Zašto nema pobune?

Povezani članci

• Pančić: Srbiju „strateško partnerstvo“ sa Rusijom košta skupo, i koštaće je još skuplje
• Testament Kjašifa Smajlovića
• Zašto sam ateista
• Analiza Instituta IFIMES: Dekriminalizacija Srbije
• Nikada u gorim odnosima Tadić i Jeremić
• Diplomski rad korupcije u SDP-u i HDZ-u

Promena će u svakom slučaju doći. Ne možemo da izdržimo da sve veći udeo nacionalnog prihoda i bogatstva odlazi najbogatijima dok prosečni prihod domaćinstva i dalje pada, da petina naše dece živi u siromaštvu i da krupni kapital preuzima našu demokratiju

Piše: Robert Reich

Ljudi me redovno pitaju kako to da u Americi nemamo revoluciju, ili barem veliki talas reformi poput onih iz doba progresivizma, Nju dila ili Velikog društva.

Srednji dohoci padaju, broj siromašnih uporno raste, gotovo svi ekonomski dobici idu samom vrhu, a krupni kapital korumpira našu demokratiju. Zašto onda nema većih potresa?

Odgovor je kompleksan, ali tri razloga se ističu.

Prvo, radnička klasa je paralisana strahom da će izgubiti radna mesta i plate koje već ima. Ranijih decenija radnička klasa je podsticala reforme. Radnički pokret je bio na čelu borbe za minimalni dohodak, 40-časovnu radnu nedelju, osiguranje za nezaposlenost i socijalnu sigurnost.

Više nije tako. Radni ljudi se na ovo ne usuđuju. Procenat radno sposobnih Amerikanaca koji imaju posao sada je niži nego u bilo kom trenutku u poslednje tri decenije i 76 odsto njih spaja kraj s krajem. Niko nema siguran posao. Poslednje što žele jeste da dižu galamu i rizikuju da izgube i ono malo što imaju.

Osim toga, njihovi glavni oblici organizovanja i samozaštite – radnički sindikati – desetkovani su. Pre četrdeset godina, više od trećine radnika u privatnom sektoru bili su članovi sindikata. Sada ih ima manje od 7 procenata.

Drugo, studenti se ne usuđuju da talasaju. U prethodnim decenijama studenti su bili glavni pokretači društvenih promena. Igrali su aktivnu ulogu u pokretu za građanska prava, pokretu za slobodu izražavanja i protestima protiv rata u Vijetnamu.

Ali današnji studenti ne žele da dižu galamu. Opterećeni su dugovima. Od 1999. studentska zaduženost porasla je preko 500 procenata, dok je prosečna početna plata svršenog studenta pala 10 procenata, usklađeno sa inflacijom. Studentski dug se ne može biti otpisati u slučaju bankrota. Neplaćanje podrazumeva kazne i uništava kreditnu sposobnost.

Da stvar bude gora, tržište rada za svršene studente i dalje je jadno. Što je razlog zašto rekordan broj njih još uvek živi sa roditeljima. Reformatori i revolucionari ne raduju se životu sa mamom i tatom niti brinu o kreditnoj sposobnosti i preporukama za posao.

Treće i poslednje, američka javnost je postala toliko cinična u odnosu na državu da mnogi smatraju da je reforma nemoguća. Na pitanje da li veruju da će država najčešće pravilno postupiti, manje od 20 odsto Amerikanaca odgovara potvrdno. Pre pedeset godina, kada se to pitanje prvi postavilo u anketama, potvrdno je odgovaralo preko 75 odsto ispitanika.

Ljude je teško zagrejati da menjaju društvo, pa čak i da pokušaju da promene nekoliko zakona, ako ne veruju da država uopšte može da funkcioniše. Morate da zamislite neku ogromnu zaveru da biste poverovali da je sve ovo maslo onih sila u Americi koje su najotpornije na pozitivne društvene promene.

Moguće je, naravno, da su desničarski republikanci, korporativni direktori i moguli sa Volstrita planski pogasili radna mesta i snizili plate da zauzdaju radnike, zatrpali studente tolikim dugovima da nikada ne izađu na ulice, i kod većine Amerikanaca podstakli takav cinizam prema državi da ni ne pokušaju da nešto promene. Ali veća je verovatnoća da su samo dopustili da se sve ovo dogodi, kao džinovsko mokro ćebe prebačeno preko gneva i revolta koji većina Amerikanaca oseća ali ne izražava.

Promena će u svakom slučaju doći. Ne možemo da izdržimo da sve veći udeo nacionalnog prihoda i bogatstva odlazi najbogatijima dok prosečni prihod domaćinstva i dalje pada, da petina naše dece živi u siromaštvu i da krupni kapital preuzima našu demokratiju.

U nekom trenutku, radnim ljudima, studentima i građanima će ovo presesti. Oni će povratiti kontrolu nad našom ekonomijom i našom demokratijom. Ovo je ključna pouka američke istorije.

Reforma je manje rizična od revolucije, ali što duže čekamo izgledi za ovo drugo su veći.

Social Europe Journal

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net