ENG
Šokantno otkriće: Unutar SPC deluje opasna satanistička sekta!
Autor/ica 👤Tomislav Marković
Povezani članci
Krajnji i suštinski cilj svih verskih sekti jeste moć, i to, pre svega, verska i finasijska, a zatim politička, prosvetna, kulturna i, na kraju, vojna.
Piše: Tomislav Marković
Mnoge su pošasti, nesreće, prirodne, neprirodne i natprirodne nepogode, zle sile i zločeste vile, moćnici i njihovi pomoćnici – poslednjih decenija bezočno nasrnuli na nevini srpski narod, koji samo želi da bude svoj na svome, da se mirno & dostojanstveno razbaškari na što većoj parceli zemlje, da podloži vatru na vekovnom ognjištu, zahvativši usput plamenom par komšijskih kuća i da na toj razigranoj buktinji greje srce, dušu i ostale unutrašnje organe. Među jadima i nevoljama koje su spopale nebeski narod – pored judeo-masona, skakavaca, Vatikana, zelene transverzale koja ugrožava Pale, suše koju nam šalje antisrpsko Sunce, poplava koje dolaze sa neprijateljskog neba, klimatske zavere, homoseksualaca i ostalih Albanaca, i čitavog sveta koji nam radi o glavi, šajkači i šubari – posebno se izdvajaju verske sekte koje deluju razorno na ostatke naše zaklane duše slovenske. Objektivnim naučnim istraživanjem koje su sproveli naši ugledni demonolozi, ekstrasensi, crno-beli magovi, lovci na veštice i egzorcisti okupljeni u udruženju „Sektant“ – utvrđeno je da najveće zlo srpskom narodu nanose satanističke sekte, a najstrašnija i najđavolskija od njih je široj javnosti malo poznata Satanistička pravoslavna crkva.
Satanistička pravoslavna crkva (SPC) deluje pod okriljem Srpske pravoslavne crkve (SPC) kao njen skriveni ali integralni deo, u totalnom prožimanju i prepletu, više se ne zna ko je tu kome majka a ko ćerka-firma; ove dve verske organizacije su se do te mere preklopile da ni sami vernici nisu u stanju da ih razlikuju, pa nisu sigurni da li se, učestvujući u religijskim obredima, klanjaju bogu ili đavolu. Dodatnu pometnju unosi činjenica da SPC i SPC imaju zajedničke liturgije, propovedi, retoriku, episkope, sveštenstvo i pastvu. Ovakvo zamešateljstvo dovodi do komičnih zabuna sa tragičnim posledicama. Često se dešava da se iskreni vernici priključe Srpskoj pravoslavnoj crkvi iz najčistijih religioznih pobuda i posvete svoj život bogu, a onda se ispostavi da su čitav život služili satani i njegovoj lokalnoj filijali Satanističke pravoslavne crkve. Jedino koliko-toliko sigurno uputstvo za prepoznavanje pripadnika ovog opskurnog kulta dao je sam Isus Hrist: „Po plodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere sa trnja grožđe ili sa čička smokve?” (Mt, 7, 16). Za SPC je karakteristično cinično ruganje svim postulatima hrišćanstva uz obavezno pozivanje na Hrista, relativizacija svih moralnih načela, bezočno licemerstvo, nezajažljiva pohlepa, blagosiljanje pokolja i svih oblika nasilja nad slabima, nezaštićenima, potrebitima i nemoćnima.
Pravoslavnim satanistima su puna usta boga, iako ne veruju u njega, niti ih je briga za njegove zapovesti. Jedino božanstvo do kog uspevaju da dobace je banalni idol – boginja Nacija kojoj prinose ljudske žrtve. Doduše, čak ni te boginje se ne drže kao pijani plota, ako procene da im se to više ne isplati, po čemu se vidi da je reč o tipičnim poštovaocima Zlatnog teleta i Gold kartice. Na žrtvu uglavnom prinose pripadnike drugih nacionalnosti, mada ne prezaju ni od žrtvenih jaganjaca u svojoj pastvi, važno je samo da ne stradaju klerici, jer su oni jedini posrednik između čoveka i satane, po antiapostolskom prejemstvu. Pastvu ionako tretiraju kao beslovesno stado koje može da posluži samo kao resurs materijalnih dobara, instrument za lično bogaćenje sveštenika i vladika (o čemu govori i jedan od klasičnih sakralnih spisa SPC pod naslovom “Ovce su za šišanje & klanje”).
Obredi SPC uglavnom se poklapaju sa službama SPC, ali satanističko krilo preferira malo radikalnije obredne forme, od kojih neke izvode javno, a neke tajno. Među javnim obredima posebno su im dragi blagosiljanje ubojitog oružja i ratnih zločinaca, duhovna podrška etničkom čišćenju i genocidu, osveštavanje tržnih centara, stranačkih prostorija i temelja za fabrike duvana, ordenisanje bogatuna i vlastele, propovedanje mržnje, žongliranje ljudskim lobanjama u televizijskom studiju, mistično preobražavanje krvi i tla u hostiju bez kostiju. Praktikuju i brojne tajne rituale kao što su prebijanje ovisnika do smrti u cilju izlečenja, silovanje ratnih zarobljenica u cilju prosvetljenja, pričešćivanje dečaka osveštanim episkopskim semenom u cilju oboženja, snimanje porno filmova sa podređenima u cilju edukacije mladih bogoslova & jeboslova, saradnja sa tajnom službom u cilju što brže zemaljske realizacije Hristove poruke: “Ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati” (Luka, 12, 2).
Teorijski radovi ne zanimaju previše pravoslavne sataniste, jer nisu skloni mišljenju kao nesrpskoj novotariji koja je očigledno uvezena sa trulog Zapada, ali su ipak u žanru teološkog opravdanja zločina dali brojne zapažene bibliografske jedinice za specijalne operacije.
Bez obzira na veštu mimikriju ove opake sekte, pripadnike SPC nije teško prepoznati, ukoliko ste sačuvali makar makovo zrno zdravog razuma. Dovoljno je uporediti tekst Jevanđelja sa onim što vam prosto bode oči panagijom i sve postaje jasno u roku odmah. Hrist jaše na magarcu, sveštenici Satanističke pravoslavne crkve se voze u najskupljim, besnim automobilima; Hrist je siromašan, oni se kupaju u zlatu; Hrist propoveda ljubav, oni zagovaraju nasilje i ratove; Hrist skončava u mukama na krstu, oni sa debelim računom u banci. Da biste prepoznali ove lažne proroke dovoljno je samo da više verujete svojim očima nego njihovim praznim rečima.
Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši nego posmatraču da pronađe pripadnike klera Srpske pravoslavne crkve koji ne odgovaraju gorenavedenom opisu. Po svemu sudeći, a po činjenicama najviše, izgleda da je Satanistička pravoslavna crkva potpuno pojela svog domaćina iznutra i zauzela njegovo mesto. Tome u prilog govori i nehotično priznanje poznatog pravoslavno-policijskog stručnjaka za lov na sektaške veštice koji u svompriručniku za samoodbranu kaže: „Vešto prikriven, a u osnovi krajnji i suštinski cilj svih verskih sekti jeste moć, i to, pre svega, verska i finasijska, a zatim politička, prosvetna, kulturna i, na kraju, vojna“. Jezgrovit portret SPC, svejedno kako čitamo ovu skraćenicu. Reforme u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – koje prizivaju zakleti vernici u nemoguće – nisu neophodne, dovoljno je da ova zlokobna institucija promeni samo jednu reč u svom nazivu. Dosta je bilo lažnog predstavljanja.
Autor/ica 👤Tomislav Marković
