Terorista Tomislav Marković: Pisac je državni neprijatelj broj jedan u Srbiji

Povezani članci

• Viši sud u Beogradu šest mjeseci pisao presudu Iliji Jurišiću
• Stop za čika Sretu
• Svetislav Besara: „Roman o Titu“ (1)
• Bog na nebu, kralj na zemlji – pare u mantiji
• Doktori u TK počeli s potpisivanjem otkaza: Ne želimo biti ničiji podanici
• Potvrda državnog ubojstva

Treba biti iskren i priznati tužnu istinu: književni teroristi pišu već godinama bez ikakvog uspeha. Posle objavljivanja njihovih tekstova i knjiga nikome nije falila ni dlaka s glave. Nikad. Što je najgore, zlim piscima nije ni bila namera da bilo ko bude povređen. Oni se gnušaju svakog nasilja. Jadna je zemlja koja ima ovakve književne teroriste. Srećom, u Srbiji ima i ozbiljnih pisaca. Državotvornih književnika koji lako prelaze sa reči na tela. Posle njihovih tekstova i knjiga teku reke krvi. Naravno, to nema nikakve veze sa njihovim delom – oni se bave čistom književnošću. Svaka sličnost sa stvarnošću je slučajna i zlonamerno učitana

Photo: Milica Jovanović

Bauk kruži Srbijom, bauk književnog terorizma. Sve sile SAO Halucinacija sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka: ministar policije & interpretacije i ministar odbrane od zdravog razuma, Vlada i Vladine organizacije, najstariji dnevni list i najmlađi noćni toaletoid, lažne demokrate i pravi nacional-socijalisti, ratni huškači i mirnodopski hajkači, nezavisni ludaci i zavisni intelektualci, anonimni komentatori sa tastaturama podešenim na rafalnu paljbu i javne ličnosti na tajnom zadatku, vampiri i njihove žrtve, repressivni i depressivni, nacisti i našisti, krv i tlo.

Zli pisci haraju zemljom istine, ljubavi i slobode, rovare, kuju zavere, podmeću male papirnate eksplozivne naprave u tvrdom i mekom povezu, tzv. knjige, po knjižarama i bibliotekama, i čekaju da eksplodiraju u glavama neopreznih čitalaca. Zli pisci smatraju da se tekstovi mogu čitati na razne načine, a ne samo kao iskazi sumnjivih lica. Zli pisci bi da misle svojom glavom, a ne pendrekom Ivice Dačića. Zli pisci veruju da paranoja nije dobra za zdravlje.

Zli pisci stalno uznemiravaju pošten svet, remete miran san javnosti koja spava kao zaklana. Pišu peticije u kojima se zalažu za slobodu govora i slične budalaštine. Naivčine. Smešni ljudi. Izlažu se laganim neprijatnostima u obliku linča i progona, a bolje bi im bilo da su sretni.

Srećom, u Srbiji postoje i dobri pisci. Oni niti pišu niti potpisuju peticije. Njima je sloboda govora koju im određuje policijska palica sasvim dovoljna. To je prava spisateljska veština i izazov za svakog pisca koji drži do sebe – snalaženje na malom prostoru, tako reći u ćeliji. Iskušenja kazamatske sažetosti. Autocenzura bez vozačke dozvole. Žive u strahu koji u njihovim očima izgleda kao kula od slonovače. Ali bar su lepo vaspitani. Nikada ne govore ružne reči kao što su Omarska, Srebrenica, Drenica, genocid, Vukovar, silovanje, ratni zločin, Sarajevo… Vitgenštajna shvataju doslovno: “O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati”. Samo što im granice ne postavlja logika jezika, već logika kukavičluka. Uvek sveža i aktuelna narodna mudrost: “Pognutu glavu mač ne seče”. Pognuto pero je stub kulture svakog totalitarnog poretka, ma koliko on tepao sebi da je demokratski. Šteta samo što su loše plaćeni za svoju funkciju važnog šrafa u sistemu. Ćutanje ipak nije zlato. Zlato dobijaju teniseri, vaterpolisti i ostali rukometaši. Ruka s reketom vredi više nego ruka s perom, bar u očima predsednika SS (Sportske Srbije).

Treba biti iskren i priznati tužnu istinu: književni teroristi pišu već godinama bez ikakvog uspeha. Posle objavljivanja njihovih tekstova i knjiga nikome nije falila ni dlaka s glave. Nikad. Što je najgore, zlim piscima nije ni bila namera da bilo ko bude povređen. Oni se gnušaju svakog nasilja. Jadna je zemlja koja ima ovakve književne teroriste.

Photo: Stock

Srećom, u Srbiji ima i ozbiljnih pisaca. Državotvornih književnika koji lako prelaze sa reči na tela. Posle njihovih tekstova i knjiga teku reke krvi. Naravno, to nema nikakve veze sa njihovim delom – oni se bave čistom književnošću. Svaka sličnost sa stvarnošću je slučajna i zlonamerno učitana.

Kada se ozbiljni pisci-kalemari zalažu za “humano preseljenje”, to nije poziv na nasilje. To je čist humanizam. U to veruju svi, osim raseljenih, ali svako ima pravo na svoj književni ukus. Kada ozbiljan pesnik i još ozbiljniji senator Republike Srpske usred rata u Bosni kaže: „Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene. Mi moramo pokusati svoju porciju krvi“, to je pesnička sloboda a ne manifest kanibalizma, inače omiljenog književnog pravca ozbiljnih pisaca, pogotovo kad naši jedu njihove. Kada ozbiljan pesnik-ćerač napiše: “Kosovo je najskuplja srpska reč. Plaćena je krvlju celog naroda. Po cenu te krvi je ustoličena na prestolu srpskog jezika. Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati”, to nije ni pretnja ni prizivanje rata. To je čista poezija. Čista kao srpska zemlja posle etničkog čišćenja. Da ne nabrajam dalje, spisak velikana je dug kao kolona izbeglica. Ili kao spisak nestalih. Lepo je znati da u Srbiji ima puno ozbiljnih pisaca. Čitava legija. I da im ne preti optužba za terorizam.

Zato zli pisci neka služe kao pokretne mete za medijske snajperiste i bahate vlastodršce. Ko im je kriv što ne veruju u bogove u koje veruje država i što ne mogu da se prilagode tranziciji. Tranziciji iz stanja klanja u stanje poricanja. Neka budu sramoćeni i blaćeni, jer su bezobrazno primetili da prošlost predugo traje. Tako im i treba. Neka ih okruži esnafsko ćutanje i odsustvo spisateljske solidarnosti. Tišina koja se čuje do neba, zaudara na trulež i raspadanje. Smrad koji se širi po realnom i sajber prostoru, po političkim i književnim kuloarima, po literarnim centrima i udruženjima, smrad koji prodire u svaku nozdrvu nije ljudskog porekla. Srpska književnost je ubijena u ratu, a ovih dana je najzad otkrivena grobnica, leš je iskopan i izložen na javnom mestu tako da svako može da ga vidi. Istraga je u toku, forenzički nalazi ukazuju na osnovanu sumnju da je u pitanju suicid.

Sanjao sam Ivan Goran jamu kopa, meni kaže: “Šta se čeka? Borba traje. Svi u napad, kontrarevolucija je”. Ovim stihovima Damira Avdića se manifest književnog terorizma završava, ali borba tek počinje.

tekst uz dozvolu autora prenosimo sa e novina