Vojska nastavlja ratovati protiv sekularizma u Srbiji

Ukoliko uredba o svešteničkoj službi u vojsci bude doneta u narednih mesec dana – a nema razloga da tako ne bude, pošto su se svi učesnici rasprave saglasili o tome – prvi članovi ove versko-vojne službe krenuće u novi posao, već, krajem juna.

Verski visokodostojnici podržali su nastojanja Ministarstva odbrane da u sistem odbrane uključi vojne sveštenike iz reda tradicionalnih crkava i verskih zajednica, što bi, kako je objašnjeno, Vojsku Srbije svrstalo u red savremenih armija, ali bi, takođe, označilo i poštovanje njene tradicije prekinuto pre 65 godina.

Postavlja se, međutim, pitanje – zbog čega država sada uvodi ovaj tip institucije, kada se – prema nekim ocenama – on pokazao nedelotvornim u nekim zemljama sveta i regiona?

“Mi smo sledili najpozitivnije primere koje smo mogli da uočimo u svetu, i nemamo informacije da su takve vrste poduhvata naišle na lošu implemnetaciju i u susedstvu”, kaže Aleksandar Raković, koordinator Međureligijskog saveta Ministarstva vera.

Sociolg Mirko Đorđević, koji se bavi pitanjem religije, tvrdi međutim suprotno:

“Ne verujem u vojno sveštenstvo i mislim da se ta institucija tokom istorije kompromitovala, da gubi svaki smisao”, kaže Đorđević.

Posao sa činom kapetana

Nacrt ove uredbe predviđa da vojni sveštenici, rabini, imami i ostali verski službenici rade u Generalštabu, komandama operativnih sastava u brigadama vojske, na VMA, Vojnoj akademiji, gimnaziji i primaće platu iz budžeta.

Za bogosluženja biće odgovorni velikodostojniku svoje crkve ili zajednice, a u vojsci komadantu, kaže Igor Jovičić, državni sekretar u Ministarstvu odbrane.

“Ti sveštenici će moći da se zaposle u vojsci najviše sa činom kapetana zavisno od njihovog staža i stepena stručne spreme, a zatim će moći da napreduju kao što napreduje svaki oficir bilo koje službe odnosno roda u vojsci”, navodi Jovičić.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi kažu da je vojna služba specifičan oblik života jednog broja ljudi i da oni, koji to žele, treba da imaju mogućnost da ispolje i zadovolje svoje verske potrebe. Vojnici će, ukoliko to žele, moći da poste i redovno idu na službu.

“To će svakako uticati na duhovno stanje, a reflektovaće se na psihološko stanje i uticaće na međuljudske odnose i naravno na odnos prema svim vrednostima koje jedno društvo gradi na pozitivnim temeljima”, smatra vladika Porfirije.

Iz SPC 30 sveštenika

Broj verskih službenika u vojsci biće proporcijalan broju pripadnika tradicionalnih crkava ili verskih zajednica. Jedan sveštenik bi trebalo da bude postavljen na 500 do 1.000 vojnika, podoficira i oficira, tako da će za pravoslavce biti potrebno oko 30 sveštenika.

Kakva je, međutim, situacija kada su u pitanju malobrojnije verske zajednice.

“Prvo, jako nas je malo, a drugo, nadam se da nikad nećemo imati 500 Jevreja u profesionalnoj vojsci Srbije. Tako da je očigledno da mi nećemo imati rabina u uniformi, međutim, ja sam rekao gospodinu ministru da će rabin Srbije gospodin Isak Asijel biti na raspolaganju Vojsci Srbije u svako doba, ukoliko to bude potrebno”, kaže Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština.

Verska služba u Vosjsci Srbije , kako su se složili učesnici dogovora, organizuje se radi ostvarivanja slobode veroisposvesti, jačanja duhovnih i moralnih vrednosti u vojsci, ali i drugih razloga.

“Negovanja vojničkih vrlina, patriotizma i jačanja i oblikovanja građanske odgovornosti. Ministarstvo vera Republike Srbije sa puno radosti gleda na instituciju koja se vraća u vojsku Srbije posle 65 godina. To je jedan, zaista, pozitivan pomak koji će spajati sve naše građane različitih veroispovesti i svakako će produbiti odnos između tradicionalnih crkava i verskih zajednica i Vojske Srbije”, kaže Aleksandar Raković.

Mirko Đorđević, međutim, u ovim potezima vidi nove korake u klerikalizaciji srpskog društva.

“Kod nas, takođe, vojno sveštenstvo nema neku svetlu tradiciju, tako da ovo vidim kao čisto moralno-politički gest, da bi se osnažila uloga crkve. Preživljavamo jedan period forsirane klerikalizacije, što znači da se crkva uvodi u sve sfere javnoga života – i tamo gde joj jeste, i tamo gde joj nije mesto”, zaključuje Đorđević.