Strašna pobeda Hasana Nuhanovića

Povezani članci

• Gheorghe Hagi u zmajevom gnezdu (jedan nogometni flasback)
• Odlazi nam raja
• Otvorenje izložbe “Collegium artisticum” 5. aprila u 17h
• O građanima i majmunima
• Kako građani BiH mogu pomoći izbjeglicama koje putuju prema evropskim državama?
• Arapsko proljeće ili stranac u sopstvenoj “avliji”?

Otac je otišao sa ženom i sinom i poslednjim tračkom nade da će im tako pomoći, jer je jedan sin zbrinut. Sinopsis tragedije morao bi dobiti u ruke Sofokle, koji se već duže vreme nije pojavio. Dok se ne javi, ostaje da ništa na svetu nije važnije od prislanjanja tople glave nekoga koga volimo.

Piše: Svetlana Slapšak, Peščanik.net

Holandski Vrhovni sud je pre dva dana potvrdio presudu o krivici države Holandije za ubistvo tri građanina Bosne i Hercegovine 1995. posle izgona iz holandske baze UN u Srebrenici. Umesto pravnih detalja, važnije je navesti njihova imena: Ibro i sin mu Muhamed Nuhanović i Riza Mustafić. Supruga i majka Nasiha Nuhanović nije bila predmet ovog sudskog procesa, premda je i ona ubijena u isto doba i u istim okolnostima u Vlasenici.

Hasan Nuhanović, tumač holandskog vojnog odreda u službi UN u Srebrenici, preživeo je rat i bio je prisutan kada su njegovog oca, brata i majku sa još preko dve stotine drugih koji su kod Holanđana tražili zaštitu od Ratka Mladića i njegovih vojnika, isti Holanđani predali ubicama. Njegov otac Ibro je pokušao da, pošto je dobio dozvolu da ostane zbog sinovljeve službe, spase i ženu i mlađeg sina, ali ga je holandski nadležni oficir odbio. Ibro Nuhanović je onda odlučio da ode sa svojima. Mnogo – suviše – godina docnije Hasan Nuhanović je saznao gde su pobijeni njegovi najdraži, kada su identifikovani njihovi ostaci, premeštani bagerom (otac) i spaljivani (majka).

Proces je, koliko god mučan i mukotrpan, duboko nepravedan, jer se nije u istome obliku mogao voditi protiv pravih izvršitelja, onih koji su isprepadali holandske vojnike da bi povećali broj pobijenih. Baš tih dvestotinjak, za trenutak spasenih, falilo je večnoj slavi srpskog oružja, falsifikovanoj uniformi Ratka Mladića, pijanoj zakrvljenosti najgorih desetak hiljada Srbalja u celokupnoj srpskoj istoriji. Broj se morao postići, braćo! Neka mi još neko pokuša bulazniti o tako reći “spontanim” balkanskim ubicama: zahtev da se izruče oni koji su našli utočište među holandskim vojnicima je svedočanstvo o tako reći “holandskoj” pedantnosti… Onoj koja je, u vladavini prava, mogla samo tako da presudi u tužbi Hasana Nuhanovića protiv holandske države.

Hasan Nuhanović je obrazovan, pismen i talentovan, sem što je uporan. Njegovi članci, knjige, intervjui i izjave su primer razumnog opredeljivanja važnih i manje važnih ciljeva. Njegova istrajnost označila je možda tačku od koje će biti mogućno uraditi još nešto više od Haškog suda i lokalnih sudova u zemljama-učesnicama u ratu. Izdržao je 18 godina, sada mu predstoji još proces za odštetu.

Presuda u korist Hasana Nuhanovića i porodice Rize Mustafića je istorijski trenutak. Možda će se sledeće faze takvih procesa odvijati na sudu za ljudska prava u Strazburu, možda će konačno i UN sesti na optuženičku klupu, možda će mnogobrojni izvršitelji, kao onaj kome je prst utrnuo od pritiskanja okidača pa mu je bilo teško, isto tako doći na sud. Ne dolaze li još i danas na sud drhtave ljudske ruševine u devedesetim godinama života, koje su u četrdesetim godinama prošlog veka imale probleme sa utrnutim prstima? Šta se posle dešava, pripada našem ugovoru sa društvom i ljudskim pravima, i evropskom ukidanju smrtne kazne. Oni koji ne delegiraju svoju osvetu sudstvu, potpadaju pod sudsku akciju.

Pa ipak, jezik se zapliće na reči “pobeda”: kakva pobeda? Otac je otišao sa ženom i sinom i poslednjim tračkom nade da će im tako pomoći, jer je jedan sin zbrinut. Sinopsis tragedije morao bi dobiti u ruke Sofokle, koji se već duže vreme nije pojavio. Dok se ne javi, ostaje da ništa na svetu nije važnije od prislanjanja tople glave nekoga koga volimo.

Kako je ubijena moja majka