Slobodan Dukić: Gluvi barut

Izdvajamo

• Slučaj Janković ordinarna je ilustracija bahatosti jedne partokratske vlasti koja pod svoje noge gura demokratske institucije. Na "zločestog" Sašu nije prstom uprto kad je dobio prvi mandat, pa drugi mandat. Nego kad je utvrdio, u okviru mandata, da državni organi koje plaćaju poreski obveznici nezakonito čuvaju članove porodice premijera. I to je ta kauzalna veza u ovom slučaju. Uzrok i posledica.

Povezani članci

• Model „federalizacije“ koji zagovara Dragan Čović bio bi model Republike Srpske
• Trijumf protiv pekmeženja
• Ko je kriv za uspjeh Miloševićevog sina Ivice?
• Beograd: NKPJ i SKOJ protestvovali povodom otpočinjanja pregovora Srbije o pristupanju u EU
• DAN POBJEDE
• ESSAY O „KORNORIMA“ – ili o brojanju „krvnih zrnaca“ i nakon 25 godina

Neko iz Vučićeve pacovske nomenklature izvukao je ispod debelog sloja prašine policijski predmet za kompromitaciju Saše Jankovića, zaštitnika građana i doturio ga tabloidu  Infomer da informiše javnost  kako je ovaj prevejani ubica i 23 godine krije tragove  zločina. Tabloid je užgao fitilj ali je barut bio gluv. Satrapi su, ipak, pokupili sitan ćar, publika iz zadnjih redova, gledajući  prljavu predstavu, klimata  glavama i zbori kako tu ima nešto, pa se zaštitnik provukao kao deva kroz iglene uši.

Šta se može pročitati na marginama ovog slučaja koji trese Srbiju? Ombudsman je postao sumnjivo lice od trenutka, kad je ukazao na nezakonitu zaštitu Andreja  Vučića, premijerovog brata, za vreme Parade ponosa. Što mu je u opisu posla. Da kontroliše vlast i obaveštava o zapažanjima  građane i skupštinu. Zaštitnik je revnosno ispunjavajući ustavne i zakonodavne poslove  otkrio da Vojnobezbednosna agencija prati stranačke i sindikalne aktiviste, da su prava građana na zabrinjavajućem nivou… ukazao da premijer Vučić prejudicira krivce u slučaju pada vojnog helikoptera koji je prevozio bolesnu bebu, izjavom da ne da Gašića i Lončara, ministre… za koje se sumnja da su letilicu skrenuli sa maršrute zarad svoje medijske promocije. Što je, možda, bilo kobno za posadu i putnike.

Ram za sliku moralno nekredibilnog i nečastivog  zaštitnika građana koji, ko zna, možda noću luta gradom, ulazi u stanove i u kolevkama davi bebe, sklepan je, van sumnje. u vrhu vladajuće Srpske napredne stranke. Takva operacija nije inokosna ideja nekog zaludnog stranačkog vojnika. Tek kasnije podeljene su uloge pionima i svaki od tih prašinara imao je zadatak da digne što veću prašinu i građnima osvetli put do nečastivog  Saše Jankovića. Najveću prašinu digao je majstor za diskreditaciju, glavni i odgovorni urednik Informera. Onaj koji je onomad napravio diplomatski skandal i izmislio priču o nimfomanskim sklonostima hrvatske predsednice.  Po principu dajte mi bilo koji  podatak o nekome i poslaću ga na vešala. Tako je počela haranga. Janković je izdajnik, plaćenik opozicije, dolazi pijan kući i urinira po haustoru. Ćerka mu se nedolično ponaša na javnim mestima… ombudsman krije da je ubio najboljeg prijatelja u svom stanu… sve izlivi bolesnog uma. U tabloidnoj atmosferi podilaženje niskim strastima uzelo je maha. Vrhunac profesionalne i ljudske diskreditacije Jankovića je gore spomenuto otkriće da je u njegovom stanu ubijen čovek. Iz njegovog pištolja, za koji nije imao dozvolu… Da su na njegovim rukama nađeni tragovi barutnih čestica. Ministar policije obećao je narodu da će sve ispitati do kraja. Onda je balon pukao. Dozvola je postojala, a tragovi baruta na rukama Jankovića nemaju veze sa samoubistvom. Ministar policije kao suvu drenovinu cedi slučaj, ali džabe. Nema osnova za zaštitnikovo krivično gonjenje. Taj isti glagoljivi Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih dela ćutao je kao riba, kad je iz naučne javnosti procureo podatak da je plagirao doktorsku tezu. Prepisao čitave stranice. Odbranio ga je premijer Vučić istorijskom lapidarnom rečenicom “To su najobičnije gluposti”.

Ova blamaža vlastodržaca  skrajnuta je kao i svaka druga, a plebsu  je  ponuđena priča o zločestom ombudsmanu. Red laži, red pretnji, terensko izviđanje žrtve, koju prate sumnjivi tipovi. Janković i porodica nemaju sna. Uterivanje straha je konstanta naprednjaka.
Nasleđe iz vremena kad su bili poslušni đaci Šešeljeve škole. Iver ne pada daleko od klade. Ona je i osnova na kojoj stranka unutar sebe funkcioniše. Svi se plaše, jedni drugih. Najviše gneva premijera. Vrh SNS čereči ombudsmana. U provinciji baš kao i u prestonici naprednjaci se surovo obračunavaju sa protivnicima. Fijuču kamenice. Padaju na postelje dojučerašnjih članova koji su otkazali poslušnost. Vučićevi momci noću patroliraju gradovima i  legitimišu ljude predstavljajući se kao policajci.

Ombudsman je od tvrdog materijala. Brani integritet institucije zaštitnika građana. Svoj ljudski lik. Raste empatija prema čoveku koji odlično radi svoj posao. Napadači su se privremeno povukli. Zauzeli su rezervnu busiju i suše barut za nove napade. Sam Vučić kaže kako je institucija zaštitnika građana OK, ali ličnost na njenom čelu je problematična. Nalazi da je odbrana ombudsmana ustvari hajka na vlast i državu. Premijer zavlači javnost, vređa inteligenciju građana.

Slučaj Janković ordinarna je ilustracija bahatosti jedne partokratske vlasti koja pod svoje noge gura demokratske institucije. Na “zločestog” Sašu nije prstom uprto kad je dobio prvi mandat, pa drugi mandat. Nego kad je utvrdio, u okviru mandata, da državni organi koje plaćaju poreski obveznici nezakonito čuvaju članove porodice premijera. I to je ta kauzalna veza u ovom slučaju. Uzrok i posledica.