ENG
Srbi i Hrvati – čemu mržnja i dokle!
Autor/ica 👤Dragan Banjac
Izdvajamo
- Pokušao sam da sročim dva spiska, jedan časnih Hrvata, drugi Srba, ali sam odustao. Ako idete na pretraživač čeka vas galimatijas. Rad sam da među Hrvate stavim Miroslava Krležu, Miru Furlan, Borisa Budena, Viktora Ivančića, Igora Galo, Olivera Frljića... ali njih, koliko znam, ne gotivi "zvanična Hrvatska". Na drugoj strani takođe zbrka. Srbi "otimaju" Nikolu Teslu, Ivana Mažuranića, Ruđera Boškovića, Petra Kočića, Aleksu Šantića, možda i Meštrovića i Kršinića.
Povezani članci
Foto: Nezavisne.com
Poruka Srbima ma gde bili: Volite (trenutno se mrze Hrvati, Bošnjaci, Amerikanci, Nemci, Albanci, kosovski i oni iz Albanije, čak i Crnogorci) sve zemlje i ljude sveta. I Hrvatsku i Hrvate jer – niko vam od njih nije bliži i sličniji.
Piše: Dragan Banjac
Osamdesete prošlog veka. Tokom služenja JNA u popodnevnoj letargiji zrenjaninske kasarne dvojica remaca igraju šah na donjem krevetu. Đ. P, Slavonac iz Slavonske Orahovice i Šumadinac S. R. iz Šarbana kod Uba. Bili su solidni drugari, ali kada je u pitanju borba na 64 polja varnice ne prestaju. Slavonac je nerčik, kao na struju, zadirkuje svog takmaca sa “opet ću ti uzeti mjeru, Srbine” i slično. Šumadinac je bio malo usporen, uvek nasmejan, odgovra da će mu dati “topa fore” i smazati ga “kao slavonski čvarak”. Podalje od njih nešto mirnija partija. Slovenac S. H. protiv Makedonca D. K. Makedonac ćuti, a Slovenac povremeno ako se dobro sećam, kaže “Prekleti hudić”…
Ne brinite, ne sledi ćakula o bratstvu i jedinstvu “naših naroda i narodnosti”, sužavam pričanje na dva najbrojnija naroda bivše zajednice, problematičan za okruženje. Da izbegnem reč mržnja reći ću da se Hrvati i Srbi trenutno i naročito od raspada Jugoslavije – ne vole. Pritom, koliko god koštalo, tvrdim da Hrvati za to imaju kakav-takav razlog a Srbi – baš nikakav! Pokušaću da pojasnim bez ulaženja u veće i dublje analize i mudrovanja.
Pretpostavimo da se Hrvatska mirno razdružila od ostalih republika i da je to Srbija dozvolila(!). Sve bi bilo drukčije i nešto stare netrpeljivosti brzo bi se svelo na solidno dobrosusedstvo. Nadalje, s narodom na obe strane trebalo je – i posle sukoba devedesetih naročito – raditi na smirivanju strasti a ne na potpirivanju. Dalje, neistinita je tvrdnja da je to težak i zaludan posao, jer kako su netrpeljivost i mržnja proizvedene na isti način se, ako ima volje, mogu i prituliti. Da su Srbi u većini (sa)znali nešto više (imalo!) o raspadu Jugoslavije i srpskoj ulozi u tome, pogotovo o ideji stvaranja velike Srbije i ekspanzionističkim težnjama najveće članice prema Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini pre svega, akumulacija mržnje prema “ustašama” i “balijama” bila bi (danas!) zanemarljiva.
Na gore pomenuta dva pitanja većina građana Srbije za prvo će vem, u jezivom procentu(!), reći da su Hrvati (i Bošnjaci) nakon otcepljenja “terorisali naše”, a i rat su prvi započeli. Ali ako mu kažete da Hrvati nisu, recimo, došli da “brane” Orenovac ili Požarevac, a “srpska” JNA i paravojske tobož opozicionih stranaka su išle u Slavoniju (konkretno Vukovar) i Dalmaciju, onda se sagovornik zamisli i kaže: Imaš pravo. Prema trenutnom stanju stvari trebalo bi (po)razgovarati s nekoliko miliona građane Srbije.
Mnogi su se bavili našim sličnostima i razlikama. Psihoanalitičar Sigmund Frojd tvrdio je da su “Srbi i Hrvati dva najsličnija naroda na svetu, da govore jezikom koji se razlikuje u pet deka, ali su teško oboleli od kompleksa narcizma malih razlika”. Pogodak u sridu! Književni velikan ovih prostora, Miroslav Krleža, uz poznatu “sačuvaj me bože srpskog junaštva i hrvatske kulture”, govorio je da su Srbi i Hrvati “dva komada jedne balege, koju je točak zaprežnih kola balkanske istorije prepolovio”. Između Frojdovog i Krležinog stava smestile su se najrazličitije teorije o hrvatskoj mržnji prema Srbima i obrnuto.
Osnivač hrvatske Stranke prava Ante Starčević, koga Hrvati smatraju ocem domovine, a Srbi mu prišivaju srpsko poreklo, za Srbe je govorio da su “vlaški nakot, nečista rasa, bića niže vrednosti i smeće od naroda jer su legura Cigana i Vlaha”. Njegov sledbenik dr Ivo Pilar tvrdio je da su Srbi niža rasa “jer imaju crnu, kovrdžavu kosu i debelu dlaku naspram hrvatske: plave, prave i tanke”. Još da su “zlo Balkana, nomadske vucibatine, malobrojni narod, ali otrovan kao mala zmija, s neukrotivim razbojničkim i pljačkaškim nagonom u sebi”. Njegovo gledište tu ne završava, dodaje da “oko 64 (!) odsto Srba ima izrazito tamno lice, mrke su masti i nalik ptici grabljivici…” Naslednik Pilarovog učenja, dr Dominik Mandić zastupao je teoriju da Srbi potiču iz severne Afrike, od crnih Mavara, koji su kao rimski legionari došli na Balkan i pomešali se sa stočarima Vlasima, a u svojim zapisima ih naziva i Mavrovlasima. Dodajmo ovde i Tuđmanovog jastreba dr Šimu Đodana koji je nakon raspada Jugoslavije govorio da Srbi “imaju male mozgove u velikim i trokutastim glavama, naspram izduženih, elegantnih i gospodskih hrvatskih lobanja…”
“Naši” su uvek bolji od “njihovih”, ali nađe se i metla za vlastito dvrište. Tokom razgvora za Pobjedu, (12. 03. 2014) istoričarka Latinka Perović mi naglašava da Dobricu Ćosića uzima krajnje ozbiljno. “Jer kad se proseje na rešetu istorije, ljudi u drugoj polovini 20. veka, ostaje on. I mislim da se treba osloboditi opsesije tom ličnošću. On je pesnik našeg istorijskog propadanja. Samo što on svojom interpretacijom to propadanje produbljuje. On je čovek sela i za njega je srpski narod taj seljak koji vodi ratove, živi oko Morave, on obožava narod i u isto vreme ga šiba, prezire. Gledala sam njegove tiraže, 150.000, 80.000, Daleko je sunce imalo je dvadeset izdanja, uporedivo samo sa Hajduk Stankom u Srbiji”. Nema, veli, nagrade koju nije dobio, i on izražava “nešto što je duboko utemeljeno u tom narodu, seljačkom, koji misli da je njegovo zanimanje bio rat i ratovanje za teritoriju. On ne priznaje Srbina kao građanina, Ćosić je vrlo ozbiljna pojava, uporediva možda sa Solženjicinom u Sovjetskom Savezu”.
Uporedila bih ga i sa Pašićem, kaže Latinka Perović. “To su ljudi koji rano imaju fiksiran cilj. U razgovoru za novine pred početak Korena kaže da vidi sagu koju će ispisati: ‘Želim da raščeprkam taj površinski sloj zemlje koji je nad našim mrtvima, da dođem do njih, oživim njihove ideje’ i on to – radi. On je velika i ozbiljna tema, on ima tu svest o sebi, kaže u Piščevim zapisima ‘po mom imenu će se određivati 20. vek’. Treba čitati njegove razgovore sa patrijarhom Pavlom. Ćosić je važna figura i za ruski javni prostor. U mađarskim događajima 1956. godine ruski ambasador šalje tenk da ga izvuče iz tog krvavog haosa, čeka ga avion i pravo iz aviona ide na sednicu Politbiroa da referiše. Kažu mu: Sedi i napiši feljton.’”
Latinka Prović ističe razgovor sa Dobricom (Ćosićem) i Luletom (Antonije Isaković) u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), početkom devedesetih. “Odnos sa Isakovićem se očuvao zbog jednog detalja. On je zbog potpisivanja Predloga za razmišljanje o hrvatskom književnom jeziku isključen iz CK. Tada je to pogodilo i hrvatske intelektualce i Krleža je imao problem s tim. Na užem tom telu CK se raspravljalo, traženo izjašnjenje. Rekla sam: Čekajte ljudi, čovek je sankcionisan, što ćemo sad da ga ponižavamo. Proveli ste rat s njim… Nikad to Isakoviću nisam rekla, ali neko mu je preneo. Znao je i o tome nismo govorili, ali često smo se viđali, razgovarali smo o knjigama, vrlo mnogo o politici osamdesetih godina. Bio je važan punkt tih previranja u Srbiji, tada potpredsednik SANU. Znao je za moju rezervu prema antibirokratskoj revoluciji, podizanju tog novog vođe i jednom me je pozvao. Bio je to naš poslednji razgovor. Rekla sam mu: Pa, Lule, Vi hoćete rat! Na to je on onako šeretski rekao: ‘Pa, neće biti u Srbiji rat’. Kaže: ‘Poginuće osamdesetak hiljada ljudi. Zaprepašćena pitam: Čekajte, čijih glava, ko će to da pogine? Kažem: Lule, stvarno mi se čini da prestaju razlozi za razgovor”.
Još malo o Ćosiću. Latinka Perović kaže da je laž (kod Srba!) podignuta na nivo nacionalnog principa. Citira upravo Ćosića: “Lažemo maštovito, lažemo imaginarno, imamo veliku istorijsku kondiciju za laž”. Znate šta, laž je obrnuta slika o realnom svetu i ako idete za tom imaginarnom slikom, morate negde glavom da udarite, kaže Perovićeva.
Pokušao sam da sročim dva spiska, jedan časnih Hrvata, drugi Srba, ali sam odustao. Ako idete na pretraživač čeka vas galimatijas. Rad sam da među Hrvate stavim Miroslava Krležu, Miru Furlan, Borisa Budena, Viktora Ivančića, Igora Galo, Olivera Frljića… ali njih, koliko znam, ne gotivi “zvanična Hrvatska”. Na drugoj strani takođe zbrka. Srbi “otimaju” Nikolu Teslu, Ivana Mažuranića, Ruđera Boškovića, Petra Kočića, Aleksu Šantića, možda i Meštrovića i Kršinića.
Krajem leta 2017. godine deca iz Rijeke posetila su Beograd. Na prijemu kod predsednika Srbije, sedmogodišnjeg Tina Popovića Aleksandar Vučić je pitao za koga navija. “Za Rijeku”, usledio je odgovor, nakon čega mu je domaćin, “državnički” predložio da razmisli o malo većem klubu: “Da to bude neki malo veći klub od Rijeke, Dinama, Hajduka. Znači, ili Zvezda ili Partizan”, rekao je bivši vođa navijača.
Dakle, sve se pothranjuje i diriguje s vrha prestola. Makar je tako u Srbiji. Evo primera: Na stranačkom skupu (juna 2019.) novi srpski vožd Aleksandar Vučić propisno je izribao Zorana Babića, iako je bio u vrhu Srpske napredne stranke. “…Šta radiš na Brionima? Ima drug kuću! Nek’ ima, idi kod druga u Sopot, nađi druga u Sopotu a ne na Brionima jer naš narod nema drugove na Brionima”. Sledi buran aplauz! (YouTube)
Vratimo se vojnicima s početka. Slavonac je, siguran sam sačuvao obraz i dušu, Šumadinac takođe ali njega pišem i u radikale i u presvučene naprednjake. Slovonac i Makedonac su manje važni za ovu temu. Poruka Srbima ma gde bili: Volite (trenutno se mrze Hrvati, Bošnjaci, Amerikanci, Nemci, Albanci, kosovski i oni iz Albanije, čak i Crnogorci) sve zemlje i ljude sveta. I Hrvatsku i Hrvate jer – niko vam od njih nije bliži i sličniji.
Autor/ica 👤Dragan Banjac
