Snežana Čongradin: Pohvaljena je dvoličnost

Povezani članci

• Umbrella: Hitno osigurati zaštitu medijskih djelatnika
• Kako je Šeks na eks dobio penziju
• Dežulović: Jebemti sve, u što smo pretvorili djecu!
• HRVATSKA SE TREBA SUOČITI – DA, ALI SA ČIME?
• Schmidt: Finansiranje izbora je zakonska obaveza, pozivam Vijeće ministara da radi svoj posao
• Čolo odgovara Čoviću: Venecijanska komisija ne podržava etničke izborne jedinice

Osam godina predsedničkog mandata Borisa Tadića proteklo je u ignorisanju vlasti Bosne i Hercegovine u Sarajevu, uz razvijanje specijalnih, prisnih veza sa Republikom Srpskom i vlastima u Banjaluci. Uoči sve izvesnijeg sticanja statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, te ubrzanog ispunjavanja uslova neophodnih za upriličavanje tog događaja krajem godine, predsednik Srbije otišao je konačno u prvu zvanični posetu Sarajevu.

Ta poseta olakšana je, svakako, hapšenjem i isporučenjem Ratka Mladića Haškom tribunalu, ali i uzrokovana potrebom BiH, EU i Amerike da se prijatelj i podržavalac politike Milorada Dodika jasno ogradi od secesionističkih težnji RS. Dvoličnost Tadićeve politike, kad je reč o odnosu prema očuvanju celovitosti BiH morala bi da oslabi, s obzirom na to da čelnici Unije očekuju od srpskog predsednika da utiče na Milorada Dodika i zaustavi opstruisanje funkcionalnosti BiH, kako bi se omogućio proces harmonizacije i pridruživanja zajednici evropskih zemalja.

Tadić prestaje da bude Tadić, a Dodik više nije Dodik?

Direktni odnosi Sarajeva i Beograda i početak razgovora srpskog predsednika sa predstavnicima Bošnjaka i Hrvata u Federaciji ocenjen je, kako u bosanskoj javnosti, tako i među evropskim zvaničnicima, kao prekretnica i začetak novog doba u odnosima dve države. Kao da u tom trenutku – u početku direktnih razgovora i odnosa – Boris Tadić prestaje da bude Boris Tadić, a samim tim kao da Milorad Dodik prestaje da bude Milorad Dodik, i njihove politike kreću suprotnim putem, od onoga kojim se išlo i razvijalo u prethodnim godinama. Čini se, međutim, da u ovim počecima direktnih odnosa i razgovorima, zapravo i Boris Tadić i Milorad Dodik dobijaju priliku da postanu još jasniji u onome što oni zaista jesu, kao i da krenu u realizaciju onoga što su takvi (kakvi jesu) i namerili.

Naime, tokom posete Sarajevu, Tadić je dao jednu izjavu koju javnost u Srbiji uopšte nije registrovala, ili, ako i jeste, u njoj ne vidi ništa sporno. Izjednačavanje najvećeg ratnog zločinca, odgovornog za genocid nad srebreničkim muslimanima sa građanima BiH (Ilija Jurišić, Jovan Divjak i Ejup Ganić) koje je srpsko Tužilaštvo za ratne zločine osudilo na osnovu falsifikovanih dokaza i optužilo, iako su međunarodni sudovi u više navrata ustanovili njihovu nevinost, skandal je ogromnih razmera, pre svega zato je evidentno da je Boris Tadić vrlo dobro upoznat sa nečasnim radnjama ovdašnjeg Tužilaštva.

Sramota Srbije pred britanskim pravosuđem

Pre nepunih godinu dana, predsednik Srbije Boris Tadić i ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, u saradnji sa čelnim ljudima iz Tužilaštva za ratne zločine i Ministarstva pravde Srbije, osudili su i gonili nevine građane BiH na osnovu falsifikovanih dokumenata u jednom, i nedovoljnih dokaza u drugom slučaju, kako bi ucenjujući bosanske vlasti njihovim oslobađanjem, zauzvrat dobili političke ustupke i na taj način, prividnim pomirenjem dve države, izdejstvovali napredak u evropskim integracijama. Dilovalo se srebreničkom deklaracijom bez upotrebe pojma genocid, potpisivanjem Istambulske deklaracije, te posetom bivšeg člana Predsedništva BiH Harisa Silajdžiča Beogradu. Srbija je obećavala da će povući zahtev za ekstradiciju, ukoliko bosanska strana ne kritikuje deklaraciju o osudi srebreničkog masakra, iako u njoj nema termina genocid, ako Haris Silajdžić poseti Beograd i pojavi se na trilateralnom sastanku Turska, BiH i Srbija, rame uz rame sa predsednikom Srbije. Reč je o konkretnim zahtevima EU, čije ispunjavanje je trebalo da svedoči da je Srbija na dobrom putu uspostavljanja novih odnosa sa BiH.

Te činjenice, potvrđene u dokaznom postupku pred britanskim sudom, dostupne su javnosti od 27. jula 2010, kad je sudija londonskog suda u Vestminsteru, Tim Vorkman, saopštio presudu u postupku za izručenje bivšeg člana Predsedništva BiH Ejupa Ganića srpskim pravosudnim organima. U presudi je konstatovano da, od „prvog dana ovog saslušanja, postoje prima facie (na prvi pogled) dokazi o zloupotrebi procesa“. U tački 38 presude navodi se i zaključak da „ukoliko je Vlada Srbije zaista bila spremna da odustane od ekstradicionog postupka u zamenu za bosansku saradnju, to je već dovoljno da se konstatuje zloupotreba procesa na ovom sudu“. U tački 39 presude ističe se da, „s obzirom na sve okolnosti i dokaze, sud zaključuje da je reč o zloupotrebi procesa za izručenje jer je, prema zaključku suda, motiv za gonjenje Ejupa Ganića zasnovan na politici, rasi ili religiji“.

Tokom izvođenja ključnih dokaza, koji su rezultirali presudom o zloupotrebi britanskog pravosudnog sistema i politički motivisanom gonjenu Ejupa Ganića, zamenik tužioca za ratne zločine, Milan Petrović je, tokom unakrsnog ispitivanja, priznao da je Tužilaštvo 2007. podiglo optužnicu na osnovu lažnih dokaza, odnosno falsifikovanih dokumenata protiv Ilije Jurišića. Okružni sud veća za ratne zločine osudio je na osnovu nepostojećeg sporazuma iz 1992. Jurišića na 12 godina zatvora. Ganićeva odbrana je to dokazala izveštajem Butrosa Galija, nekadašnjeg generalnog sekretara UN, u kojem se navodi da je pregovora bilo, ali da ništa nije dogovoreno niti potpisano.

U tački 36 presude suda u Londonu u koju su Plave strane imale uvid, u delu u kojem se govori o svedočenju Milana Petrovića, ističe se da je „Jurišić optužen i osuđen na 12 godina zatvora, na osnovu sporazuma od 27. aprila 1992“, ali i da je „ovaj svedok (Milan Petrović), u unakrsnom ispitivanju, izjavio da takav sporazum nikada nije postignut, odnosno da ne postoji“.

Apelacioni sud je ubrzo nakon toga, u septembru prošle godine, oslobodio Iliju Jurišića, a obnovljeni postupak počeo je istog dana kad je Tadić otišao u prvu zvaničnu posetu Sarajevu, gde je izjednačio Ratka Mladića sa onima koje je njegova država lažno optuživala i osudila.

Potvrda dvoličnosti usred Sarajeva, uz sve pohvale

On je na pitanje novinara o hapšenju Jovana Divjaka, Ilije Jurišića i Ejupa Ganića kazao: „Imam veliku rezervu i ne osećam bilo kakvu naklonost ni saosećanje prema osobama optuženim za ratne zločine. A, jedino su sudovi nadležni da odlučuju o tim pitanjima, kao i u procesima protiv Karadžića i Mladića i stoga nisam pristalica da se iznose određeni stavovi pre okončanja postupaka. Jer, ljudi imaju različita osećanja pa je tako ’gospodin Mladić’ nevin za ljude u Srbiji. Ako sud oslobodi osobu optuženu za ratni zločin, ja sam prvi koji ću se izviniti“, naveo je Tadić.

Sledstveno tome, tvrdnjama o zalaganju za teritorijalnu i državnu celovitost BiH, Tadić je, zapravo, mogao samo da potvrdi dvoličnost svoje politike. Čak je dobio priliku da to uradi usred Sarajeva i da prima pohvale kako bosanske tako i javnosti u EU. Javno mnjenje u BiH u Tadiću vidi upravo ono što bi on najviše želeo da vidi međunarodna zajednica – balansiranje između očekivanja radikalnih građana Srbije i ispunjenja njegove navodne politike uspostavljanja dobrosusedskih odnosa.

S tačke gledišta Milorada Dodika, predsednik Srbije svojim odlaskom u Sarajevo samo mu potvrđuje privrženost. Nije to raskid, kako priželjkuje kritična javnost u Srbiji, to je plan, koji podrazumeva ostvarenje najprečeg cilja: pobeda na predstojećim izborima u Srbiji, te povratak na staro. „Naučimo da dobijamo ratove u miru“, rekao je nedavno akademik Dobrica Ćosić, takozvani „otac nacije“ koju predstavlja Boris Tadić.