Tranzicija je propala, ali je tajkunizacija uspela

Povezani članci

• Građanin kao bankomat političara
• NAKON 18 GODINA AZILA – ČOVJEK KOJI JE TUĐMANU POKAZAO SREDNJI PRST:„Nisu me ubili pa što ja sad tu glumim?“
• O Jeziku i nacionalizmu: šest godina kasnije
• FHP: Javni čas o događajima u i oko Lovasa
• Skupština slobodne Srbije: Troškove pravosuđa vlast prebacuje na ekonomski iscrpljene građane
• Moja starost, iz ugla moje mladosti

Proces tranzicije se pretvorio u neuspeli eksperiment koji je od samog početka bio prepušten stihiji korupcije u izvedbi domaćih i inostranih tajkuna i otuđenih političkih struktura.

Piše: Marko Matić

U danima kada Srbija po prvi put ostvaruje istinski napredak na svom evropskom putu i sa svojih pleća skida breme kosovskog pitanja, Vlada u Beogradu se “iznenada” suočila sa problemom svih problema – sve izvesnijim krahom domaće ekonomije.

Iako se procene ekonomista glede same mogućnosti bankrota Srbije i vremena koje je do njega preostalo u velikoj meri razlikuju, trinaest godina nakon početka procesa tranzicije postignuta je opšta saglasnost da je postojeći model ekonomskog razvoja doživeo svoj totalni krah.

Neumitnost brojeva

Uprkos vešto skrojenim predizbornim bajkama i obećanjima o velikom ekonomskom procvatu koje su nekadašnji protivnici Slobodana Miloševića sa lakoćom nasledili kao sopstveni model političkog ponašanja, brojke su u konačnici ipak postale neumitne.

One danas, glasnije nego ikad,  govore da je srbijanska ekonomija na kolenima i pred izdisajem pod teretom neracionalne države i brojnih unutrašnjih strukturalnih neravnoteža koje su decenijama unazad sistematski podsticane.

Srbija je, tako, već decenijama unazad, predstavljala društvo koje troši više nego što proizvodi, čiji su rashodi veći od prihoda, a uvoz daleko nadilazi nivo izvoza. Društvo koje se prepustilo čarima života na kredit bez bilo kakve strategije za prevazilaženje tog, na duži rok, neodrživog stanja.

Takav višedecenijski način života doveo je najzad do toga da je Fiskalni savet vlastima uputio alarmantno upozorenje da je Srbija probila poslednju racionalnu ekonomsku granicu iznosa javnog duga koji je trenutno veći od 60 odsto BDP-a.

Da je Fiskalni savet uočio metodološki problem koji postoji u merenju javnog duga procentom BDP-a, taj zaključak bi bio izrečen i znatno ranije.

Neki ekonomsiti su još ranije ukazivali na upitnost svrsishodnosti poređenja BDP-a sa visinom javnog duga ako se ne osvetli struktura samog BDP-a.

Javni dug i sposobnost države da ga servisira ne zavise toliko od BDP-a kao agregata, koliko od onih delova njegove strukture koji predstavljaju izvor sredstava kojima se dugovi otplaćuju.

Stoga bi, recimo, merenje visine spoljnog duga države obimom njenog izvoza ili saldom platnog bilansa davalo neuporedivo tačniju sliku o njenoj dugoročnoj kreditnoj sposobnosti nego što je to slučaj sa postojećom metodologijom IMF-a.

Istovremeno sa ulaskom u predvorje dužničke krize, Srbija se suočila i sa zastrašujućim ciframa neophodnim za finansiranje budžetskog deficita. One, prema dostupnim podacima, dostižu čitavih pet milijardi evra samo za ovu godinu, od čega je samo za otplatu dospelih kreditnih obaveza potrebno izdvojiti čak milijardu evra iz budžeta. Sve je to praćeno drastičnim padom javnih prihoda, bujanjem sive ekonomije i sve raširenijom praksom neplaćanja poreza.

U škripcu očajnika, zajedno sa državom kao nosiocem javnih finansija, našla se i sama privreda, na čija nejaka pleća je pao teret otplate dospelih računa iz prošlosti. Od oko 100 hiljada registrovanih privrednih društava koja posluju u Srbiji u 2012. godini pozitivno je poslovala tek polovina, dok se ukupan finansijski gubitak one druge polovine za samo godinu dana uvećao čak za 77,5 procenata. Zanimljivo je da čak četvrtina kompanija zvanično posluje bez zaposlenih lica što je postalo svojevrsni endemski srbijanski fenomen.

Promašena tranzicija

Poreklo aktuelnih ekonomskih izazova sa kojima se Srbija danas suočava trebalo bi tražiti u prvim godinama tranzicije nakon pada Miloševićevog režima. Iako je period vladavine bivšeg diktatora devedesetih godina prošlog veka predstavljao vreme sveopšteg sunovrata izolovane i u ratove umešane države, Srbija je njegovim obaranjem 2000. godine ipak dobila šansu za oporavak.

Umesto da, kao država koja je poslednja zakoračila u proces tranzicije, iskoristi bogata iskustva drugih, Srbija je u taj proces ušla bez ikakve strategije i jasno formulisanog održivog ekonomskog modela koji bi predstavljao cilj započete transformacije.

Umesto jasnih razvojnih politika, proces tranzicije se pretvorio u neuspeli eksperiment koji je od samog početka bio prepušten stihiji korupcije u izvedbi domaćih i inostranih tajkuna i otuđenih političkih struktura. Pod teretom kritike starog državnog modela privrede, vladajuće političke strukture su velike delove tržišta prepustile tajkunskim monopolima, dok su deo starih državnih monopola ipak zadržale pod kontrolom kao najpogodniji mehanizam za zapošljavanje vernog partijskog članstva.

Za razliku od nekonzistentnog i sporadičnog povlačenja iz upravljanja privredom, država se mnogo doslednijom pokazala u potpunom napuštanju vođenja i kreiranja bilo kakvih ekonomskih i razvojnih politika kojima bi se privredni razvoj zemlje usmeravao kao određenim poželjnim ciljevima. Tako je Srbija postala država koja je svoju jedinu ekonomsku funkciju zadržala na polju potrošnje, dok je u potpunosti zatajila u sferi podsticaja razvoja zdravih, izvozno orijentisanih, proizvodnih progarama same privrede.

Da nevolja bude veća, javna potrošnja se gotovo isključivo svela na njene tekuće segmente (penzije i plate) bez ozbiljnijih javnih investicija u izgradnju privredne i komunikacione infrastrukture koje bi olakšale privlačenje direktnih stranih investicija i time doprinele razvoju privatne inicijative na polju realne proizvodnje.

Dok se država bavila isključivo podsticanjem tekuće potrošnje i investicija u lažne infrastrukturne projekte, što se sve skupa jedino prelivalo u uvozno orijentisanu tražnju, investicije su, u duhu neoliberalnih imperativa,  bile prepuštene isključivo tržišnim signalima.

Pri tome je u potpunosti zanemareno upečatljivo odsustvo jednog od osnovnih postulata liberalne ekonomije – postojanje perfektnog tržišta lišenog monopolistčkih pozicija tržišnih igrača. U odsustvu tog bazičnog uslova za postojanje slobodnog tržišta i ekonomije, signali koje su investitori sledili neminovno su se na kraju morali ispostaviti pogrešnima.

Prenapuhani balon

Strukturalno deformisano tržište, uz izostanak regulatorne uloge države i vladavine prava, stimulisalo je domaće i strane investitore da gro svog kapitala ulažu u nerazmenljiva dobra, pre svega u izgradnju nekretnina što se, usled veštački generisane i kreditima usmerene tražnje, dugi niz godina činilo delatnošću koja donosi najveći profit.

Kada je dolaskom svetske finansijske krize taj prenapuhani balon pukao, u Srbiji su podjednako propali kako domaći, tako i strani investitori. Tako se u praksi pokazalo da strukturalno deformisano tržište, bez odgovarjaućih razvojnih politika države, nije u stanju da na najoptimalniji način usmerava ekonomske tokove.

Obilje privatizacionih prihoda i jeftinih kredita u periodu pre 2008. godine tu boljku je možda moglo privremeno da anestezira i prikrije, ali na kraju srpsko društvo ipak je moralo da se suoči sa neprijatnom istinom sopstvenih promašaja.

Danas, trinaest godina nakon početka tranzicije, Srbija zajedno sa Makedonijom, Albanijom i Bosnom i Harcegovinom, čini grupu najsiromašnijih zemalja u Evropi koje godinama unazad stagniraju i čiji BDP iznosi tek 35 odsto evropskog proseka, bez neke realne perspektive da bi to stanje u dogledno vreme moglo da se promeni.

Al Jazeera