ENG
Snežana Čongradin: Zbog čega Boris Tadić ne dozvoljava da ubice premijera Đinđića odgovaraju?
Autor/ica
Povezani članci
- Financial Times: Split je najbolji stari grad za život na svijetu
- Istraga protiv srbijanskih policajaca zbog pjesme koja veliča genocid u Srebrenici i zločine u Hrvatskoj
- O jednom davnom filmu, prošlosti i sadašnjosti
- Priča o dobrim mostarskim ljudima (7): Ibro Rahimić
- Počela potraga za masovnom grobnicom kod Rudnice
- Ne primam poruke
Ne mogu da podvučem koliko je važno da se u potpunosti implementiraju svi postignuti dogovori u dijalogu Beograd-Priština i da se dijalog nastavi u konstruktivnoj atmosferi. To je nužno da bi se situacija na terenu stabilizovala i povratilo međusobno poverenje. Nažalost, do ovog trenutka Srbija nije ni počela sa implementacijom postignutih dogovora; takođe, pravna služba vašeg Ministarstva je donela negativno mišljenje o zakonitosti i ustavnosti rešenja koje je vaš pregovarački tim postigao sa predstavnicima Prištine u Briselu. U tom svetlu, želim da vas pitam da li ste vi trenutno deo rešenja ili deo problema na putu Srbije ka EU?”, upitao je Jelko Kacin šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića, desetak dana pre nego što je Savet ministara Evropske unije izneo negativno mišljenje o statusu kandidata za punopravno članstvo u zajednici evropskih zemalja.
Hvalisanje Vuka Jeremića
Vuk Jeremić je pred članovima Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta, počeo svoj govor tako što se hvalio da je Srbija jedina evropska zemlja, odnosno zemlja OECD-a, čiji se kreditni rejting poboljšao tokom krize. Potom je nastavio, odgovarajući Jelku Kacinu, da je Srbija na istoj strani na kojoj je i EU ali da implementacija dogovora Beograda i Prištine mora da bude u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije jer Evropska unija sama insistira na vladavini prava i poštovanju pravila.
Ono što pokušavamo da zamislimo – jesu izrazi lica članova Evropskog parlamenta dok se ministar jedne balkanske državice hvali ekonomskim postignućima…
Međutim, kako građani Srbije reaguju na takvo hvalisanje njihovim standardom pred
Ono što pokušavamo da zamislimo – jesu izrazi lica članova Evropskog parlamenta dok se ministar jedne balkanske državice hvali ekonomskim postignućima…
Međutim, kako građani Srbije reaguju na takvo hvalisanje njihovim standardom pred
|
čelnicima EU, ne možemo sa izvesnošću znati. Osim što su mediji do te mere autistični i kontrolisani, da je potpuno izlišno očekivati da odaju sliku pravog stanja, agencije za istraživanje javnog mnjenja su do te mere neprofesionalni i potkupljeni da njihovi direktori sede u odborima vladajuće Demokratske stranke, te im je osnovni zadatak da ne istraživanja ili, ako ih pak urade za potrebe stranačkog formiranja javnog mnjenja, onda se iscrpljuju u skrivanju rezultata daleko od očiju javnosti. Jasno je, pritom, da je reč o “privatnim” firmama (medijima i istraživačkim agencijama), ali nije i činjenica
|
 |
|
|
Milan Popović, Raspeće, kolaž 1994.
|
||
 |
da su toliko daleko spremni da idu u obesmišljavanju sopstvene profesije i čuvanju tajne o skrnavljenju javnog interesa.” (Verica Barać)
Onda jedan od najuticajnijih i “najveštijih” kontrolora takvih medija i marketinških agencija, na Glavnom odboru Demokratske stranke, navodno traži odgovornost Vuka Jeremića zbog toga što Srbija nije dobila status kandidata za punopravno članstvo u EU. Takvo licemerje, koje se ogleda u nepravovremenom, nefer prebacivanju, s obzirom na to da je reč o dugogodišnjem prisustvovanju antievropskom delovanju šefa srpske diplomatije, može se tumačiti i kao spadanju kamena sa srca, jer Srbija nije dobila status kandidata.
Onda jedan od najuticajnijih i “najveštijih” kontrolora takvih medija i marketinških agencija, na Glavnom odboru Demokratske stranke, navodno traži odgovornost Vuka Jeremića zbog toga što Srbija nije dobila status kandidata za punopravno članstvo u EU. Takvo licemerje, koje se ogleda u nepravovremenom, nefer prebacivanju, s obzirom na to da je reč o dugogodišnjem prisustvovanju antievropskom delovanju šefa srpske diplomatije, može se tumačiti i kao spadanju kamena sa srca, jer Srbija nije dobila status kandidata.
Koliko Sanadera ima u Srbiji?
Da je odgovor na to pitanje bolan za političku elitu, govori i njihov najnoviji udruženi poduhvat. Naime, sve stranke i politički funkcioneri u Srbiji, dakle, oni koji su na političkoj sceni bezmalo 11 godina, trenutno prepoznaju najveću opasnost u takozvanim “belim listićima”. Koliko bi bio smislen i adekvatan aktuelnom stanju taj građanski poduhvat, govori i stepen “straha” koji iskazuju svi akteri na političkoj sceni. Prilog smislenosti, možda je najbolji način, u proteklih nekoliko meseci, dala predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać.
Prema njenoj oceni, suština problema je sprega političkih stranaka, tajkuna i delova kriminala, koja je opstala iz devedesetih godina, a koja je u međuvremenu i ojačana. Baraćeva je navela da se u Srbiji ni danas ne zna ko finansira političke stranke, kako se budžetski novac troši i koliko se zemlja zadužuje, kao i šta se dešava u javnim preduzećima. “Imate istu onu spregu koju ste imali devedesetih godina, još su vraćeni svi ljudi i vrednosti. To su ti zatvoreni centri moći koji se sastoje od tajnih službi, tajkuna iz Miloševićevog vremena, od raznih drugih uticajnih ljudi i političke stranke koje su potpuno deo tog sistema”.
Ona je istakla da bi se u Srbiji danas o korupciji pričalo kao o drugačijem fenomenu da se rešilo nekoliko važnih pitanja, poput raspuštanja svih tajnih službi, otvaranja svih tajnih dosijea, lustracije i donošenja dobrih zakona. “Vi imate još uvek onu spregu koja je vladala devedesetih godina. Problem ove države je sprega koja je zadržana, a onda još ojačana, skrivenih centara moći, tajkuna iz Miloševićevog perioda, političkih stranaka i delova kriminala”
U borbi porotiv korupcije je suštinski važno da mediji budu slobodni i nezavisni, što u Srbiji nije slučaj, o čemu svedoči izveštaj o stanju u medijima koji je nedavno sačinio Savet za borbu protiv korupcije. Tu se navodi da mediji u Srbiji nisu slobodni i nezavisni, da se ne zna ko su pravi vlasnici, da su oni namerno sakriveni i da niko ne kontroliše koncentraciju vlasničkog udela.
Ratni zločini, fašističke tendencije u društvu, lopovluk i korupcija pronašli su svoje uporište u nerazračunavanju sa zločinačkom prošlošću naše zemlje. Kome ide u prilog što javnost to ne uviđa, jasno je i bez ikakvog objašnjenja.
Dodajmo tome da je trenutno jedna od najvećih “tajni” u državi ko je ubio premijera Zorana Đinđića. Zbog čega Boris Tadić ne dozvoljava da ubice premijera odgovaraju? Otkud on u prilici da uopšte utiče na taj proces? Odgovor je jednostavan. Srbija je zemlja u kojoj vlada režim usmeravan od jednog jedinog čoveka i gde ne postoji i najmanja kontrola izvršne vlasti. Oni koji su državu hteli da izvuku iz te spirale zla, završili su sa metkom u glavi. O tome ćute svi. I neposredni počinioci i njihovi “perači” para.
Prema njenoj oceni, suština problema je sprega političkih stranaka, tajkuna i delova kriminala, koja je opstala iz devedesetih godina, a koja je u međuvremenu i ojačana. Baraćeva je navela da se u Srbiji ni danas ne zna ko finansira političke stranke, kako se budžetski novac troši i koliko se zemlja zadužuje, kao i šta se dešava u javnim preduzećima. “Imate istu onu spregu koju ste imali devedesetih godina, još su vraćeni svi ljudi i vrednosti. To su ti zatvoreni centri moći koji se sastoje od tajnih službi, tajkuna iz Miloševićevog vremena, od raznih drugih uticajnih ljudi i političke stranke koje su potpuno deo tog sistema”.
Ona je istakla da bi se u Srbiji danas o korupciji pričalo kao o drugačijem fenomenu da se rešilo nekoliko važnih pitanja, poput raspuštanja svih tajnih službi, otvaranja svih tajnih dosijea, lustracije i donošenja dobrih zakona. “Vi imate još uvek onu spregu koja je vladala devedesetih godina. Problem ove države je sprega koja je zadržana, a onda još ojačana, skrivenih centara moći, tajkuna iz Miloševićevog perioda, političkih stranaka i delova kriminala”
U borbi porotiv korupcije je suštinski važno da mediji budu slobodni i nezavisni, što u Srbiji nije slučaj, o čemu svedoči izveštaj o stanju u medijima koji je nedavno sačinio Savet za borbu protiv korupcije. Tu se navodi da mediji u Srbiji nisu slobodni i nezavisni, da se ne zna ko su pravi vlasnici, da su oni namerno sakriveni i da niko ne kontroliše koncentraciju vlasničkog udela.
Ratni zločini, fašističke tendencije u društvu, lopovluk i korupcija pronašli su svoje uporište u nerazračunavanju sa zločinačkom prošlošću naše zemlje. Kome ide u prilog što javnost to ne uviđa, jasno je i bez ikakvog objašnjenja.
Dodajmo tome da je trenutno jedna od najvećih “tajni” u državi ko je ubio premijera Zorana Đinđića. Zbog čega Boris Tadić ne dozvoljava da ubice premijera odgovaraju? Otkud on u prilici da uopšte utiče na taj proces? Odgovor je jednostavan. Srbija je zemlja u kojoj vlada režim usmeravan od jednog jedinog čoveka i gde ne postoji i najmanja kontrola izvršne vlasti. Oni koji su državu hteli da izvuku iz te spirale zla, završili su sa metkom u glavi. O tome ćute svi. I neposredni počinioci i njihovi “perači” para.
Autor/ica
