Teorije zavere

Povezani članci

• Jezični rasizam sa „znanstvenim“ pokrićem
• Procjenjujmo politiku prema djelima, ne prema riječima
• Smrtni udarci sveučilišnoj autonomiji
• Godišnjica Zimskih olimpijskih igara: Lijepo je bilo u Sarajevu
• Heni Erceg: Tajanstveni gost
• Kurspahić: Ni 100% BiH, ni samostalna Srpska

Nekoliko sati nakon što su avioni udarili u kule bliznakinje, već su počele da kruže teorije zavere. Mnoge od njih su pripisivale krivicu dežurnim babarogama. Na primer, puštena je glasina da je 4000 Jevreja dobilo upozorenje o napadima i nije došlo na posao u kule bliznakinje. Ova priča je smesta demantovana i nikada nije postala naročito popularna na Zapadu. U međuvremenu, profesionalni paranoici u Americi upirali su prstom isključivo u američku vladu. Ljudi poput libertarijanca i radio voditelja Aleksa Džonsa i alternativnog medijskog izveštača Majkla Ruperta bili su na suprotnim krajevima političkog spektra, ali obojica su odmah „znali“ da iza napada stoje mnogo zlokobnije sile od Al Kaide, konkretno sveprisutni Novi svetski poredak i fašistička Bušova administracija žedna nafte.

Nedugo nakon napada, Rupert i Džons počeli su da grade mitologiju oko toga šta se stvarno desilo tog dana. Ali u senci 11. septembra, samo je delić američkog stanovništva, 8% prema jednoj anketi sprovedenoj početkom 2002, verovao da ih vlada laže.

Godine 2004, „borci za istinu“ pronašli su svog intelektualnog apostola u liku vremešnog profesora teologije, Dejvida Reja Grifina. Godinu dana kasnije, film pod nazivom Loose Change objavljen je na internetu, a do kraja 2006. pogledalo ga je nekoliko desetina miliona ljudi. Do sredine 2006. svaki treći ispitanik u anketama verovao je da je njegova vlada ili organizovala napade ili dozvolila da se odigraju, kako bi zemlju uvela u rat na Bliskom istoku.

Do tada su knjige, skupovi i filmovi posvećeni teorijama zavere oko 11. septembra konačno privukli pažnju velikih medija. Uz pažnju je došlo i kritičko preispitivanje. Pa ipak, iako će se većina glavnih argumenata ovog pokreta pokazati kao netačna – najčuveniji je bila sto godina stara inženjerska publikacija Popular Mechanics – zagovornici teorija zavere su pojačali napade. Umesto da priznaju greške i pozabave se realističnijim premisama, najglasniji među njima počeće da optužuju svakoga ko dovodi u pitanje njihove zaključke za saučesništvo u zataškavanju istine.

Neki mlađi prvoborci, poput reditelja filma Loose Change Dilana Ejverija, popustili su pod cinizmom i snažnom paranojom pokreta oko 2007, dok su drugi, poput britanskog mirovnog aktiviste Čarlija Vejča, optuženi da su vladini špijuni, nakon što su povukli svoje prvobitne tvrdnje.

U tom preiodu, pokret je već počeo da jenjava. Do 2009, kada je prvi Afro-Amerikanac postao predsednik, Amerikanaca koji su mislili da je Buš dopustio da se 11. septembar dogodi kako bi otpočeo rat na Bliskom istoku bilo je 14%. U drugoj anketi iz 2010, samo je 12% Amerikanaca reklo da ne veruje da je Osama bin Laden izvršio napade.

Deset godina nakon 11. septembra, teorije zavere povlače se tamo odakle su krenule: na marginu. Pa ipak, jedan od primarnih uzroka njihove popularnosti – nepoverenje prema javnim institucijama – i dalje je prisutan. Posle 10 godina ratova i ekonomske katastrofe, Amerikanci imaju manje poverenja u svoju vladu i medije nego ikada u savremenoj istoriji.

Poreklo teorija zavere o 11. septembru

Teorije zavere o 11. septembru starije su od 11. septembra. Dvadeset petog jula 2001, u svojoj dvoipočasovnoj TV emisiji Infowars na kablovskoj televiziji, Aleks Džons je izložio ono što je smatrao istorijom lažnih napada koje je kreirala američka vlada, od incidenta u Tonkinškom zalivu, koji je Lindon Džonson iskoristio da Ameriku uvuče dublje u rat u Vijetnamu, do prvog napada na Svetski trgovinski centar 1993. i podmetanja bombi u Oklahoma Sitiju 1995, što su, po Džonsu, bili primeri državnog terorizma, orkestriranog da bi Bil Klinton podigao podršku birača i ograničio građanske slobode. Dok je poredio bombe u Oklahomi sa požarom u Rajhstagu, Džons je na ekranu ispisao brojeve telefonskih centrala u kongresu i Beloj kući. „Pozovite Belu kuću i recite im da znamo da država planira terorizam“, poručio je on. „Bin Laden je“, prstima je pokazivao navodnike, „samo babaroga potrebna ovom orvelovskom lažnom sistemu.“

Šest nedelja kasnije, na dan kada su kule bliznakinje srušene, Džons je počeo emisiju objavivši da je, upravo kao što je predvideo, Bušova vlada učestvovala u nameštenom terorističkom napadu. „Suština je“, kazao je Džons, „da su šanse da je ovo bombardovanje orkestrirala vlada 98%.“

Teorija o kontrolisanim eksplozijama i dalje je jedna od opšteprihvaćenih dogmi među „borcima za istinu“, kako sebe nazivaju. Ali neposredno nakon napada, bilo je nezgodno zauzeti taj stav. Za mesec dana nakon 11. septembra, Džons je zbog upornog ponavljanja svoje teorije o 11. septembru izgubio preko 70 od ukupno 100 radio stanica koje su prenosile njegov program. Sada se emisija emituje na preko 60 stanica, uz rekordnu slušanost od 3 miliona ljudi dnevno.

Prvi bilbord koji vam zapadne za oko kada ulazite u Sebastopol u Kaliforniji, gradić na dva sata vožnje od San Franciska, jeste reklama za gradsku gataru. Notorni je kliše da u takvom mestu na kraju krivudavog druma živi jedan od pokretača teorije zavere o 11. septembru, Majkl Rupert. Ali mnogo toga kod Ruperta odgovara stereotipu o profesionalnom teoretičaru zavere. Rupert je dosegao status polupoznate ličnosti pre dve godine, napisavši scenario za dosta hvaljeni dokumentarac Collapse, koji se bavio dvema njegovim aktuelnim opsesijama, ekonomskom krizom i „naftnom kulminacijom“.

Pre 11. septembra, bavio se drugim teorijama zavere – o vladinom programu superkompjutera, o optužbama da AIG pere novac od droge, o navodnom švercu droge u koji se upušta CIA. Njegov sajt, From the Wilderness, bio je jedan od prvih koji su počeli da preispituju zvaničnu verziju 11. septembra.

„Čim je drugi avion udario, znao sam da ovde nešto ne valja“, priča mi on. „Možda to nisam odmah napisao, ali prebacio sam se na istraživački režim rada iste sekunde kada sam video drugi avion kako udara u kulu.“ A kad se avion Let 77 zario u Pentagon, to je bio dokaz koji je Rupertu potvrdio umešanost vlade.
Njemu je bilo nezamislivo da najskuplji vazdušni odbrambeni sistem na svetu toga dana nije funkcionisao. Bez obzira na to što se radilo o sistemu čija je primarna misija 40 godina bila zaštita od sovjetskog napada, i koji je u deceniji posle Hladnog rata i dalje isključivo bio fokusiran na spoljne pretnje. Sistem je morao da bude spreman, a ako nije, onda je razlog tome sigurno bila unutrašnja sabotaža.
Pospešujući ovu teoriju, zvanični podaci koje je vojna komanda objavila ubrzo nakon napada nisu bili tačni. NORAD je u prvo vreme tvrdio da su lovci bili obavešteni da je avion Let 77 otet, i da su lovci već krenuli prema Vašingtonu, navodno uz dovoljno vremena da presretnu treći avion pre nego što udari u Pentagon.

Tako se začetak jedne od ključnih teorija zavere o 11. septembru zasnivao na jednoj državnoj neistini. Trake sa razgovorima vođenim tog dana u glavnom štabu NORAD-a, objavljene 2007, pokazaće da lovci nisu mogli mnogo toga da učine. Do tada to već nije bilo važno. Rupert je već u novembru 2001. održao predavanje pred 1000 ljudi na Državnom univerzitetu u Portlandu, sa temom „Istine i laži o 11. septembru“, koje je snimio i uskoro zatim počeo da reklamira.

Za manje od 24 sata posle napada, počele su da kruže prve teorije o izraelskoj umešanosti u njih. Četiri dana nakon 11. septembra, prvi dokaz koji povezuje Izrael sa napadima objavljen je u sirijskom listuAl Thawra. Ovaj provladin list naveo je da „4000 Jevreja nije došlo na posao na dan eksplozija“, čime se implicira da je 4000 Jevreja dobilo upozorenje o napadu od pravih zaverenika, svojih sunarodnika Jevreja. Ova priča se proširila Bliskim istokom. Prvi izvor ove precizne brojke od 4000 ljudi bio je list Jerusalem Post, koji je na dan napada objavio da je „Ministarstvo spoljnih poslova u Jerusalimu za sada dobilo imena 4000 Izraelaca za koje se veruje da su se nalazili u području Svetskog trgovinskog centra i Pentagona u vreme napada“.

Slate i popularni sajt za razotkrivanje mitova Snopes.com bili su prvi mediji koji su opovrgli ovu glasinu. Pa ipak, 10 godina kasnije, mutirane verzije ovih diskreditovanih priča o „jevrejskom predznanju“ još uvek se ponavljaju u krugovima marginalnih antisemitskih teoretičara zavere, u koje spada i iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad. Ova teorija nema mnogo pristalica u Americi, čak ni među teoretičarima zavere o 11. septembru, ali je ostala popularna na arapskim ulicama, gde je, kako tvrdi New York Times, opšteprihvaćeno mišljenje da su Jevreju tog dana upozoreni da ostanu kod kuće.

MrežaWorld Public Opinion sprovela je 2008. anketu, koj je pokazala da 43% Egipćana krivi Izrael za 11. septembar, a isto mišljene deli 31% ispitanika u Jordanu. U Turskoj 36% njih smatra da je za napade odgovorna američka vlada. Na palestinskim teritorijama, 27% ispitanika veruje da su za napade odgovorne SAD, dok 19% misli da je krivac Izrael. Arapski prevodi prve antisemitske teorije zavere, Protokola sionskih mudraca, postali su bestseleri u Siriji i Libanu, dok je ovaj čuveni plagijat u Egiptu 2002. pretočen u 41 epizodu „istorijske drame“ na televiziji.

Uspon „istine“

Odmah nakon 11. septembra, teoretičari zavere počeli su da stvaraju i šire ono što će kasnije postati osnovna mitologija pokreta: kako bi ugušili građanske slobode i pomogli svojim prijateljima u naftnoj i gasnoj industriji, ratoborni neokonzervativci iz Bušove administracije – uz svoje saradnike iz CIA i FBI, naravno – orkestrirali su ogroman teroristički napad koji je odneo 2977 nedužnih života i mobilizovao američke građane da podrže inače neopravdane ratove u Avganistanu i Iraku.
Šta je omogućilo ovim idejama da do sredine ove decenije uđu u svakodnevnu politiku? Teško je utvrditi da li široko nezadovoljstvo i nepoverenje navodi ljude da spremnije prihvataju ideje koje su pre toga smatrali apsurdnim. Ali čini se da je to logično. I nema sumnje da su do sredine 2006. teoretičari zavere imali novu bazu podrške. Tu bazu je predstavljalo opšte nezadovoljstvo ratom u Iraku i nevelika ali duboka mržnja prema Bušu.

Teorije zavere predstavljene su u Evropi, i među liberalnim intelektualcima poput Gora Vidala, pre nego što su postale popularne u Americi. Knjiga francuskog autora Terija Mesana 11. septembar: velika laž, bila je najprodavanija knjiga u Francuskoj tokom šest nedelja u proleće 2002. Do oktobra, Vidal je u jednom eseju u britanskomObserveru ozbiljno razmatrao čitav niz teorija zavere o tome da je Bušova administracija učestvovala u napadima iz geostrateških razloga.
Zatim je u leto 2004. objavljen film Majkla Mura Farenhajt 9/11. Zaradio je 100 miliona dolara i postao najgledaniji dokumentarac svih vremena. Iako se u Farenhajtu 9/11 ne tvrdi da je Buš na bilo koji način umešan u 11. septembar, film pokazuje vladu koja svim silama pokušava da zataška sve što je znala pre 11. septembra i koja koristi napade kao lažno opravdanje za rat u Iraku.

Kada sam pitao nekoliko vodećih teoretičara zavere ko ih je naveo da se pridruže pokretu, nisu rekli da je to bio samozvani osnivač pokreta Aleks Džons. Uz svu Džonsovu popularnost, i pored uticaja koji je imao u širenju teorije zavere, ovaj tridesetsedmogodišnji Teksašanin i „novomedijski“ provokator nije intelektualni vođa pokreta. Ta titula pripada sedamdesetdvogodišnjem profesoru Dejvidu Reju Grifinu.

„Shvatili smo koliko je 11. septembar značajan kada smo videli da se ne radi samo o napadu na Avganistan, već i da se to koristi kao povod za napad na Irak“, kaže mi Grifin. Kada ga je jedan njegov student zamolio da napravi prezentaciju o 11. septembru kao povodu za rat u Iraku, Grifin je pristao. Nedugo zatim, počeo je da piše članak za jedan nedeljnik zasnovan na toj prezentaciji. Članak je prerastao u knjigu The New Pearl Harbor, objavljenu 2004, prvu od preko 10 knjiga koje će Grifin napisati o 11. septembru. Iako se oslanjaju na faktografske neistine, logičke nedoslednosti i selektivne citate u kreiranju zamršene zavere koja vodi do vrha Bušove administracije, Grifinovi radovi se u krugovima teoretičara zavere još uvek smatraju remek-delima ovog žanra.

Jeremy Stahl, Slate, serija tekstova u septembru 2011.

Priredio i preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net