ENG
Statusna neutralnost
Autor/ica
Povezani članci
Samo ljudi mogu da budu religiozni ili nereligiozni – gradovi to ne mogu. Baš kao ni narodi i države
Autoru ove kolumne – inače ozloglašenom pravoslavnom fundamentalisti – nije baš lako započeti ovaj tekst, jer je dobro poznato da prepun stomak nije baš idealna podloga za pisanje; više je, je li, zgodna za dobru dremku. A opet, kako da izbegneš objedanje na početku Velike Mrsne Pravoslavne Sezone? Naime, upravo se vratih sa još jedne (pro)slave Aranđelovdana u jednoj srbijanskoj varoši, a tamo beše onako kako to već u takvim prigodama ide: prvo je pop je mavao i metanisao, prisutni su se držali smerno i čedno, a posle se oblaporno, uz laku konverzaciju, navalilo na meze, supu, sarmu, pečenje i ostalo. Torta je bila “reform”, ali taman posla da u tome ima kakve “protestantske” religijske poruke… Sve je, dakle, bilo u skladu sa karakterističnom “sekularizovanom” verzijom porodično-prijateljsko-susedskih okupljanja, kojima načelno kao povod podjednako pristaju i Praznik rada i hristijanizovani kućni svetac paganskog porekla. So, koliko u svemu tome ima religije i one famozne “duhovnosti” iz nadobudnih kičerskih prenemaganja naših novoverničkih mudroslova? Pa, tačno onoliko koliko toga inače ima u jednoj zemlji u kojoj znatna većina i verujućih i neverujućih ljudi zapravo ne zna ništa suvislo o svojoj veri ili pak bezverju… Jer, jasno je – mada će se to nerado ili nikako priznavati – kako je za “tihu većinu” ljudi suština ovakvih okupljanja mnogo prostija i ovozemaljskija: da se dragi ljudi okupe i proljudikaju, uz prigodni prateći čalabrc, zaliven krvlju Hristovom. Pravo da vam kažem, ne vidim šta bi uopšte moglo biti ne samo lepše i ljudskije nego i hrišćanskije od toga?
Nego, nisam o tome hteo, osim u svrhu uvodne ambijentalizacije. Religijski obredi – klasični ili sekularizovani – stvar su pojedinaca i grupa slobodnih ljudi u slobodnom društvu. A šta ta sloboda znači? Pa, upravo to da je svako u svakom trenutku i prilici svog života slobodan da bude ili ne bude religiozan, i da tu svoju (ne)religioznost iskazuje, upražnjava i praktikuje na svaki način osim onog koji bi značio delatno ugrožavanje prava nekoga drugog da veruje i ponaša se nekako drukčije. To je, bar načelno, opšteprihvaćeni standard življenja civilizacijskog Zapada, što ovde znači onoga što obično nazivamo judeohrišćanskom civilizacijom; a to je pak ona kojoj su se dogodili i reformizam i prosvetiteljstvo i Francuska revolucija (i njojzi srodne u drugim zemljama; neke još i ranije). Verujem da ovo pismenom čoveku nije teško shvatiti, i verujem da ćemo se lako složiti da je i Srbija (i ceo Balkan) deo te i takve civilizacije, one u kojoj je, prostim pravno-političkim rečnikom, “crkva odvojena od države”, sa svim što uz to ide. A ide i to da je ispoljavanje svakovrsnih religijskih uverenja legitiman deo javnog prostora, ali ne i javnih, svegrađanskih institucija, koje glede (ne)postojanja Boga po definiciji moraju biti statusno neutralne. Jer, ako ne bi bile takve, onda bismo živeli u teokratiji, koja bi se od mahnitog mračnjačkog terora iranskih mula ili saudijskih vahabita razlikovala samo nominalno-konfesionalno, ne i suštinski, supstancijalno.
Uh, stigoh već do hevi filozofstvujuščeg žargona, a povod celoj priči je tu, iza ćoška. Naime, Liga socijaldemokrata Vojvodine pokrenula je inicijativu (kako javlja Radio 021) da se na dnevnom redu sledeće sednice gradskog parlamenta nađe i tačka sa predlogom ove stranke o ukidanju gradske slave Novog Sada (Đurđic), a koja se inače obeležava tradicionalno, još od pradavne 2007, zahvaljujući odluci tadašnje vlasti kojom su dominirali radikali. Zašto baš Đurđic a ne, šta znam, Spasovdan, Jovanjdan, Nikoljdan, mala, velika ili srednja Gospojina – to ne pitajte mene, to su već misterije radikalskog uma (koji se u međuvremenu razgranao u naprednjačkom, narodnjačkom i drugim sličnim pravcima). Ligašica Aleksandra Jerkov argumentuje da je “besmisleno da grad u kojem živi puno ateista i ljudi drugih veroispovesti slavi pravoslavni Đurđic”. To jeste tačno i nije nevažno, ali zapravo uopšte nije ključno. Naime, određena vrsta čitanja ove izjave implicirala bi da bi u nekom drugom gradu, sa – kako god se to uopšte brojalo i dokazivalo – manje “ateista i ljudi drugih veroispovesti”, bilo sasvim normalno da grad ima krsnu slavu. Međutim – ne bi. Sve i kada u Novom Sadu (ili bilo kojem drugom gradu) ne bi bilo ni jednog jedinog ateiste, agnostika, rimokatolika, luteranina, muslimana ili šintoiste, grad opet ne bi smeo – u sekularnom društvu, naime – da ima nešto kao “krsnu slavu”, kao ekskluzivno obeležje određenog religijskog svetonazora. Zašto? Iz elementarnog načelnog razloga: samo ljudi mogu da budu religiozni ili nereligiozni, gradovi to ne mogu! Baš kao ni narodi i države. Grad je, u simboličkom smislu, svetonazorno i kulturno pluralistička zajednica ljudi slobodnih za sva (ne)verovanja i od svih nametanja. Zato, kada gradu (instituciji, preduzeću, školi, fudbalskom klubu, kockarnici…) institucionalno i oficijelno odredite krsnu slavu ili nešto slično, vi ga zapravo retardirate na svojevrstan predgrađanski, feudalni stadijum. Naravno, nije da iza toga moraju da uslede lomače za one koji se drznu da kažu da se Zemlja vrti oko Sunca, ali implicitna poruka tog čina je tu negde…
Zanimljive su i prve reakcije na ovu inicijativu Ligaša. Naprednjaci su neiznenadjeni ali uvredjeni, slično i koštuničavci, dočim od demokrata jošte nema komentara, a verujem da ga neće ni biti, ako ih se baš ne pričvrlji. Ah, to tako liči na njih same: jedni aktivno štetočinuju, a drugi, oni koji su ponajpre kadri da im stanu na put (ergo, demokrate) najradije se ne izjašnjavaju o “nezgodnim”, simbolički čupavim pitanjima: em što žele da zahvate u “rezervoar” birača sa gotovo svih strana ideološkog spektra, em što većinom i sami nerado misle o nečemu tako apstraktnom, tako dalekom od pitanja Upravnih Odbora i ostalih suštinskih stvari… Zato je teško verovati da će od ligaške inicijative biti neke velike praktične vajde, ali je ipak važno da je pokrenuta: njena je poruka barem to da se nismo baš svi najeli one šarene pilule za lilule klerikalnog Murti Binga (šta li je to?! Videti kod Vitkjeviča i Česlava Miloša), i da smo još u stanju da razlikujemo rog od sveće, popa od boba i Boga od šeširdžije.
Autor/ica
