U godini zmaja

Povezani članci

• Zvuci Bosne u Crnoj Gori
• Treba li Kosovo da prizna Srbiju?
• Toni Prug uoči drugog korčulanskog foruma
• Marinko Čulić: Čiji su naši Srbi?
• Nova Vlada mora hitno izvršiti prijenos vlasti
• Ko krade novac Vlade Srbije namijenjen Srbima na Kosuvu?

I kako mali i patuljasti sad izgledamo suočeni sa 1,5 milijardi ljudi visokim, i 9000 km širokim Kineskim zmajem kojeg smo sami izazvali, zaslepljeni iluzijom da ”naše” je bolje, slobodnije, modernije. A sad smo tako tihi dok  slušamo njegov moćni krik, dok molimo za još jednu pozajmicu. I u samo dve decenije postalo je jasno kako smo u stvari mi ti koji su zatvoreni i izolirani, zastareli i demodirani.                                                                                                                                                                 Probudili smo zmaja, samo da bi spoznali, da smo mi ti koji žive u snovima.

Na novom  autoputu 21. veka EU se suočava sa jednim celim okeanom problema. Duboko u dugovima, razjedinjena i prepuna međusobnih optužbi,  izbačena iz brze trake  autoputa razvoja, poprilično u čudu da nekad jedan od najvažnijih ekonomskih džinova, sad stoji nemo pored puta, kao neki izgubljeni autostoper. Šta se to dešava sa EU? Zašto Evropa sve više gubi primat na svetskom tržištu? Politički, EU  u poslednjem veku nije imala odlučujuću ulogu, ta rola je uvek bila zagarantovana za Američku diplomatiju. Evropa je imala ogroman ekonomski uticaj, a sad sve polako nestaje i EU se gubi u novom dobu, nesposobna da pravi razliku između sopstvenog i američkog. Naš saveznik, nekad garant našeg  ekonomskog, diplomatskog i vojnog razvoja – ta tri strateška stuba  na kojim Evropa stoji –  polako  prekida  vezu sa nama i okreće se u nekom drugom pravcu.  Ako su nekad svi putevi vodili u Rim, danas oni vode u Vašington, a ako ostanemo bez tog puta, šta li preostaje?

 Gde li smo pogrešili?                                                      

 I dok smo još pre svega 20 godina slavili novu Evropu: ohrabreni krahom komunizma, dolaskom tako dugo čekane slobode, boljeg života, slobodnih putovanja, svega onog što se do tada nije moglo ni zamisliti. Tada su neki novi dani i neke nove ideje konačnog ujedinjenja tako pozitivno kružile među nama, dok današnji Evropljani sve više se suočavaju sa kritikom pravca u kome se kreću i izgledaju izgubljeno i naivno. Ujedinjena Evropa gubi smisao.                                        

U tom novom buđenju Evrope pred kraj 20. veka, kada su diktatorski režimi padali jedan za drugim, u roku od 5 godina prešli smo iz perioda ”hladnog rata” u toplo Evropsko  proleće, i sa nekih novih barikada, sa novim zastavama, istakli smo našu kandidaturu, našu želju da promenimo sebe, ali i dodirnemo druge. Naša poruka bila je jasna: ujedinjeni možemo sve. I sa ruševina Berlinskog zida poslali smo tu poruku u svet. I ko bi očekivao da ćemo tom porukom probuditi  uspavanog Kineskog zmaja koji je prespavao vekove, sakriven negde iza sopstvenog zida. Trebalo je biti jasno da niko ne gradi 9000 km dugačak zid, ako nema nešto što želi da sačuva samo za sebe, i padom Berlinskog zida taj zmaj se našao pred jasnim pitanjem: danas njihov, sutra moj?

Kina suočena sa ”evropskim buđenjem” shvatila je da su se stvari promenile i da povratka na staro nema, ali učinila je i jedan korak, koji je za nas nezamisliv, i mudrim i vrlo odvažnim potezima zadržala je svoju prošlost, ali i uvela budućnost. Kina je ostala komunistička zemlja, ali u svoj sistem je ugradila dopunu (upgrade) i razvila slobodnu ekonomiju. Motor svih ”kapitalističkih” zemalja se nalazi na službi komunističkoj partiji, i nastala je fuzija dva sistema za koje se mislilo da je nemoguća. I po prvi put u istoriji ispred nas jasno se pokazala sva prednost slobodne tržišne ekonomije koja ne zavisi od četvorogodišnjeg ciklusa demokratskog društva, u kome se svake četiri godine bira nova vlada. Kina je komunistička zemlja, nema izbora, njihova ekonomija nije vezana za taj proces, za razliku od naše koja je prinuđena da pokaže rezultate u 4 godine, inače ćemo je zameniti. Njihova vlada može slobodno da planira na duža razdoblja, uvodeći  skroz nova pravila igre na svetsko tržište, pravila koja niko drugi ne može da prati osim njih. Po prvi put u istoriji sveta suočeni smo sa takvom fleksibilnošću misli, slobodom mogućnosti i hrabrosti da se zadrži stari cilj, ali krene novim pravcem. I negde iza 9000 km dugačkoga zida, probuđeni zmaj zaurlao je svom snagom.  

I Evropi je stigao odgovor o kome  nije  mogla ni da sanja…

I u sledećoj deceniji smo bili svedoci kako se kompletna proizvođačka industrija Evrope i USA preselila na istok. Nekih 3 miliona radnih mesta nestalo je iz Evrope, i oko 5 miliona iz USA.  U periodu od 1992. do 2000., preko 60% proizvodne industrije Evrope i USA, se preselilo u Kinu koja je u kratkom roku – najkraćem koji je svet ikad video –  postala jedna od top 5 svetskih ekonomija. I taj neverovatan razvoj poslao je ogromne talase na obale Evrope. I baš u tom razdoblju počinje sve veće zaduživanje Evropskih zemalja, što je i jasna posledica nestanka proizvodnje. Kada nestane proizvodnja nestaju i prihodi. Radnik je stub svakog društva, ukoliko on nestane nestaje i društvo.U tom periodu, zemlje poput Španije, Portugala, Italije, svoj dug, sa 50% godišnje zarade,  su povećali na nekih 100-120%, a za njima su krenule Francuska, Engleska, Holandija, i postepeno cela Evropa. Manjak u državnoj kasi svake godine je rastao, a da bi se platili računi podizani su krediti, i kada nije bilo novaca za njihovu otplatu podizani su novi krediti da bi finansirali stare, i tako korak po korak, kredit po kredit,  sve dok se jednom Evropa nije probudila sa 25% prezaduženog stanovništva kojem ni jedna banka više ne želi pozajmiti ništa. Samo Italija i Španija duguju oko 4000 milijardi, dug za kojeg će raditi celi 21 vek, a kada su u situaciji da im je 60-80 miliardi eura godišnje samo kamata, pitanje je da li će i jedan vek biti dovoljan.                                                         

 Kineski sindrom je dodirnuo celi svet, a taj probuđeni zmaj nas je suočio sa sopstvenom realnošću i naterao nas da uvidimo da su naša ekonomija i naša demokratija jedna velika laž. Vezani uz USA mi smo decenije proveli uljuljkani u slatku priču slobode i razvoja, koju su uvek drugi plaćali za nas i nismo postavljali pitanja: kako to da litra goriva košta manje od litra koka-kole?; kako to da sve ”tropsko voće”  košta koliko i lokalno?  Pravili smo se da ne vidimo da celi kontinenti gladuju da bi mi imali sve, u svakom momentu i po najnižoj ceni. I ako bi se neko pobunio, vrlo brzo bi se suočio sa jasnim  pitanjem našeg saveznika: ”Jeste li sa nama, ili protiv”?                                                                    

Nije slučajnost da je izlazak Indije, Brazila,  Rusije na svetsku scenu  krenuo onda kada je kineska ekonomija počela sa svojom vladavinom. Odjednom su se pojavile  nove opcije, novi trgovinski partneri, i samim tim  konkurencija. Jasan dokaz da naša ”slobodna ekonomija” nikad nije bila slobodna, nego je bila zamotana u taj plašt vojne pretnje i monopola gde su svi ostali morali činiti ono što im se naredi jer nisu imali nikakvog drugog izbora, naša tržišta su bila jedina.  A onda se pojavio Kineski zmaj, i povukao sve sa sobom. I u periodu od 2000. do 2010. stvorio se jedan celi blok zemalja koje su poslednji vek proveli kao naše kolonije, koje smo vojnom pretnjom, ili monopolskom trgovinom terali da nam prodaju  sirovine po najmanjim mogućim cenama, pod uslovima koji su ih, opet, terale u ropstvo. Naša ”slobodna ekonomija”, naša ”demomkratija” je laž, mi živimo u diktaturi. Od celih nacija smo pravili rudnike, ili plantaže… Proces je bio takva svakodnevnica  da su čak  postojala i zvanična imena za to, cele zemlje smo nazvali ”banana republikama”. Ali izlaskom Kine na scenu, situacija se tako brzo i drastično okrenula, i oslobođeni našeg monopola 4 zemlje, od koje su tri do pre svega 20 godina bile među zemljama sa prosekom zarade manje od 1 dolara dnevno, sada su stub novog ekonomskog poretka.                                                                                                                                                                         Na novoj karti Geo-politke te zemlje dobiše i zvaničan naziv: ”Brick countries”.      BRICK: Brazil-Rusija-Indija-Kina…

 Ove zemlje zajedno čine gotovo polovinu sveta, imaju najbrži stepen razvoja, ogromne prirodne resurse i, ono što je najvažnije, industriju koja raste iz godine u godinu. I njihov uspon tom fenomenalnom brzinom jasno pokazuje da im mi više ne trebamo. Mi sa druge strane nemamo ništa od toga… Naš razvoj je pao na najniže grane, naša proizvodnja takođe  jer mi se ne znamo takmičiti u svetskoj tržišnoj ekonomiji. Sad kada su uslovi izjednačeni jasno se vidi koliko zaostajemo. Razlika je tolika da će rast Kineske ekonomije ove godine biti neki 14 puta veći od Evropske. Kakva lekcija iz tržišne ekonomije! Mi im više nismo ni blizu i trebaće decenije da prođu da bi taj zaostatak barem prepolovili. Danas, Kina je zemlja sa najvećim investiranjem u ekologiju, sa najvećim investicijama u eko energiji, najvećim udelom zaposlenih žena,  najbržim transportom, najvećim rastom vojne, turističke, agrarne, transportne, internet i bankarske mreže; i do 2025. Kina mora da nabavi novih 25 000 aviona da bi mogla samo da pokrije svakodnevni putnički saobraćaj! To su samo neki od stotine faktora zbog kojih će Kina, sudeći po svetskim  analitičarima, postati ekonomska sila broj 1 do 2016. godine.

Još svega 4 godine vladavine USA, i Evropa će se naći bez zaštite, ostavljena samoj sebi. Odjednom se pojavila bolja mlada za udaju i USA, što po želji sto po moranju, suočena sa sopstvenim problemima i novom super silom, polako prekida ovu vezu sa nama i okreće se u pravcu istoka. Prilikom poslednje posete kineskog premijera Vašingtonu, svečani doček je bio kao nikad pre: sa 21 rafalom iz pušaka, sa svečanim ručkom, jedan celi koncert priredili su u znak ”prijateljstva dva naroda”, a kada je kineski pianista zasvirao u sred Vašingtona – bio je to početak nove melodije 21 veka.

Ostavljena i posramljena, Evropa se nalazi na raskršću. USA neće podeliti svoju naftu sa nama i njihovi partneri na istoku ostaju baš to, samo njihovi! Evropa se mora okrenuti u nekom drugom pravcu…   A ko to može nahraniti ogromnu energetsku potrebu Evrope? Tu dolazi do najrealnije činjenice koju Evropa još odbija da javno prizna, ali svima je jasno da druge opcije nema – Rusija.                                                                                                                                                Kada bude gotov, Ruski gasovod-naftovod ”Južni tok” će efektivno pokriti nekih 15% Evrope, ako se na to uzme činjenica da već 30% Nemačke zavisi od Ruskog gasa i nafte, Evropa polako ulazi u novi brak sa novim partnerom jer svaki peti Evropljanin već ove decenije zavisi od ruskih energenata, i taj broj će rasti sa svakom novom decenijom. Sama nemogućnost EU da privuče Rusiju u savez, zemlju koja ima najveće tržište, najveću armiju, najveće prirodne resurse, i na to sve je i evropska zemlja, jasno pokazuje koliko Evropa nema sopstvenu politiku, a još manje svoju ekonomiju. Mi smo decenijama sve dobijali, naš moćni saveznik se brinuo o nama, a mi za uzvrat  nismo postavljali pitanja. Sad kada se saveznik polako okreće od nas, pitanja su jedino što preostaje.

Ima li Evropu tu hrabrost da se suoči sa sopstvenom realnošću, da učini korake koji su neophodni, jer ako ne želimo da nestanemo sa geo-političke mape, moramo se, bez sumnje, promeniti. Možemo li mi učiniti isto što i Kina, i svoj politički sistem dograditi (upgrade) kao i oni, i osloboditi se tog ”četvorogodišnjeg” lanca demokratije, te užasne laži koja nas okružuje već vekovima,  tih iluzija ”prava na glas”  koje ne postoje ni u jednom drugom aspektu našeg društva. U svakoj drugoj struci, stručnjaci biraju nove kadrove, samo u suludoj demokratiji, ljudi koji su neobrazovani i nestručni biraju svoje vođe, koji donose odluke u naše ime, odluke koje zalaze u sve pore našeg života. Koliko nas je ikada i pročitalo politički program neke partije? Mi ne biramo program, mi biramo nasmejana lica sa plakata, svake četiri godine u novi krug, uljuljkani u priču da mi odlučujemo – ”laž za nas, koji smo i sami laž” (S.Basara) i tako već vekovima. Koliko od nas što biramo zna nešto o ”parlamentarnoj demokratiji”,  a koliko od njih koje  biramo ima završenu ”školu” politike?  To je moguće samo u demokratiji, gde ni 10% političara nema završene političke nauke – sve su to advokati, sociolozi, ili ko zna šta već; ima i glumaca, manekena, mašinskih tehničara, sportista, pisaca… Ko god da se zna lepo nasmejati na  plakatu ima svoju šansu. Pa u kojoj drugoj struci se biraju ljudi koji nemaju završenu školu te struke, od strane ljudi koji ništa o tome ne znaju? Jedan celi kontinent zarobljen pričom, jednog Grka od pre 3000 godina, da ukoliko svako od nas ubaci po jedan kamen u tu ”glasačku kutiju”, mi ćemo zbog tog biti demokratska ”država”? Jurimo tu iluziju već 3000 godina, odbijajući  da shvatimo da država nije naše pravo glasa, nego sloboda znanja. Država nije utemeljena na glasačkoj kutiji, nego na obrazavanom  građaninu. I dokle god ne budemo u mogućnosti da sve građane obrazujemo isto, ne možemo ni tražiti od njih da preuzmu istu odgovornost. Ta dvoličnost uvek će nas dovesti pred iste probleme, na isto suočavanje. I sad kad smo suočeni sa sistemom koji se odrekao te iluzije, koji i u politici prati jasan zakon ekonomije, sistem u kojem stručnjaci biraju svoje naslednike, baš kao što to biva u svakoj drugoj struci, sad smo opet na istom mestu gde smo bili već toliko puta pre, sa istim pitanjem koje W. Sheakspear tako jasno postavlja: biti ili ne biti? Koliko je ta poruka koju smo poslali sa ruševina Berlinskog zida bila samo refleksija te misli, naš  pokušaj da se suočimo sa  sopstvenom nemogućnosti promene,  zarobljeni u te ”demokratske vekove” koji to nikad nisu ni bili. I kako mali i patuljasti sad izgledamo suočeni sa 1,5 milijardi ljudi visokim, i 9000 km širokim Kineskim zmajem kojeg smo sami izazvali, zaslepljeni iluzijom da ”naše” je bolje, slobodnije, modernije. A sad smo tako tihi dok  slušamo njegov moćni krik, dok molimo za još jednu pozajmicu. I u samo dve decenije postalo je jasno kako smo u stvari mi ti koji su zatvoreni i izolirani, zastareli i demodirani.                                                                                                                                                                 Probudili smo zmaja, samo da bi spoznali, da smo mi ti koji žive u snovima.