašističku borbu komunista, pa i na datume koje su oni slavili”, kaže Bakić u razgovoru za “Vreme”.

Svetska praksa

Tokom postojanja Sovjetskog Saveza, 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, slavljen je širom SSSR i zemalja istočnog bloka. Iako je u većini ovih zemalja praznik ustanovljen između 1946. i 1950, kao neradni dan uveden je samo u Ukrajini (1963) i Rusiji (1965). Nakon pada komunizma u Centralnoj i Istočnoj Evropi, većina bivših sovjetskih zemalja nastavila je da obeležava Dan pobede iako u nekima od njih nije bio i zvanični praznik. Tokom devedesetih, u Rusiji nije bilo masovnih proslava, jer se masovke u sovjetskom stilu nisu uklapale u način na koji su nove vlasti želele da komuniciraju sa građanima. Dolaskom na vlast Vladimira Putina, impresivne proslave u cilju promovisanja prestižne uloge zemlje u borbi protiv fašizma, kao i podizanja duha nacije, vratile su se u velikom stilu. Proslava 60. godišnjice pobede nad fašizmom u Rusiji, održana 2005, bila je jedna od najvećih i naimpresivnijih od pada Sovjetskog Saveza, a pet godina kasnije, 2010, održana je još impresivnija. Uz 10.000 ruskih vojnika na tradicionalnoj paradi na Crvenom trgu, Moskvom su marširale garde još trinaest nacija, uključujući Sjedinjene Američke Države, Veliku Britaniju i Poljsku, kao i druge saveznice iz Drugog svetskog rata, a pratio ih je vojni orkestar od 1000 članova. Tog dana prvi put je javno demonstriran prenosni raketni sistem Topol M, a Moskvu su nadletale letelice vojnog vazduhoplovstva izvodeći akrobacije.

Deveti maj kao Dan pobede od 2000. godine obeležava i Izrael, dok se u većini zapadnoevropskih zemalja (i Češkoj i Slovačkoj) pobeda nad fašizmom obeležava 8. maja (9. maj je Dan Evrope). Dan pobede se u Norveškoj, Danskoj i Holandiji obeležava 5. maja. U zapadnom delu Evrope, mnogo veća pažnja pridaje se Danu sećanja (Dan veterana ili Dan makova) na vojnike poginule u Prvom svetskom ratu. U Velikoj Britaniji ovaj dan se obeležava 11. novembra, dvominutnom tišinom za žrtve, a glavna proslava se održava drugog vikenda u novembru. Glavno obeležje ove proslave je crveni mak, koji svi učesnici, TV voditelji i gosti u emisijama nose na reveru, a venci i buketi makova polažu se na grobove stradalih. Ceremonija komemoracije izgleda tako što članovi kraljevske porodice u zgradi Forin ofisa čekaju da Big Ben otkuca 11 sati, kada se čuju počasni plotuni, slede dva minuta ćutanja, a onda intonacija Betovenovog posmrtnog marša, uz koji kraljica, predstavnici zemalja Komonvelta i drugi državni i vojni predstavnici, po strogo utvrđenom redosledu, polažu vence.

Kada se ima u vidu to, uz izjednačavanje četničkog i partizanskog pokreta, poslednji čuvar antifašističke tradicije izgleda da je još jedino Subnor. Predsednik Subnora Miodrag Zečević najavio je u nedelju, 3. jula, da će ta organizacija uskoro pokrenuti inicijativu da Dan ustanka u Drugom svetskom ratu ponovo bude državni praznik. Zečević je rekao da je doprinos borbi protiv fašizma, pored učinka sportista, “jedini kredit koji savremena država Srbija ima u međunarodnim odnosima”, te da je partizanski ustanak 1941. godine jedan od nekoliko događaja u istoriji koji su opredelili budućnost Srbije i izgradili njen ugled u svetu, zbog čega je važno sačuvati sećanje na njega. Zečević je dodao da država treba da prizna “ono što je priznao antifašistički svet posle završetka rata, a to je doprinos Jugoslavije u pobedi protiv fašizma”. Prema njegovim rečima, Srbija je u prošlosti imala nekoliko događaja koji su opredelili njenu istoriju, a tu, pored ustanaka koje su podigli Karađorđe i Miloš Obrenović, spada i partizanski ustanak 1941. godine: “Oni su opredelili pravac, sadržaj, poziciju, ulogu i ugled Srbije u međunarodnim odnosima. Država, zbog sebe, ne može da isključi jedan od tih ključnih događaja, a to je partizanski ustanak 1941. godine”, rekao je Zečević, i dodao da je zajednička nit tih događaja “borba protiv okupatora i domaćih kvislinga, kao i borba za bolji život ljudi”.

Zečević je ukazao na nelogičan odnos države prema tekovinama NOB-a, jer s jedne strane ne priznaje Dan ustanka, a sa druge strane pomaže obeležavanje nekih od ključnih događaja iz Drugog svetskog rata, poput proboja Sremskog fronta ili bitke na Kadinjači. Kada ovoj njegovoj izjavi dodamo i to da su 7. jula 2009. godine na bistu Žikice Jovanovića Španca u Beloj Crkvi, pored Subnora, SPS-a i drugih boračkih organizacija, vence položile i delegacije tadašnjeg Ministarstva za rad i socijalnu politiku i Odbora Skupštine Srbije za boračka pitanja, odnos države prema ovom prazniku zaista je konfuzan. Za Subnor je neprihvatljiva i rehabilitacija “četničkog pokreta i ukupne kolaboracije”, jer, kako kaže Zečević, to za posledicu može da ima da na Srbiju u inostranstvu gledaju kao na prostor gde se rehabilituje fašistička ideologija. “Imajući u vidu da je uporište ovom sistemu četnički pokret, a ne mi, oni osporavaju naš rat. Oni su najpre 2004. godine doneli zakon kojim su izjednačili prava boraca NOB i četnika, a potom 2006. godine i zakon o rehabilitaciji, kojim rehabilituju celu izdaju”, naveo je Zečević, dodajući da je ustanak 7. jula bio antifašistički, a ne revolucionarni. U ratu su, kako je istakao, na jednoj strani bili partizani, a na drugoj “okupatori, nedićevci, četnici, ljotićevci”.

Iako se slaže da je problem u tome što se postojećom težnjom ka odricanju od komunističke, u paketu sa njom “amputira” antifašistička prošlost, Jovo Bakić ističe da se u Srbiji ne radi o direktnoj rehabilitaciji fašističke ideologije. “U Srbiji je reč o jednoj težnji da se antifašizam učini nacionalnijim, srpskim, isticanjem antifašističkog doprinosa četničkog pokreta. Ovaj pokret nije bio fašistički, već izrazito nacionalistički, napravio je genocidne pokolje muslimanskog življa u Foči i u Sandžaku, pa iako je na početku i na kraju rata učestvovao u antifašističkoj borbi, njegovi pripadnici su neretko sarađivali sa okupatorom i zato se ne može nazvati antifašističkim. Uz to se neretko, putem anti-antifašizma, javljaju pokušaji rehabilitacije čak i otvorenih fašista, kakvi su bili ljotićevci ili, češće, fašističke marionete, srpski kvislinzi, tj. nedićevci.” Bakić kaže da je baltičkim zemljama (Litvanija, Letonija, Estonija) desničarska revizija istorije mnogo dalekosežnija. Tamo nije reč samo o anti-antifašizmu, već i o otvorenoj promociji fašističke prošlosti pod krinkom antikomunizma i borbe protiv Sovjetskog Saveza i ruskog nacionalizma.

Na nekadašnjim i sadašnjim praznicima stare i novih država prelama se isti problem kao i u slučaju udžbenika istorije, ali i dnevno-političkih događaja i, uopšte, svega što ima veze sa prošlošću prema kojoj se proizvoljno određujemo, uzimajući od nje šta nam u kom trenutku odgovara. A pošto istorijske činjenice nisu i ne mogu da budu stvar mode i pitanja šta se nosi ove sezone, ovakvo “presvlačenje identiteta” ima nesumnjive posledice po društvo. “Revizija istorije može dovesti do krize identiteta društva, a u toj krizi mladi, nezaposleni i frustrirani ljudi mogu lako pasti pod uticaj radikalne desnice. Nažalost, taj trend je vidljiv i u okolnim zemljama”, kaže Jovo Bakić. Ispada, na kraju, da su, kada je odnos prema prošlosti na dnevnom redu, najčestitije organizacije poput Subnora i levo orijentisane društvene grupe koje se u Srbiji nalaze na samoj političkoj margini, što zbog bujanja desnice, što zbog sopstvene ostrašćene i neubedljive retorike.

Antifašistički praznici u regionu

Slično kao Srbija, ni Makedonija ni Bosna i Hercegovina ne obeležavaju nijedan praznik bilo nasleđen iz bivše države ili antifašistički po konotaciji. Crna Gora slavi 13. jul kao Dan državnosti, obeležavajući istovremeno priznavanje nezavisnosti na Berlinskom kongresu 13. jula 1878. i antifašistički ustanak 1941. Od svih država nastalih raspadom SFRJ, jedino Hrvatska ima kao državni praznik ustanovljen Dan antifašističke borbe, 22. jun. Hrvatska ovaj praznik slavi od sticanja nezavisnosti naovamo, obeležavajući dan kad je u šumi Brezovica kod Siska osnovan Prvi sisački partizanski odred. U SFRJ, Dan antifašističke borbe u Hrvatskoj bio je 27. jul – Dan ustanka naroda Hrvatske – u spomen na napad koji je na ustašku policijsku stanicu u Srbu izvela grupa lokalnog stanovništva. Iako se ovaj dan više ne obeležava, prošle godine su Srpsko narodno vijeće i Savez antifašističkih boraca i antifašista Hrvatske uz finansijsku pomoć Vlade Hrvatske pokrenuli projekat obnove spomenika ustanka naroda Hrvatske u Srbu, koji je uz prisustvo predsednika Ive Josipovića otkriven 27. jula 2010. godine.

Sociolog Jovo Bakić smatra da je odsustvo antifašističkih praznika u državama bivše SFRJ direktna posledica “raščišćavanja” sa komunističkom i socijalističkom prošlošću: “Po pravilu se naglašava odsustvo političkih i privrednih sloboda, što je svakako činjenica, a zaboravljaju se neka dostignuća socijalizma, kao što su uvećana društvena pokretljivost i jednakost, urbanizacija i industrijalizacija, omasovljena pismenost, emancipacija žena. Razume se, ova socijalistička prošlost bila je usko povezana sa Jugoslavijom koja je u kulturi omogućavala u izvesnoj meri prevazilaženje provincijalizma, danas tako raširenog i pogubnog za društva država naslednica bivše Jugoslavije.”

Ne može ni 28. septembar

Za predsednika Subnora Miodraga Zečevića neprihvatljive su inicijative da se za praznik antifašističke borbe, umesto 7. jula i 13. maja, kada je ustanak podigao Draža Mihailović, uzme datum koji premošćuje jaz između dve ideologije, poput datuma kada je zajedničkim snagama oslobođen Gornji Milanovac 28. septembra 1941. godine. “Ja sam tražio i svi mi tražimo dokumenat gde je Mihailović pozvao narod na ustanak i oružanu borbu. Kad bismo ga našli, mi bismo ga uramili i stajao bi u mojoj kancelariji. Ceo problem je bio u tome što oni nisu hteli ustanak i što su mislili da je ustanak preuranjen”, rekao je Zečević, naglasivši da su četnici prekinuli saradnju sa partizanskim pokretom, a onda se i okrenuli protiv njih. “Da nije bilo njih, mi bismo se tukli samo sa Nemcima. Da smo se borili samo protiv okupatora mi bismo sve vreme rata imali 90 odsto teritorije. Oni (četnici) su za nas bili najgori”, dodao je Zečević.

Vreme