Teofil Pančić: Đoković biti teniser, tenis biti sport

Povezani članci

• Svetislav Basara: A peticija za Cecu?
• Ljepolikom
• Borba se nastavlja: Dogovora nema, hrabri građani Sarajeva noć će provesti na ulicama
• Kurspahić: Ustavnost i zaboravnost
• VJEKOSLAV PERICA: BiH su dijelili Tuđman, Milošević i biskupi kršćanskih crkava
• Priča o Adamovom snu

U čemu je problem sa programom RTV-a, osim u tome što je to danas ubedljivo najkvalitetnija i najpristojnija televizija u Republici Srbiji? Pa, biće da je jedini stvaran problem baš u tome.

Jedan od razloga što se ovaj kolumnistički serijal zove baš “nuspojave” jeste i namera njegovog autora da tzv. društvenim fenomenima prilazi ne sa “frontalne” strane, koju ionako svi vide, nego zahvatajući ih bočno, rubno, jer se njihova naizgled “sporedna” strana neretko pokaže kao simptomkoji zapravo ukazuje na njegovu pravu prirodu, a koji je inače odviše lako prevideti.

Hajde da vidimo kako to funkcioniše na primeru fertutme koja se digla oko “Pečatovog” tzv. istraživanja em programa, em finansija, em etničkih “krvnih zrnaca” Radio-televizije Vojvodine i ljudi koji je uređuju i vode, plus Dinka Gruhonjića (codename: Sabahudin) koji je “ufokusiran” kao glavni novosadski novinarski Šejtan. Evo se i u “Vremenu” o tome uveliko piše i polemiše. Kad pogledaš, akteri i pozicije odavno su poznati, nema tu nekih naročitih prijatnih ili neprijatnih iznenađenja, a osobito je prepoznatljiv pečatovski jezik, takoreći poetički kontinuitet uređivačke politike njegovog šefa.

Enivej, građanin Miodrag Zarković u poslednje je vreme postao neka vrsta Pečatovog centralnog ideološkog egzekutora, pa je i “operacija RTV” poverena pre svega njemu. Ako ne pratite scenu i niste do sada čuli za M. Z., najpribližnije bi ga se dalo opisati kao usavršeni model Nikole Treći Metak Vrzića: sličnih su pogleda i sličnog morala, a razlikuju se po tome što Zarković ipak ima nekog spisateljskog talenta, baš kao što nema nikakvih (primetnih?) etičkih ograda i skrupula.

O Zarkovićevoj/Pečatovoj istrazi “krvnih zrnaca” sve je već rečeno. O njegovim optužbama čelnika RTV-a za rastrošnost neka razglabaju upućeniji od mene, ja mogu samo napomenuti da mi ovo što je do sada ponuđeno kao argumentacija deluje dosta bedno, i svodi se na, zamislite molim vas, velike plate za novinarske zvezde (i tata bi, sine!), i na to da službeni automobil, eto, vozika šefove na “interkontinentalnoj” relaciji NS-BG i obrnuto (Vučelić se za svog vakta sigurno vozio šinobusom, a ja ga sasvim slučajno tamo nikada nisam sreo). Mo’š misliti. Ostaje nam, dakle, program. U čemu je problem sa programom RTV-a, osim u tome što je to danas ubedljivo najkvalitetnija i najpristojnija televizija u Republici Srbiji? Pa, biće da je jedini stvaran problem baš u tome. Ali dobro, i ukusi i “pogledi na svet” su beskrajno različiti, i ne mora svakome da se sviđa ono što se dopada meni…

Problem sa Zarkovićevim “strašnim primerima” programskih nepočinstava RTV-a, međutim, u tome je što su ili posve beznačajni, ili čak urnebesno smešni, u smislu da su tipičan produkt ideološke paranoje, u konkretnom slučaju nacionalističke. Krunu u toj niski biserja ne mogu a da ne podelim s vama: “… a pobeda Novaka Đokovića u Melburnu, ostvarena takođe tog dana (27. 1. 2013, op. T. P.), našla je svoje mesto tek na kraju emisije, među sportskim vestima, iako je u informativnim emisijama po drugim televizijama tog dana Đokovićev trijumf bio udarna vest”.

Da rekapituliramo. Novak Đoković je teniser, i trijumfovao je na teniskom turniru. Tenis je sport. OK? Utoliko je vest o pobedi N. Đ. sportska vest. Imate li primedbu na ovaj logički sled? Šta je, dakle, uradio “nepatriotski” TV urednik? Objavio je jednu sportsku vest u sportskoj rubrici. A onda je ta činjenica poslužila Zarkoviću kao jedan od kamenčića u mozaiku “izdajničke” politike.

Postoji sad tu jedan važan unutartekstualni momenat. Autor valjda i sam uviđa, ili bar sluti, da mu je primer podosta truo iznutra, da on naprosto ne može sam sebe da brani nijednu milisekundu. Zato mu treba poštapanje u vidu Drugih: eto, RTV tako, a svi drugi su objavili tu vest kao udarnu! Međutim, šta to tačno dokazuje? Po jednoj verziji, onoj u koju Zarković očigledno veruje, ona osnažuje njegovu generalnu argumentaciju. Po drugoj, koju vam nudim kao alternativu, ona dokazuje nešto drugo: da neko na RTV-u zna kako se uređuju vesti, i gde je čemu mesto. Na primer, sportskim vestima je mesto u sportskoj rubrici. Može li tu da bude izuzetaka? Razume se da može. Utoliko mi ne pada na pamet da otrčim na drugu stranu klackalice pa da kažem da su oni Drugi učinili neku strašnu profesionalnu grešku “trpajući” Đokovića gde mu nije mesto. Ne, to je bio mali overdoing it, to je sve. Ništa za ozbiljnu zamerku. Ali, Đokoviću ovo nije ni prva ni poslednja grand slam pobeda, pa čovek je trenutno najbolji svetski teniser! Utoliko ta vest, ma koliko dobra, ne prevazilazi okvire sportske rubrike. Ali, zameriti nekome zato što se – umesto da se utrkuje u bizarnom “patriotskom žanru” – ponašao profesionalno najkorektnije od svih, e za to već treba biti “patriota” od one fele kakva je ovde izdžikljala u poslednih četvrt veka…

Nemamo prečesto priliku da vidimo sistemsko ludilo nacionalističkog jezika na delu u ovako ogoljenom vidu. Naprosto, autor onima koje kritikuje bazično zamera manjak ludila, smatrajući ga nedostatkom patriotizma. I baš to nam govori sve što je neophodno znati o pravoj naravi “pečatovskog” diskursa, mnogo starijeg od samog “Pečata”. Ako nisi “lud” po uzansama jednog mahnitog koordinatnog sistema proizvodnje i distribucije blesavosti, onda si sigurno sumnjiv; ako i posle upozorenja nastavljaš da ne budeš lud, onda si garant izdajnik; a u najtežim slučajevima, nema varijante da se ne zoveš Sabahudin.

Vreme