Slučaj proletera Boleta

Povezani članci

• PORUŠENI HRAM HRVATSKE DRŽAVNOSTI
• Sebija Izetbegović ostaje ginekologinja, sporna samo profesorska titula
• Elvedin Nezirović o očajnom Brazilu: Ni Sula Rebac ne bi od Freda mogao napraviti igrača
• Zbogom ljudskosti
• Policija u Banjoj Luci privela Davora Dragičevića
• ”Dragom Tomi” nevjerica piše

ZAPANJUJUĆE JE KAKO JE TEKST ANDREJA NIKOLAIDISA OSTAO TEMELJITO NEPROČITAN I OD “BRANILACA” I OD “PROTIVNIKA”, ODVUKAVŠI RASPRAVU NA POGREŠNU STRANU

Izraz “savršena oluja” izvorno potiče iz meteorologije – bilo bi malo čudno da potiče iz botanike – a u međuvremenu je dobio univerzalnu figurativnu primenu: on označava krajnje negativan sticaj različitih okolnosti u početku delujućih nezavisno jedna od druge, a koje tako nesrećno udružene mogu da proizvedu mašala veliki belaj. Štono bi se reklo: sve što je moglo da krene po zlu, krenulo je… Ima o tome nešto i u Marfijevim zakonima, to jest, šta je temeljni Marfijev zakon ako ne slika i prilika “savršene oluje”?

Kako god, sve ove atmosferske neprilike u Srbiji i okolini, pokrenute jednim tekstom Andreja Nikolaidisa, a okončane, za sada, na mnogo načina skandaloznom smenom Sretena Ugričića (kojeg je de facto najurio srpski policajministar, što nema ni kod Nušića), jako podsećaju na “savršenu oluju”: ko god je mogao da učini nešto glupo – učinio je. Pa se, evo, još i ponosi time. Počev od Nikolaidisa, završno sa Ugričićem, a o onima između njih dvojice da se i ne govori.

Ako ćemo pravo, od trenutka smene Ugričića, s onakvim motivima i na onaj način, držim da “slučaj Nikolaidis” više ne postoji, i da postoji samo i jedino “slučaj Ugričić”. No, o tome sam opširno pisao na drugom mestu, a kako se o tom slučaju opširno piše i na prethodnim stranicama Vremena, dopustiću sebi da se u ovoj kolumni ipak vratim tom “lanjskom snegu”, tj. Nikolaidisovom tekstu, naprosto zato što me zapanjuje koliko je dotični ostao nepročitan. I to podjednako radikalno nepročitan te aljkavo i neozbiljno tumačen i od onih koji “brane” i od onih koji “napadaju” Nikolaidisa (što još nipošto ne znači da su te dve strane i u nečemu drugom “iste”).

Spor oko ovog teksta je eminentno politički, mada bi trebalo da bude etički. I bio bi, kada bismo se striktno držali onih “bombaških” pasusa. Pogledajte, međutim, ko je – i u Srbiji i van nje – pokrenuo i (p)održao “hajku” na pisca, te ko ga je i kako branio? Ispalo je, po dežurnim patrijotama, da se Andrej N. sadistički poigravao (dakako iz famozne “srbofobije”) mogućnošću da neko naprosto izrešeta državni i duhovni establišment “svih srpskih zemalja”, a sve to zato što se u tekstu nimalo pohvalno ne izražava o nastanku i opstanku tvorevine zvane Republika Srpska, koju su se ovi okupili da svečano pozdrave. Da A. N. nije fan RS, to je jasno, ali to nije nikakav ekstremizam i terorizam, nego pre dokaz njegove normalnosti; pravo da vam kažem, šta god on mislio o Tvorevini, ja o njoj mislim tri puta gore. Da se sutra probudimo u svetu bez Tvorevine, svet zbog toga ne bi poružneo nimalo, naprotiv. I to je nešto u čemu se inače slaže doslovno ceo svet, to vam je nešto kao sa “Turskom Republikom Severni Kipar”: zar iko može da veruje da bi ikada iko u kosmosu, osim turskih nacionalista i njihovih retkih simpatizera sa strane, prolio suzu za tom tvorevinom?!

Jedno je, međutim, paradržavni monstrum nastao masivnim etničkim čišćenjem, drugo su živi, konkretni ljudi; jedno je ne verovati u moralnu zasnovanost RS, drugo je želeti ili bilo kako doprineti tome da makar i jedan jedini čovek bilo kako strada zbog toga. Ukratko, moralno je ovaj stav (o prirodi RS, naime) člankopisca sasvim neporeciv, ali pri tome uopšte i nije predmet spora! Jer, Nikolaidis je one “Boletove bombe” pominjao u sasvim drugom kontekstu, a to što se svako – uključiv zaljubljenike u RS i njene protivnike – i preko ovog teksta češe tamo gde ga svrbi, druga je stvar!

Stvarno Nikolaidisovo autorsko i moralno prokliznuće – a njegovi površni i nerefleksivni branioci su učinili veliku kontrauslugu svojoj uverljivosti što su rešili da to izignorišu – jeste svo ono nesvarljivo trućanje o “klasnoj suštini” Boletove potlačenosti, gde je “Bole” ujedno i neka vrsta metafore za “sve nas”, koji evo stenjemo i sopćemo pod čizmom globalnog neoliberalnog kapitalizma, pa se još glupavo i primitivno međusobno koljemo po plemenskim linijama, umesto da kao udruženi proleteri bez otadžbine (e, jebi ga, u moje vreme “Proleter” je bio iz Zrenjanina…) navalimo na Zle Eksploatatore i njihove sluge, jer bi baš to bio taj zazivani “civilizacijski iskorak”…

Andrej Nikolaidis je dobar pisac, povremeno i više od dobrog. Pisao sam na ovom mestu o svim njegovim ključnim knjigama, vrlo pohvalno (v. Vreme br. 677, 819 i 975). I da, neću kriti, on je i moj dobar i drag poznanik, i to će i ostati. Njegova publicistika mi je, međutim, u poslednje vreme postala nečitljiva i neprobavljiva. I on nije jedini s kim imam taj problem. Postoji na post-YU prostorima već cela jedna lepa sektica uglavnom mlađih intelektualaca, neretko pametnih i nadarenih (ko manje, ko više) koji su poslednjih godina prilično pomodarski – žalim, nemam bolji izraz za to! – udarili u stereotipnu nadrilevičarsku kuknjavu nad Strahotama Kapitalizma i Nužnošću Alternative. Lepo, i to je legitimno, samo što od te alternative još ništa suvislo nismo čuli, ali se zato po parlamentarnoj demokratiji i sličnim tricama i kučinama drnda kao po nekoj staroj kanti koju svako kuče može da zapiša bez žaljenja i bez štete. Zapravo, u tom drndanju mahom nema nikakvog suvislog sadržaja, nego tek neke bizarne mešavine retro i pomodnog diskursa: zamislite, recimo, rahmetli drugove Toda Kurtovića ili Tihomira Vlaškalića (imena slučajna i ilustrativna) kako su se u međuvremenu prejeli knjiga Ransijera i Badjua, i dobićete otprilike taj miš-maš.

A gle sad ovo; nije bilo tome tako davno kada se Nikolaidis zgražavao nad Principovim ubistvom Ferdinanda i gravidne mu gospođe, jer da je to, eto, pomalo varvarski. Neke je to bezbeli iznerviralo. Na užas mojih mladobosanskih prijatelja, bio sam na njegovoj strani. Verovatno zato što sam ja jedan dekadentni građansko-liberalni, sentimentalni građanin, koji se naprosto grozi nasilja. Malograđanin? Ne bih rekao, ali radije ću biti i to nego cinik kada su ljudske kože i tkiva u pitanju. No, posle traktata o Boletu nekako ispada da je problem sa Gavrilom P. samo taj da nije bio klasno osvešćen, no je ubijao u ime staromodnih, nacionalnih razloga. Nikolaidisa je pre njegove antiliberalne konverzije to zgražavalo, a danas možda i ne bi toliko, ako je izvedeno “klasno svesno”. Možda je, doduše, i u Boriku bilo trudnih žena, ali jebiga sad, što ne paze, što očijukaju s buržoasko-imperijalističkim krvopijama?!

Vreme.rs