Srpska tragedija

Izdvajamo

• Šta će se promeniti, ukoliko se Kosovo da u zalog, za neka bolja vremena, za vremena u kojima će odrastati i živeti ova deca, koja su danas plakala u Domu kulture u Lapljem Selu. Plakali bi i Albanska deca, da su bila prisutna.

Povezani članci

• Besmrtni stric Milan iz Pogane Vlake
• Spomenička bešćutnost i tragedija splitske Lore
• FHP: Uloga države u skrivanju Ratka Mladića – državna tajna
• Ti divni susjedi: Srbija i Hrvatska uz Zmajeve “Sad bar imamo za koga da navijamo u Brazilu – za “Papeta” Sušića i njegovu ekipu”
• Etničko, građansko ili neko treće riješenje
• Nenad Veličković: Majn kampf na bosanski način

Sedite Vučiću sa Tačijem, pa uporedite te spiskove i uzmite im to što im “pripada” i podelite srpskim i albanskim porodicama. Sav ovaj jad i tuga, žive i u mestima preko linije koja razdvaja Albanski od Srpskog dela Kosova. I Albanci žive isto teško, kao i Srbi i ovo se ne rešava nacionalno i parcijalno, ovo se rešava civilizacijski, humano, istim pristupom prema jednima i drugima. I neka nikome ne padne na pamet, da izaziva dole sukobe i da ratom brani Kosovo i da gine sirotinja za još raskošniji i smrdljiviji život kriminalaca. Za umiranje uvek ima vremena, a za život tako malo.

I kad ga nema, Oliver Ivanović biva koristan svom narodu na Kosovu. Dolazi predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji nije bio u dobrim odnosima sa Ivanovićem, dolazi u Mitrovicu, u severni deo gde žive Srbi. Obilazi one delove Kosova, za koje je dobio dozvolu i gde ima Srba.

Mesto, Laplje Selo, pored Prištine, Dom kulture, vreme, neko snežno, hladno. Razgovor Vučića sa Srbima. Gledam i slušam od početka do kraja. Pet, šest sati. Ispisuje se, na licu mesta, Srpska tragedija u hiljade činova, svaki čovek i žena jedan čin. Srpska tragedija, teža od Grčkih i mnogih ostalih. Ustaju muški, mlađi, stariji, žene, devojke, devojčice koje su još deca, a već imaju svoju. Plače jedna beba. Vrućina joj, možda je gladna ili joj smeta galama.

Jednog trenutka, vidim da su skoro svi prisutni digli ruke i traže da govore i kao da sam video one goluždrave ptiće u gnezdu kako otvaraju svoja usta i traže od majke i oca da im stave u kljun, nekog crvića ili muvu.

Znam da je dole strašno, ali kad vidiš i čuješ, udara me po glavi, u stomak, srce, pluća… Izubijan, jedva dolazim do kreveta. Kako zaspati? Znam šta ću sanjati. Po ko zna koji put, vičem u snu, jebem majku svima, udaram rukama, Smiljka me smiruje, budi.

Jedan čovek, živi u kući u kojoj vlada vlaga i devojčica je stalno bolesna i ja vidim vlagu u našoj sobi i žena kojoj je od starosti propao krov i soba joj puna vode i naša soba je puna vode i ja šljpkam po njoj i vidim kako krov pada sa zgrade u kojoj živimo i znam kako je kad nema posla i traže i mole da dobiju bilo šta, samo da rade. Traže posao za decu i potrebni su im Dečji vrtići, jer svako ko je ustao da iznese svoju muku golemu, ima po četvoro, petoro dece i traži lepa, mlada ženica, koja ima već mnogo dece, a suprug i ona voleli bi da imaju još, traže sobicu i kupatilo, ali strvine koje žive u Srbiji, imaju zapečaćene stanove u koje dođu dve nedelje u godini, da pokupe harač i uzmu plate koje primaju, a ima mnogo onih koji imaju po nekoliko plata i od Kosovske vlasti i od Srbije, a čitave porodice sa decom, žive kao podstanari i plaćaju od one svoje bede.

Sedite Vučiću sa Tačijem, pa uporedite te spiskove i uzmite im to što im “pripada” i podelite srpskim i albanskim porodicama.

Sav ovaj jad i tuga, žive i u mestima preko linije koja razdvaja Albanski od Srpskog dela Kosova. I Albanci žive isto teško, kao i Srbi i ovo se ne rešava nacionalno i parcijalno, ovo se rešava civilizacijski, humano, istim pristupom prema jednima i drugima.

I neka nikome ne padne na pamet, da izaziva dole sukobe i da ratom brani Kosovo i da gine sirotinja za još raskošniji i smrdljiviji život kriminalaca.

Za umiranje uvek ima vremena, a za život tako malo.

Gledam prisutne u sali Doma kulture u Lapljem Selu. Polegli po sali čemer, jauci, beda… Razdire srce i mozak, ali mora se ostati, koliko se može,  priseban i miran.

Kosovo potiskuje sve ostale ogromne nevolje u kojima je Srbija. Dobro je da je narod tražio posao, nove škole, brže dobijanje dokumenata, doktore… Da se niko nije požalio na bezbednost, mada provokacija ima na sve strane.

Vučić i Tači, postaju gospodari života i smrti na Kosovu. Izabraće oni život i živeće srpski narod i dalje na svojim ognjištima. Znaju oni kako živi i jedan i drugi narod i neka Kosovo bude zalog za ona vremena koja dolaze.

Moraće i Kosovska i Srpska vlast da ulažu maksimum u razvitak opustošenih delova na kojima žive i Albanci i Srbi. Prelaziće se i ta granica, kao što sam se prvi put kad sam prelazio u Crnu Goru, posle odvajanja od Srbije,  prekrstio, a policajac me pita: A, što se krstiš, jadan ne bio?  Krstim se, jer nikad nisam verovao da ću u Crnu Goru morati ući s pasošem! Pa, sam ušao i vremenom se navikao na to. Kasnije, samo sa ličnom kartom.

Krstićemo se i kad budemo ulazili na Kosovo, sa ličnom kartom. Neće nam biti teško. Mi se bar krstimo i kad treba i ne treba.

Šta će se promeniti, ukoliko se Kosovo da u zalog, za neka bolja vremena, za vremena u kojima će odrastati i živeti ova deca, koja su danas plakala u Domu kulture u Lapljem Selu. Plakali bi i Albanska deca, da su bila prisutna.

Zalog neka bude trajni mir, između Albanaca i Srba. Da Srbi budu spokojni sa svojim porodicama. Da imaju posla.  Da dobro zarađuju i dobro žive. Da žive slobodno i bezbedno, a onda se čovek navikne na mnoge stvari.