Trista godina samoće

Izdvajamo

• Starost je teška. Samotna. Moja generacija je izbrisana iz spiska živih. Drugarice su mi umrle. One koje su nekad pevale u boj, u boj, za narod svoj.... Za njima zvona ne zvone.

Povezani članci

• Odlazak ljudske veličine i simbola Mostara: Umro Ratko Pejanović
• Pismo europarlamentaraca Hrvatske o Komšiću na tragu politike Franje Tuđmana iz devedesetih godina
• Kako su harali ‘naši dečki’
• Mogherini: I dalje ćemo se zauzimati za zaštitu ljudskih prava i svih onih koji ih brane
• Vodeni izazov: Nesreća je, nažalost, naš stalni životni saputnik
• Srbija prvi put ne učestvuje na regionalnoj konferenciji tužilaca za ratne zločine

Foto: Žetva negdje na slobodnom teritoriju, Album ZAVNOH-a I.

Povodom godišnjice smrti Azre Šarac. U spomen na Desu Koštan Olbinu. Partizanku. Azrinu drugaricu. U čijem sam domu kao student beogradskog Crvenog univerziteta utvrđivao gradivo o antifašizmu.

One su tri lika u ikonostasu revolucije. U oslobodilačkom ratu devojčice u prevelikim partizanskim bluzama. Sa srpom i čekićem u srcu. Danas čuvari hrama uspomena na pale oslobodioce. Čekaju mlade da im ustupe ključeve svetilišta krvave partizanske epopeje. Kojoj danas preti grdoba veka. Fašizam. Stoja (92) jača od tifusa. Dana (92) iz stroja u Rudom. Ida (102). Partizanka starija od veka. Zajedno. Skoro tri stoleća gorde samoće.

Stoja Grčić, rođena Kozomara. Iz Bogdaša kod Livna. Vlasnica dva herojska znamenja. Živi život u Obrovcu kod Bačke Palanke. Tek što se zadevojčila okačila je pušku o desno rame. Bolničarka. Lečila tifusare. Tri godine. Bolest je zaobišla. Krvave zavoje prala u još krvavijoj Neretvi i Sutjesci. Seća se kako su crvene reke nosile poginule borce. Zajedno sa leševima “dušmana”. Skrivala je suze previjajući borce bez ruku i nogu. Zapenušavu Neretvu prešla je, padajući i hvatajući se za žicu. Dok joj je voda prelivala glavu otimala je sanitetsku torbicu od talasa. Vazda u ratu gladna. Baš kao i saborci. Grejali su kožu sa opanaka na slabašnoj vatri. Delili parčiće. Onda ih žvakali satima da zavaraju stomak. Vazda promrzli. Ali grejala ih je vatra drugarstva. Krv iz srca su davali jedni za druge. Stoju i danas peče savest što je jednom ubrala dve šljive. Drugi put pero luka. Od naroda se nije smelo uzimati. Ako ti dadnu, dadnu. Da sam uzmeš- čeka te metak. U oslobođeni Beograd ušla je sa engleskim šinjelom. Patrola joj ga skinula sa ramena. Rekli su joj drugarice ima golih boraca. Ostala je vodnik. Nije htela u oficire. Rat se ne naplaćuje. Tako odgovara nadničarima. Sa kojima zajedno savija leđa od jutra do mraka. Ovo je za nju tuđ vek. Vreme sebičluka. I vreme tegobne samoće. Drugarice su joj pomrle. A tako bi volela da sa njima ponovo prelista knjigu heroja Druge proleterske.

Dana Milosavljević narodni heroj. U Srbiji jedini živi svedok formiranja Prve proleterske brigade u Rudom. Danas samuje na 11 spratu beogradskog solitera. Na regalu Titova slika. U duši sećanje kad je vrhovni komandant stao pred proletere. Svi su se pretvorili u uvo kad je progovorio. Rekao je da borci Prve proleterske moraju da prednjače u hrabrosti, požrtvovanju i poštenju. Osokoljeni borci već sutradan u zoru razbili su jednu italijansku jedinicu. Mlatili su okupatore, ali i u peševima svojih bluza ušivali knjige. Da u predasima krvavih bitaka poduče sebe i narod. Kad su Nemci umarširali u Užice otac Danin je očajavao što nema sina da ga odmeni u ratu protiv okupatora. Tako je 17-godišnja Dana postala “sin”. Partizanska Virdžina. Ubrzo desetar. Nosila puškomitraljez. Zajedno sa još 13 partizanki 43. proizvedena u oficira. Vreme sadašnje raspršilo je njena tadašnja nadanja da neće biti zla. Ne može da preboli što su današnji vlastodršci iz knjige istorije istrgli stranicu o Užičkoj republici. Prvoj oslobođenoj teritoriji u porobljenoj Evropi. Što potiskuju sećanje na narodnooslobodilačku borbu. Što četnike proizvode u antifašiste. Oseća se izdanom od države. Danas se ne zna ko je bio pobednik a ko izdajnik. Četnici su bili protiv nas na svim frontovima i u svim ofanzivama, kaže Dana Milosavljević. Osluškuje. Čeka da joj neki čuperak zazvoni na vrata. Sa buketom cveća. I čestitkom za Dan borca. Da mu kazuje o partizanima koji su pevali Zvezdano nebo nad nama, a moralni zakon u nama.

Ogrnuta zastavom sa petokrakom samuje i Ida Sabo. Sto dve godine. Starija od veka. Nosilac partizanske spomenice. Junak socijalističkog rada. U 13 godini postala je tekstilna radnica. Rano je osetila jaram kapitalizma. I danas kad radnici stenju pod gazdinskom knutom veli da bi, samo da je nešto mlađa, pošla u borbu da promeni svet. Sa takvim naumom pred rat, kad joj je pretilo hapšenje, beži u Ljubljanu. Učestvuje u pripremi ustanka u Sloveniji. A onda se priključuje partizanskom pokretu. Danas živi u Novom Sadu. Godine su joj brzo prošle. Za nacionalizme koji su od Jugoslavije napravili spaljenu zemlju, kaže: Nacionalizmi? Prvo oružje buržoazije, kapitala… Kapitalu svako malo treba rat…Teško podnosi muku izbegličku. Mora pretvorena u plave grobnice dečaka i devojčica. Za nju je današnji svet izgubio osećaj za temeljna načela humanosti. Dozvoljava postrojavanje desničarskih falangi. Desničari marširaju. A levica, raštrkana po Evropi. Priziva jedinstvo. Ali glas razuma se slabo čuje. Ida Sabo. Nekad jurišala na bajonete. Priznaje da u njoj stanuje strah od ponovnog rata. Stalno prebira po glavi kako je moguće da su danas u Srbiji četnici izjednačeni sa partizanima. Retkim sagovornicima odgovara: manite priču da je starost lepa. Starost je teška. Samotna. Moja generacija je izbrisana iz spiska živih. Drugarice su mi umrle. One koje su nekad pevale u boj, u boj, za narod svoj….

Za njima zvona ne zvone.