Umrla je kći partizana

Izdvajamo

• Ljubinka Trgovčević se onda vratila struci i nauci. Dolazila kod mene u "Pesak". Bila je i za čuti i za videti. A onda, kad smo se dogovarali za njen dolazak zajedno sa našom drugaricom Aidom Ćorović, požalila mi se na bolove u ramenu. Posle toga opet kratak telefonski razgovor. Rekla mi je: sve mi je gore i gore. Malo je prošlo, kad mi je Sonja Biserko javila da je Buba umrla. A Aida, na moj prekor što je odlagala "trojni susret" rekla je da joj je Buba, kradući poslednje udisaje života, poručila da ostane na putu borkinje za ljudska prava i građansku državu Srbiju. Naša Buba je volela da putuje. Upoznaje ljude i svetove. Jednom se javila sa Tibeta. U šali sam joj poručio da samo još nije bila na Mesecu. Ali sa ovog poslednjeg puta nije nam se vratila.

Povezani članci

• Novi ugalj na Balkanu – Zbogom zaštiti klime?
• Evanđelje po Ivanu T.
• SAOPŠTENJE RADNIKA DITE U VEZI SA OTVARANJEM STEČAJNOG POSTUPKA NAD IMOVINOM FABRIKE
• TRIAL International strogo osuđuje najavljeni skup Ravnogorskog pokreta u Višegradu
• HERCEG-BOSNA U HAAGU (11): Snajperisti HVO-a ubijali su i djecu u Mostaru
• Sulejman Tihić: Nezakonito delovanje nove parlamentarne većine

Ljubinka Trgovčević Mitrović sa dr Živanom Olbinom, foto: Slobodan Dukić

Buba Trgovčević – jedna uspomena

Devetog marta u Beogradu je sahranjena Ljubinka Buba Trgovčević. Profesorka Univerziteta u penziji, doktor istorijskih nauka. Preminula je četvrtog marta. U 75. godini. Nismo stigli da se vidimo ovog proleća, u Deliblatskoj peščari. Otišla je rođena Sarajka. Jedna od moje tri sarajevske muze. Zajedno sa Živanom Olbinom i Azrom Nuhefendić, Buba me je nadahnjivala ljudskim vrlinama, znanjem i podukama o građanskom društvu. Ostala je moja topla uspomena.

Novine su objavile sažetak njenog blistavog naučničkog i profesorskom puta do doktora istorijskih nauka. Profesorka Savremene političke istorije na Fakultetu političkih nauka. Istraživač prošlosti Srbije, Jugoslavije i Balkana. Dobitnica priznanja za publicistički rad. Istoričarka prevođena na šest stranih jezika. Ostavila je zapažen trag u struci, ali i kao politički delatnik. Borkinja protiv samovlašća u Srbiji. Zaparloženog u mnogim srpskim glavama.

Tih davnih šezdesetih godina prošlog veka, sećam je se kao curetka, kome sam vezao pionirsku maramu oko vrata. Bilo je to u osnovnoj školi “Janko Veselinović” na Dorćolu Beogradskom kraju punom posleratne sirotinje. Buba je bila, kako smo mi, koji smo nosili leba i masti u torbi, znali da kažemo dete “komunističkih budžovana”. Među nas došla je, pošto je njen otac, partizanski borac, a posle rata jedan od vodećih vojnih stručnjaka za protivavionsku odbranu, dobio nalog da se iz Sarajeva preseli u Beograd. Ali, ni ona ni Branko Tripalo, sin Mike Tripala i Jadran Soldić, sin admirala Jugoslovenske mornarice nisu pokazivali nikakav elitizam, nadmenost. Skupa sa decom radnika, o školskim odmorima, pili su razmućeno mleko u prahu. I žvakali komadeške hleba namazane kačkavaljem iz UNRINIH konzervi, koji se lepio za nepca.

Gomilali smo petice iz Istorije. Recitovali. Glumili. Potovareni u traktorske prikolice, pevali smo partizanske pesme, putujući džombavim drumovima u sela. Da se družimo sa vršnjacima. Pili tamo pravo mleko i “brisali” rastojanje između sela i grada. A, onda je Buba, onako već zadevojčena, postala gimnazijalka. Ja sam već ranije, izbegao ultimatum majke i očuha, da moram na zanat. Upisao sam se u Ekonomsku školu “Vladimir Perić Valter” Bubi sam izgubio trag. Nisam znao da će ona kasnije postati životna saputnica pokojnog čuvenog Andreja Mitrovića, istoričara i profesora beogradskog univerziteta. Sanjao sam da postanem njegov student. Ali sam završio na Ekonomskom fakultetu. Mnogo kasnije, Buba će mi pokloniti njegovu sjajnu knjigu “Vreme netrpeljivih”.

Kasnije. Susret. Ona delegat u Skupštini Srbije. Ja novinar izveštač iz Skupštine Srbije. Ćao Bubili, slatka ptico moje mladosti! Zdravo Koki sa Dorćola. Sećaš se… Da. Sećam se … I još kasnije, kad je postala član Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu, rekla mi je: Vi ste novinari čudo. Dođi da se vidimo. Dolazeći prvi put primetio sam u dvorištu Predsedništva jedan, Jugo. Konzervicu među limenim lepotanima okićenim oznakama Mercedesa, Opela, BMW- Limene “kočije” vlastodržaca. Onako, mali neugledan, kako me bog dao trapava u odevanju, promakao sam Obezbeđenju i ušao u Bubinu kancelariju. Smejući se, pitao sam je ko je vlasnik one konzerve od Juga. Pa, ja… Moja drugarica sedeći osam godina u školskoj klupi sa dorćolskom sirotinjom prezirala je kastinske podele i elitizam u našem socijalističkom društvu. Koji su, bogami, još od kraja rata hvatali zalet.

Bubin let iznad srpskog političkog gnezda i visokog društva, trajao je relativno kratko. Ostaće upamćeno iz tog vremena, kad je Slobodan Milošević, onako brutovski, smakao svog političkog oca Ivana Stambolića, da je ona rekla “Njet”. Jedina, u toj sali Skupštine Srbije, prepoznala je sudbinski momenat u kome je podanička Srbija klekla pred Miloševićem, začetnikom nove ere srpske autokratske vlasti. Dok se ona hvatala za kvaku napuštajući sednicu, ostali su pognuli glave. Još jednom se uhvatila za kvaku, kad je kao članica Predsedništva Srbije, dala ostavku i napustila sednicu. Dok su prestoničkim ulicama kružile nekrofilske povorke sa moštima, kovčezima mrtvih srpskih svetaca. Zalupila je vrata, dok je za njom trčao narodni heroj, general Petar Gračanin. Marioneta, koga je, Milošević kad je preuzeo svu vlast, ustoličio kao predsednika umesto Ivana Stambolića.

Ljubinka Trgovčević se onda vratila struci i nauci. Dolazila kod mene u “Pesak”. Bila je i za čuti i za videti. A onda, kad smo se dogovarali za njen dolazak zajedno sa našom drugaricom Aidom Ćorović, požalila mi se na bolove u ramenu. Posle toga opet kratak telefonski razgovor. Rekla mi je: sve mi je gore i gore. Malo je prošlo, kad mi je Sonja Biserko javila da je Buba umrla. A Aida, na moj prekor što je odlagala “trojni susret” rekla je da joj je Buba, kradući poslednje udisaje života, poručila da ostane na putu borkinje za ljudska prava i građansku državu Srbiju. Naša Buba je volela da putuje. Upoznaje ljude i svetove. Jednom se javila sa Tibeta. U šali sam joj poručio da samo još nije bila na Mesecu. Ali sa ovog poslednjeg puta nije nam se vratila.