Zastave

Povezani članci

• Strah kao politički alat: Zapadni Balkan i radikalna desničarska agenda “Džihadizma”
• Olga Lalić-Krowicka Sjećam se… (zadnji dio)
• RAK RANA HRVATSKE
• Laž ne pomaže: Veliko ništa ostaje Veliko ništa
• Latinka Perović: Srbi i Srbija će nestati
• Mujkić o popisu: Popis je etnopolitički spektakl, građani su nevažni

Komunalno preduzeće Vodovod iz Osijeka saopštilo je da će svi potrošači koji na vreme izmire račune na poklon dobiti zastavu Hrvatske.

Da misle ozbiljno, čelnici Vodovoda su pokazali tako što su raspisali tender za nabaku 30.000 zastava, za što su obezbedili oko 100.000 evra, a konačan iznos će zavisiti od ponuda.
Akciju javnog preduzeća prvi je pozdravio gradonačelnik Osijeka Krešimir Bubalo.
– Mislim da bi hrvatske zastave mogle da motivišu ljude da urednije plaćaju račune. Osim toga, kad su naši generali Gotovina i Markač pušteni iz haškog pritvora, primetili smo da veliki broj Osječana nije izvesio zastave zato što ih nemaju – rekao je gradonačelnik, prenosi “Novi list”.
Osječani nisu oduševljeni tom dosetkom Vodovoda, jer će zastave biti plaćene iz budžeta tog preduzeća, u koji se sliva novac koji oni plaćaju preko računa za vodu. (FoNet, 30.01.2013.)

E, svašta… U Srbiji kada bi ovako nešto komunalno preduzeće pokušalo da uradi – naravno sa srpskom, a ne hrvatskom zastavom – građanke/građani bi ih poslali u tri lepe… Elektrodistribucija Srbije poklanja redovnim platišama sijalice i popust na račun od pet posto i to je jedina akcija “dobre volje” koju neko javno preduzeće sprovodi u Srbiji, barem koliko ja znam.

Još davne 1991. vraćali se ja i ćale iz Novog Sada, gde sam upravo bio upisao fakultet, za Bosnu… Kada smo prelazili granicu Srbije i Hrvatske prvo su nas šokirali tenkovi na srpskoj strani, a kada smo prešli u Hrvatsku – ne sećam se kroz koje smo mesto prolazili – iznenadile su nas hrvatske zastave. Bukvalno na svakoj kući bila je zastava sa šahovnicom. Kako sam bio jugoslovenski orijentisan bilo mi je nelagodno od tolikih zastava, a naše jugo-trobojke nigde… Moj ćale, koji je bio jugo-srpski orijentisan, ljutito je prokomentarisao : “Pa da, od naših para su ove zastave kupili, mater  im njihovu”… Hteo sam da pitam od kojih to “naših” para, ali ćale je bio toliko ljut da nisam hteo da izazivam đavola. Malo posle je počeo rat… Ove epizode sam se setio baš kada sam pročitao članak o akciji komunalnog preduzeća Vodovod iz Osijeka,a  nisam o tome mislio godinama, gotovo i da sam zaboravio.

Pre nekoliko godina krenem ja autom za Bosnu i, ni sam ne znam zašto, odlučim se da hrvatsko-bosanku granicu pređem iz Hrvatske Dubice u Bosansku Dubicu, to jeste u Kozarsku Dubicu kako su je nazvali ovi iz Republike Srpske  jer  im prefix ” bosanska” ide na živce (da ne kažem nešto mnogo nepristojnije, a odnosi se na muško polno spolovilo). Tamo negde još osamdesetih godina prošlog veka moj drugar Namir i ja smo voleli da posećujemo kafiće u Hrvatskoj Dubici i ne samo mi… Gomile ljudi su uveče “korzirali” preko mosta na Uni i išli da se druže po kafićima u ”Kaure” kako su u Bosanskoj Dubici zvali Dubicu sa “one strane”. I plaža na Uni sa hrvatske strane je bila lepša, pa smo se tamo i kupali… Za mene razlike između ove dve strane Une nije bilo, one su u meni živele kao jedno biće sa Unom između kao “prirodnom” granicom. No, očigledno nisu svi mislili tako i kada je počeo rat u Hrvatsku Dubicu se išlo isključivo zbog pljačke.

No, da ja nastavim svoju “noviju” priču… Elem, dođem ja u Hrvatsku Dubicu i gledam i ama baš ništa ne prepoznajem, jedva sam “ubo” put preko mosta za Bosnu. Kada sam konačno krenuo ka mostu video sam da se ulica koja vodi na granicu zove ulica “Oluje”. Neki mi je hladan grč krenuo iz stomaka i u trenutku sam se preznojio. Bio sam jedini putnik koji ide ka prelazu i iz nekog razloga sam očekivao da će me na granici dočekati neki “ustaša” sa bombom u ruci i nožem u zubima. Na prelazu, u onoj graničnoj kućici, sedeo je neki mladić u uniformi i ljubazno me pozdravio. Pokazao sam pasoš i krenuo preko mosta… Srce mi se steglo jer taj most sam prvi put prelazio posle toliko godina. Most na Uni je sada tzv. neutralna zona. Dođem na bosansku stranu, a tamo me “ljubazni” carinik nije udostojio ni pozdrava. Rekao sam da nemam ništa za carinu, a on me je gledao nekim tupim, praznim pogledom kao da me i ne vidi, a onda je samo procedio:” ‘aj prolazi”…

Ne znam zašto sam ovo sve napričao… Mislio sam da pišem o nekim sasvim drugim stvarima, a sada mi samo Una pred očima… I ona ada na sredini reke… Tamo smo nekada kampovali Namir i ja,”išli u ribu”… Sada on živi u Austriji… Videli smo se letos i popili kafu…

Setio sam se i mog brata Murisa… Ubili ga u Prijedoru… Sećam se njegovog dnevnika koji sam kradom čitao kada on ne bi bio kod kuće. U dnevniku piše: 1981.; Elvira sinoć nije izašla na most… Ispod su stihovi Džonija Štulića , pesma Kao ti i ja, a potom Gorki okus.

Gorki okus nije riječ za godine srama
Gorki okus nije bol  morat ćeš sama…

…

A Una
Kao Bosna
Sjaj od oka
Zelena
Prkosna