ENG
„VELIKI DAN ZA SRBIJU“, ALI LJAGA JE OSTALA
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Piše: Stipe Sikavica
Kao što je Organizacija (ne)ujedinjenih naroda pre dvadeset godina pokazala nemoć u jalovom pokušaju da utemelji i „instalira“ sigurnost tadašnjoj ojađenoj, mnogobrojnoj bošnjačkoj raji, sabijenoj na malom prostoru tzv. zaštićene zone (Srebrenica – Goražde – Žepa), tako je isto, na neljudski način, ta ista krovna Svetska organizacija i danas demonstrirala tu istu, moglo bi se reći i najveću sopstvenu manu, sa jedinom razlikom što je onda kapitulirala pred oružjem ništarija đenerala Mladića, a danas je pokleknula pred ruskim vetom u Savetu bezbednosti, kojom je nesavladivom preprekom onemogućeno usvajanje predloga Rezolucije o srebreničkom genocidu.
Reklo bi se: ništa novo pod kapom nebeskom. Jer, i pre nego što je Save(s)t bezbednosti i otvorio debatu, i ptice na grani su znale da britanski predlog Rezolucije ne može proći mimo Rusije, Kine i njihovih trabanata. Stoga se čak i tzv. običnom čoveku naprosto nameću makar dva pitanja: Pod jedan, zašto li se Srebrenica uopšte i našla na dnevnom redu „izvršnog organa“ Generalne skupštine UN ako se već, gotovo sa stopostotnom verovatnoćom, unapred znao ishod? I drugo, čemu li je i služio britanski predlog? Izgleda ničemu, osim pokušaju da zapadne članice privilegovane „grupe pet“ u Savetu bezbednosti koliko-toliko operu savest: Eto, mi smo uradili sve što je bilo u našoj moći, ali za Rezoluciju nije bilo prolaza.
I nakon onog odvratnog polumesečnog nadmudrivanja i natezanja na Ist Riveru između Istoka i Zapada, obznanjena je ta, sa „nestrpljenjem očekivana novost“: Rusija je uložila veto na Rezoluciju! Izgleda da je ovu vest jedan deo bošnjačkog nacionalnog korpusa dočekao – konsternacijom. Nasuprot tome, kraj te međunarodne sramne jalovine predsednik Srbije Tomislav Nikolić propratio je usklikom: „To je veliki dan za Srbiju, sprečeno je bacanje ljage na ceo srpski narod!“ Iako mu je osim lukavstva stvaralac malošta drugog umnog podario, teško je i pretpostaviti da i Nikolić ne zna da stvari stoje apsolutno suprotno onome što je u trenutku lažnog ushićenja izjavio: za Srbiju bi zbilja bio veliki dan jedino u slučaju da je njeno državno rukovodstvo imalo pameti, obraza i hrabrosti pa da konačno javno prizna da se u Srebrenici dogodio – genocid. Ovako, hipoteka se prebacuje nekim budućim generacijama. Premijer Vučić je već u Srebrenici, ali ni za jotu on ne može, niti će promeniti „stanje stvari“.
Inače, ta predstava za priglupe i zbunjene, a u izvedbi srbijanskog vrhovnog političkog ansambla ima četiri čina: u prvom je premijer Aleksandar Vučić tvrdio da Srbija neće tražiti da Rusija uloži veto na dokument o kojem je reč, a njegov odlazak na komemoraciju u Potočare je neizvestan; već u drugom činu predsednik Nikolić demantuje svog premijera i od Putina traži da uloži veto; u trećem predsednik Srbije ćiriličnim pismom moli NJ.V. britansku kraljicu da podastre svoj krunski autoritet pred članice SB UN ne bi li se zaustavila „zahuktala Rezolucija“, budući da je on, Tomislav Nikolić, kao što je već dobro poznato, „sumnjičav“ u odnosu na rusku iskrenost; četvrti čin – srećan završetak, Vučić putuje u Srebrenicu, a Vuk Fatić, ovlašteno lice iz predsednikovog Kabineta, izjavljuje: „Nikolić zaustavio Rezoluciju u UN“!
E sad, na drugoj strani, lako je razumeti Bošnjake, naročito one majke, kćeri, sestre i supruge koje su izgubile sinove, očeve, braću i muževe, velim, lako je razumeti naprosto njihov vapaj da zvanična Srbija napokon prizna to na šta već oni (naročito one) čekaju već dvadeset godina. Mislim (a to sam i neposredno slušao, recimo, i 2005. kada sam bio u Potočarima) da bi im u tom slučaju „pao kamen sa srca“, i bili bi spremni na praštanje! Od te tačke mogao bi početi istinski proces – pomirenja. Nažalost, tu „strašnu reč“ – genocid – ni Vučić neće sutra (11. jula) prevaliti preko usana. Sve ostalo što će verovatno izgovoriti (kako god da bude odabranim patetičnim rečima sročeno) neće vredeti ni lule duvana, niti će ga Bošnjaci čuti. Stoga, ne bih se nipošto saglasio sa onima koji kažu da su Vučićevo prisustvo u Srebrenici i njegov nastup na komemoraciji bitni. Dobro, videćemo (i čućemo) već sutradan. A što se tiče rezignacije koju ispoljavaju i neki bošnjački intelektualci, poput, recimo, g. Hasana Nuhanovića: „ Svi su nas prodali, svi su nas se odrekli i bili smo otpisani još od prvog dana rata“ – za nju (rezignaciju) nema ama baš nikakvog racionalnog razloga. Ili ga ja jednostavno ne vidim.
Autor/ica 👤tačno.net
