UPOTREBA LEŠA, MONARHIJA I ZMAGO

Autor/ica 6.3.2012. u 14:06

Povezani članci

Početkom ove godine, po ko zna koji put, u Srbiji je u medijima oživljena ideja o obnovi monarhije. Čak se i pretendent na presto (a ne prestolonaslednik, kako se pogrešno titulira), Aleksandar Karađorđević, 17. januara ljutnuo što se sa obnovom okleva. Kazao je da zbog toga što Srbija još nije monarhija dosta trpi i porodični život kraljevske porodice, pa je i princeza Katarina veoma nervozna. Pretendent drži da bi vaspostavljanje monarhije popravilo rejting Srbije u svetu.

Na Dan državnosti Srbije, 15.februara ove godine, pretendent na presto je opet bio u žiži javnosti. Pristalice desničarskih grupa “Naši” , “Obraz” “Ravnogorski pokret”, “Kraljevina Srbija” i “Kraljeva omladina” skandirali su 15. februara na svečanosti u Orašcu Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću. Nisu pretendenta na presto nego vlast optuživali za izdaju Kosova. Vikali su “Imamo kralja”. Naporedo i sinhrono sa povremenim upadanjem monarhije u javni život Srbije ne posustaje ni traganje monarhista za Dražinim gobom. Vuk Drašković uporno ponavlja da on zna sigurno gde je Dražin grob. Ali nikako da ga nađu. Očigledno je da bi i pretendentu na presto Dražin grob dobrodošao. Ko bi još imao koristi od otkrivanja ovog groba? Da li bi od eventualnog spomenika Draži Srbija dobila više nego što će npr. dobiti Hrvatska kada se, kako je obećano, na splitskoj rivi dignu spomenici Tuđmanu i papi Ivanu Pavlu II? Ko zna, ali motivi su slični. Mrtvi su upotrebljivi iako se ne vidi gde prestaje dignitet umrlog, a gde počinje upotreba leša. Treba sačekati i videti da li će i nova hrvatska vlast razmišljati u kategorijama pećinskog antikomunizma, antijugoslovenstva i građanskog rata s kraja 20 veka. Nažalost, kako izgleda posvuda, vlast je još zaokupljena i time kako u 21-om veku iskoristiti mrtve iz 20-og veka?

Svuda u svetu, a ne samo kod nas, grobovi političkih vođa nisu obična mesta sećanja, nego naročito sredstvo grupe kojoj mrtvi osiguravaju identitet. Premda kultovi mrtvih počivaju na obilnom pripisivanju, zemni ostaci, grob i kosti su ipak nužni kao “verodostojna” osnova pripisivanja. Bez zemnih ostataka nema dokaza ni mesta gde se održava manje ili više redovna spiritualna veza sa značajnim pokojnikom. Kod nas su liturgije ove vrste naročito emocionalizovane. Na eksplozivnu legitimacijsku ulogu Dražinog groba, za kojim su na Adi Ciganliji i službeni državni organi uzalud tragali leta 2011, računali su monarhisti i Vuk Drašković. Možda bi simbolička funkcija otkrivenog Dražinog groba ojačala veru u četničko rodoljublje i antifašizam i bila mesto hodočašća i zaklinjanja najvećem srpskom rodoljubu – borcu, ali i najvećoj žrtvi komunista i socijalizma. Kakvi god, autentični zemni ostaci bili bi važan simbolički “dokaz” Čičinog stradanja, a Dražin grob bi kao mesto sećanja na nedužnu žrtvu emocionalizovanim insceniranjem zaveta pokojnika mogao obavezivati na istrajavanje na njegovom putu. Možda bi bio mesto zakletve novih Dražinih pionira, a možda i prazan brend nacionalizma? Treba sačekati da se sneg otopi.

Da li bi eventualno otkriveni Dražin grob ojačao i dodatno emocionalizovao revizionističku polarizaciju na dželate i žrtve u Srbiji i bio važan kapital u političkim borbama? Možda pre petnaestak godina, ali danas teško. Monarhiste bi, međutim, sigurno osokolio. Verovatno bi i crkvena inscenacija na grobu uvećala martirološku simboliku četnika. Uvek je konstruisanje i insceniranje naslednika preko svojatanja groba i leša kao simboličkog kapitala šaroliko i maštovito. Na Titovom grobu su partijski kadrovi tokom 80-ih javno demonstrirali odanost maršalu i njegovom putu, a u Kuću cveća je jedno vreme stizala i Štafeta mladosti kao znamen spone jugoslovenske omladine. Bez uspeha. Danas Ivica Todorić, hrvatski tajkun, redovno sa porodicom obilazi Tuđmanov grob da bi patriotski, iskazujući poštovanje osnivaču hrvatske države, učvrstio posed. Da grobovi uglednika nisu uvek aktuelni i da se nikada ne može predvideti način njihovog instrumentalizovanja, verovatno bi ostali obična mesta bola i simboli prolaznosti života. Ali nije tako. Upravo se u nepredvidivosti politike i skriva dugi simbolički kapital grobova.

Tuđmanov grob je i danas mesto službenog sećanja i simboličkog demonstriranja HDZ-a da je verna “ocu hrvatske samostalnosti”. Naravno da malo ko danas pomišlja na dizanje spomenika Titu. Ipak u užičkom muzeju se radi na uređenju postavke Užička republika i na rekonstruisanju Titove radne sobe. Očekuje se turistički, a ne politički učinak. Na dizanje spomenika Slobodanu Miloševiću niko ne pomišlja. U Hrvatskoj je drugačije. Po uzoru na raniju harizmatizaciju Broza, Vlada Republike Hrvatske je izgradila niz spomenika Tuđmanu: u Požegi, Slavonskom brodu, Bibinju, Škabrnji, Gospiću, Vukovaru, Kaštel Lukšiću, Širokom Brijegu, Imotskom, Plaškom, Lipiku, Virovitici, Velikom Trgovišću, Lovincu, Podbablju. Motivi statuomanije Oca nacije i mlade hrvatske države slični su onima koji su vladali stolećima ranije u mladoj nemačkoj carevini kada je 1899, samo u toku jedne godine nakon Bizmarkove smrti, 470 opština u Nemačkoj odlučilo da podigne “Bizmarkov stub”. Ima li razlike u spomeničkom sećanju između Hrvatske i Srbije? Ima. Hrvatska je dobila rat, a Srbija je gubitnik. Pa ipak, sećanje gubitnika je kritičnije i nadmoćnije zato što nije zaslepljeno euforijom pobede.

Tako je danas, međutim, s vremenom se smisao grobova i spomenika menja, jer ovi podležu dekontekstualizaciji i rekontekstualizaciji. Nakon sloma Jugoslavije Titov mauzolej je izmešten iz svog izvornog konteksta pravdanja socijalističke sadašnjice, pa je 90-ih bilo i predloga da se ukloni. Ipak je ostao, jer Milošević nije hteo da se kocka sa antititoizmom. Antikomunistički i nacionalistički duh u građanskom ratu 90-ih je na novi način uokvirio smisao Titovog groba detronizujući njegov značaj. Kuća cveća je danas snabdevena novim značenjima. Titov grob ne treba srpskom kapitalizmu, ali treba srpskom turizmu. Početkom 21.veka u “šoku tranzicije” buknule su nejednakosti i napetosti divljeg kapitalizma koje su podstakle titostalgiju, pa je i Titov grob postao simbol, doduše bezuticajni, obnovljene sumnje u kapitalizam. Sa protokom vremena prostor sećanja na svakog uglednika neumitno se sužava, pa i njihovi grobovi spontano i lagano gube izvornu simboliku. Grobovi nacionalnih lidera su otporniji zubu vremena od grobova klasnih heroja. Dugoročno gledano, unosnije je braniti naciju nego sirotinju.

Ali, vratimo se monarhiji s početka ovog teksta. Građanski rat sećanja na prostorima biše Jugoslavije se usložnjava i menja: od slovenačke podrške Albancima u Cankarjevom domu 1990. do proboja Zorana Jankovića i poziva na odbranu Kosova i Srba koji je u opširnom intervjuu uputio Zmago Jelinčić prošlog meseca sa TV Happy u Beogradu. Da li možda spor oko Piranskog zaliva menja srpsko-slovenačke odnose? Ne mnogo. Pa ipak, možda i nije retoričko pitanje: “Ako je neprijatelj moga neprijatelja moj prijatelj, hoće li zbog toga i Zmago postati karađorđevićevac”?

Maribor 2012 – zivljenjenadotik