Sveti zločinci

Povezani članci

• Vjera u izbjegličku zavjeru
• MIROSLAV MIŠKOVIĆ: Boris Tadić me ucjenjivao i pokušao me reketirati više puta
• ANGELA MERKEL – ODLIKOVANJE ZA ŠUTNJU?
• Namjerno zaboravljanje distrikta Brčko
• POSTOJI LI U BiH GLAVNI TUŽITELJ???
• Esad Bajtal: Logika teritorijalne ekspanzije i radikalizam klero-etničke zatvorenosti

Foto: Blic

Nebo nad Srbijom uskoro će biti tesno, da primi sve svete zločince. Svetovna i duhovna vlast takmiče se u predlaganju kandidata za ovaj visoki kosmički status. Gužva u šesnaestercu pravoslavnog dela raja.

Ratni zločinci u Srbiji lete u nebo. Sa oreolom sveca. Tako biografiju Vladimira Lazarevića, penzionisanog generala osuđenog pred Međunarodnim sudom u Hagu na 14 godina zatvora, zbog zločina na Kosovu, peru sa najviših mesta državne vlasti. Ministar vojni Aleksandar Vulin je glavna vešerka. Onomad je izvadio iz mašine za pranje veša njegove ratničke gaće i naciji poručio: Na ovog čoveka treba da budemo ponosni. Na vjeki vekova, pevaju i popovi. Pomenuti general još prilikom dolaska iz zatvora bezecovao je vasionsku kartu za raj, jer su ga na aerodromu dočekali visoki predstavnici svetovne i duhovne vlasti.

Vulin, inače zadužen za panegerike Aleksandru Vučiću, srpskoj verziji cara Trojana, kaže da Srbija ni sa čim nije izazvala NATO agresiju, baš kao što nikad nije izazivala ni ratove. “Ali baš zato Republika Srbija, njeni vojnici, njen narod može da bude ponosan na svoju ulogu u svim ovim godinama…može da bude ponosan na najbolje.” Označivši Lazarevića kao najhrabrijeg među najhrabrijima. Nazivajući ga dokazom nacionalnog samopoštovanja, on se zapitao da ako Srbi nisu ponosni na njega i njegovu hrabrost i žrtvu, na koga onda da budu ponosni. Ni Nikola Selaković, bivši ministar pravde, generalni sekretar Vučićevog kabineta ne štedi reči pohvale za osuđenog ratnog zločinca. Ako nismo ponosni na takve, na koga da budemo ponosni… Kao država i narod vraćamo se pravim stvarima i pravim ljudima, kazao je.

Da li ste ponosni na ove ljude, upitao se Fond za humanitarno pravo, podsećajući na zločine Treće armije Vojske Jugoslavije na Kosovu, a kojom je komandovao Vladimir Lazarević. Tako su u martu 1999. godine pripadnici ove armije učestvovali u akciji u kosovskom selu Bukova. U njoj je ubijeno najmanje 39 civila. Treća Armija zajedno sa policijom granatirala je i palila kuće u selu Koštreno. Žene i decu poterali su u bežaniju u Makedoniju. U Dušanovu, Lazarevićeva Treća armija u sadejstvu sa pripadnicima MUP proteruje između tri i četiri hiljade građana. U Izbici njeni pripadnici obezbeđuju teren za akciju policije za masovna ubistva. Ubijeno najmanje stotridesetdvoje ljudi. Dečani: Treća armija učestvuje u šikaniranju i zarobljavanju građana. Silovanju žena. U proterivanju velikog broja civila. U Žegri vojnici pljačkaju napuštene kuće. U Đakovici spaljuju domove. Operacija Reka: Trećearmejci ubijaju 35o civila. Proteruju celokupno stanovništvo… Meja, Korenica, Dobraš, Slakovce… takođe su mesta na velikoj mapi zločina.

Pa šta je radio komandant, dok su njegovi sveti ratnici izvodili akcije etničkog čišćenja, proterivanja, ubijanja, silovanja… Igrao mice, dečju igricu Čoveče ne ljuti se? Lazareviću i njegovoj armadi podršku iz zatvora u Finskoj, gde ga je sud u Hagu poslao zbog ratnih zločina, general Nebojša Pavković hrabri Lazarevića: Poštovani generale večna zahvalnost. Ostanite jaki uz predsednika Vučića i ministra odbrane Vulina. Oni vas uvažavaju i pominju vašu herojsku borbu. Ne dozvolite da vas posvađaju hulje, foliranti, kukavice… Za Pavkovića je rezolucija UN 1244 uporište Srbije sa koga ona brani iskonska prava na Kosovo. Jeste slovo te rezolucije čedo Ujedinjenih nacija, ali to je i Haški sud. Ali za mnoge u Srbiji, sudije pod haškim togama i vlasuljama su prodane duše. Markirani kao srbomrsci.

Beogradske oči slepe, škiljave ne vide balvan u svojoj zenici, ali trn u tuđem oku itekako. Stara je mantra, ovde, da zločince iz Bosne, Hrvatske, sa Kosova haški sud štiti kao bele medvede. Naser Orić koga je prvostepeni sud u Sarajevu oslobodio optužbe za ubistvo tri srpska vojnika, za ovdašnju javnost je koljač bez milosti. Za Vučića je ovakva presuda dokaz da će Srbija sama morati da nađe pravdu. Orić-zločinac koji je sopstvenim rukama rasporio trudnicu i u njenoj utrobi zaklao nerođeno dete, vrište novinski naslovi. Komandat armije BiH u Srebrenici kriv je za 3.500 pobijenih srpskih civila u Podrinju. Sindrom traženja krivice na drugoj strani zaparložio je region. U Srbiji ga zalivaju vlasti, crkva, profašistički krugovi. Stvara se edukacioni prostor u kome će generacije biti podučavane da je Srbija sveta zemlja okružena demonima od država suseda. Istina o ubijanju hrvatskih civila u Lovasu, žena, dece i staraca na Kosovu, sekundarne grobnice u Batajnici, zabetonirana je duboko pod zemljom.

Autori gimnazijskih udžbenika podučavaju klince o nadmoći srpske rase, o Bošnjacima koji su prostrli tepih otomanskim osvajačima. U novinama malo, malo pa se pojavi naslov o božjim čudima. Poput onog iz jučerašnjih Večernjih novosti. Tekst posvećen prebacivanju zemnih ostataka Đorđa Božovića Giške, kriminalca i komandanta paravojske Srpske garde iz beogradske grobnice u Crnu Goru okadio je pop rečima: Desilo se čudo Božje, ugledali smo netruležno Giškino telo… Kad se otvorio grob pojavio se Đorđe ceo suncem okupan.

Mic po mic, uz dodatak jakih deterdženata, danonoćno kloparaju mašine za pranje krvavih gaća ratnih zločinaca i dojučerašnjih kriminalaca. Ojačavaju se temelji države koja se nije stidela da poravna po ratnim zaslugama partizane i kvislinge. Nebo nad Srbijom uskoro će biti tesno, da primi sve svete zločince. Svetovna i duhovna vlast takmiče se u predlaganju kandidata za ovaj visoki kosmički status. Gužva u šesnaestercu pravoslavnog dela raja.