Vlast u Srbiji želi demokratiju bez novinara

Novinarstvo je u Srbiji najtragičnija profesija i ta otužna priča duga je koliko i istorija moderne Srbije. Doduše, sada je retorika drugačija, ali je model uglavnom isti. Deset godina je prošlo od demokratskih promena, ali očekivanja o slobodi i nezavisnosti medija se nisu ostvarila. I danas novinara može da bije i šutira raspojasani političar ili drogirani „patriota“ i nacista. Kritička reč je nepoželjna i zbog nje su mnogi novinari završavali na sudu plaćajući velike novčane odštete zbog nanošenja „duševnog bola“ kojekakvim đilkošima u politici i miljenicima vlasti koji se recikliraju iz režima u režim. Nad srpskim novinarstvom lebde senke ubijenih novinara Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića čije ubice još nisu pronađene, ali obećanja o otkrivanju istine uvek nekako uskrsnu uoči predizbornih kampanja, što se u novinarskim krugovima doživljava kao ponižavanje i instrumentalizacija žrtava.

Vlasti u Srbiji medije ne vide kao javno dobro nego kao privatnu ili stranačku stvar. Dovoljan je jedan telefonski poziv iz kabineta političara i da novinar ostane bez posla. A kada se neki medij proglasi za „izdajnički“, može da se oprosti od oglašivača, ali i od opstanka na tržištu. Žalostan položaj medija i novinara trebalo bi da donekle poboljša najavljena medijska strategija koju će predložiti vlada, dok je u pravnoj oblasti predložena dekriminalizacija uvrede i klevete. Prvobitni optimizam je, međutim, ubrzo splasnuo. Kada je o medijskoj strategiji reč, novinarska udruženja koja su učestvovala u njenom formulisanju, više ne znaju šta tamo piše, jer je sve obavijeno velom tajnosti i nedostupno novinarima. Jedan od ključnih zahteva bio je da se država povuče iz vlasništva nad medijima. To je revolucionaran preokret za koji ova vlast nema volje. Jer, teško je verovati da je voljna da se povuče iz medija, kad ne želi da napusti ni javna preduzeća ni upravne odbore. Ni sa dekriminalizacijom uvrede i klevete stvari ne stoje bolje po novinare. Novinari neće krivično odgovarati, nego će se protiv njih voditi parnični postupak. A upravo su u tom postupku sudije novinarima drale kožu visokim novčanim kaznama, i ako se u tom pogledu nešto ne promeni, nije isključeno da će se nastaviti, a možda i razmahnuti i onako unosan biznis tužakanja novinara.

Kada su se dolaskom demokratije strani donatori povukli, njihovo mesto zauzeli su domaći tajkuni i biznismeni. Oni haraju medijskim prostorom, a njihovi politički i ekonomski interesi postaju najvažniji kriterijumi u novinarstvu. Koliko daleko može da ide sprega politike, biznisa i korupcije veoma se dobro videlo u slučaju lista Republika u čije je prostorije pre godinu dana upala policija koju je interesovalo u kakvom su odnosu taj list i fabrika Jugoremedija u Zrenjaninu. Nisu, naravno, bila u pitanju dva oglasa Jugoremedije u Republici, već namera da se redakcija zastraši i odvrati od pisanja o Jugoremediji čiju je borbu malih akcionara protiv „kontroverznog biznismena“ i za poštovanje ugovora o privatizaciji i zakona podržavala sedam godina. Policija se, nakon detaljnog proučavanja dokumentacije povukla iz Republike bez objašnjenja, što znači da može da se vrati, tim pre što je u Jugoremediju ponovo ušla, a Republika ne samo što piše o događajima u tom preduzeću, nego je i knjigu izdala o radničkoj borbi za poštovanje zakona.
Naizgled beznačajna epizoda sa policijom u Republici paradigmačna je iz nekoliko razloga. Ona pokazuje da je u Srbiji opasno pisati o onima koji traže da se zakoni poštuju, da država ne podržava kritičko mišljenje i da je spremna da zarad nečijih interesa sistematski radi na uništavanju preduzeća ćiji su se radnici sami borili i izborili za vlasnička prava i obnovu uništene proizvodnje. Sprezi politike i biznisa dopušteno da razara ono što ljudi stvore sopstvenim trudom, bilo da je reč o medijima ili industriji. Najavljena medijska strategija i promene u zakonodavstvu pokazaće da li će zakoni važiti za sve ili će se sadašnja situacija samo pepetuirati pod drugim imenom. Tada će biti jasnije da li pledoaje predsednika Tadića na Skupštini Međunarodne federacije novinara ima realnu podlogu ili je to bio samo učtiv gest koji nije vredan ni sećanja.