ENG
Srpsku vladu ne interesuju ljudi već teritorija
Autor/ica
Povezani članci
Zanimljivo je da u reakcijama predsednika republike i Vlade Srbije povodom nagoveštaja da će se Srbiji kao uslov za pristupanje pregovorima o pridruživanju Evropskoj uniji postaviti i poštovanju teritorijalnog integriteta Kosova ne pominje se poštovanja ljudskih prava Srba i nealbanskih manjina južno od reke Ibar. Stiče se utisak da to nikome u ovom trenutku nije važno ili da se bar ne nalazi u prvom planu uprkos činjenici da na tom prostoru što se tiče manjina raste broj zastrašivanja, napada, ubistava, krađa, paljevina, vandalizama i oštećenja imovina Srpske pravoslavne crkve.
O tome svedoče i izveštaji generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Ban Ki Muna, podnetih Savetu bezbednosti. Pored toga, smanjuje se povratak izbeglih i raseljenih Srba i drugih ne-Albanaca, a mali broj onih koji su se vratili okružen je neprijateljstvom i svakodnevnim provokacijama. Ako tome svemu dodamo da u velikom broju slučajeva Srbi ne mogu da koriste svoje obradivo zemljište i drugu imovinu, da pred albanskim sudovima ne uživaju nikakvu zaštitu, da je još uvek nepoznata sudbina nestalih i da sa albanske strane niko ne odgovara za ratne zločine onda je manjinama onda je zaključak o tretmanu još gori. Vladavina prava do tih ljudi skoro da uopšte ne dopire kao da žive u sistemu ozloglašenog aparthejda. Istina, situacija bi bila još gora da nije snaga KFOR- a i kancelarija EULEKS-a koji su tamo raspoređeni verovatno da bude prepreka da ne dođe do najgoreg – progona i masovnih zločina.
Ne samo ova Vlada Srbije nego nisu ni ranije vlade mnogo isticale ovo pitanje, pogotovo ne u dokumentovanoj formi koja bi svima i svakome autentično ukazala na nešto što je žalosna i ne dopustiva praksa koja je daleko od svakog pomirenja i tolerancije. Međutim, ako se ne bi Vlada Srbije zauzela da se takva praksa spreči svi unutrašnji faktori imali bi manje izgleda na uspeh. Jer država Srbija po međunarodnom pravu i po Ustavu Srbije ima takvu odgovornost pa i da hoće ne može sama sebe da isključi od takve obaveze. Da li nešto u pozitivnom smeru u tom pogledu Prištini izmeniti teško je poverovati. Na primer, formiranje opštinskih uprava unutar albanskog sistema i ulazak nekolicine Srba u kosovski parlament po Ahtisarijevom planu o nezavisnosti nije u pogledu položaja manjina učinio nikakav značajan pomak na bolje. Naime, Ahtisarijev plan, od nedavno i deo kosovskog ustava, ne samo da nije Srbima pružio čvrste i pouzdane garancije u mnogim životno važnim oblastima već i ono što je zapisano u korist Srba u tom dokumentu se ne sprovodi.
U traženju rešenja za kosovski problem oslonac na teritorijalno pitanje i pitanje suvereniteta nije dovoljno da bi se odbranili državni interesi Srbije u celini pošto se gubi iz vida ono što se zaista događa ne malom broju ljudi na tom prostoru. Odbrana ljudskih prava i vladavine prava tih ljudi svakako nije jedini način da se kosovska drama pokrenu sa mrtve tačke i dođe do obostrano zadovoljavajućih rešenja, ali svakako jeste snažna poluga da ceo problem postavi u civilizacijski kontekst preko kojeg niko ne bi smeo i verovatno ne bi mogao mirne duše da pređe i da ga preda zaboravu. Ljudska prava čvrsto su ugrađena u Evropsku uniju pa ne bi bilo politički nesuvislo da se uz sva ostala i ova pitanja ravnopravno postavi na dnevni red svih pregovora koji treba da uslede. Nekada se u međunarodnoj zajednici raspravljalo o kršenju ljudskih prava Albanaca na Kosovu od strane srpskih vlasti i zašto se sada ne bi smelo da razgovara sa punim legitimitetom o obrnutoj situaciji. To jest o situaciji u kojoj su sada žrtve pripadnici manjinskih zajednica. Najzad, na čemu će se graditi poverenje, mir i stabilnost u regionu ako to nije poštovanje ljudskog dostojanstva i prava na život ? Postoji li zamena ?
Prema tome, svaka platforma Vlade i Narodne skupštine o kosovskom pitanju morala bi obavezno da sadrži i pitanja koja se odnose na poštovanja ljudskih prava i sloboda manjinskih zajednica na Kosovu bilo da je njihovo kršenje posledica skrivenog sistema diskriminacije ili pojedinačna praksa po izboru okoline. Takvo postavljanje ne bi ipso facto značilo priznavanje kosovske nezavisnosti već bi samo doprinelo uspostavljanju neophodne pregovaračke ravnopravnosti.
Autor/ica
